Као ретко када у историји, све карте су у нашим рукама и све зависи од тога да ли ћемо ми Срби изградити у наредних 10 година респектабилну државу или нећемо. Овде ћу само указати на неке потезе које је или требало повући или их треба повући у кратком року.

Признање да се нестабилност вратила у регион је посебно горка пилула за Абрамовица као заговорника САД-НАТО интервенције у Југославији. Само највећи оптимисти или најтупљи аналитичари могу  порицати доказе о пропасти планова Запада.

Уместо да троши обвезнички новац на врхунски, односно медиокритетски, спорт, држава треба да улаже у основну инфраструктуру за здравље становништва. А то истовремено значи одсуство јефтиног сликања политичара са оних неколико успешних спортиста.

Једино истрага спроведена под окриљем Савета безбедности може да обезбеди пуну сарадњу свих чланица УН. У супротном, неки од учесника у овом ратном злочину могли би остати ван домашаја правде.

Научили су да имају два лица, и као двоглави Арапи на једној страни, „тамо где треба“ кроз шапат, рекло би се кроз зубе похвале хапшење и купе себи улазницу за равноправну борбу за власт, а на другој страни, гасе незадовољство свог чланства због „издајничког“ чина Бориса Тадића.

Јавним заговарањем поделе КиМ или накнадно коригованим ставом о разграничењу српског и албанског народа, лидер СПС, без обзира на то да ли је изворни аутор или нечији гласноговорник, отворио је „Пандорину кутију“ промена граница на Балкану.

Сада би нека нормална елита рекла „доста!“, подвукла црту и сагледала реалне интересе своје државе и народа. Али не и наша. Није наша елита тако слабога срца и вере. Наша елита искрено верује у западне господаре.

Наш Новинар и наша Књижевница очигледно мисле да су успели, својим нарочитим особинама, својом дистинкцијом према колонизованом и својим поистовећењем са колонизатором, да се попну до моралних висина и уљудбене надмоћности Господара.

Времена се срећом мењају, па са појавом нових чиниоца на међународној политичкој сцени као што је Русија, ми можемо да се конкурентски поставимо и према ЕУ и према САД. Тиме ћемо да повећамо своју „цену“. Наравно, најпре треба да то и да хоћемо.