Српски парламент у Београду није прихватио предлог опозиције да се расправља о злочину у селу Добруша. „Снаге Кфора и Еулекса имају пуну подршку ЕУ у успостављању владавине права и слободе кретања на Косову“, рекла је Маја Коцијанчич.

Прихватајући право албанском народу на уједињење, ја прихваћам и право других на уједињење, у конкретном случају и српском народу. Не бих се уопће чудио, те ћу сматрат за нормално ако би ускоро у Републици Српској у БиХ, одржати референдум и она припојити Србији.

Узалудно је очекивати да ће брутално кршење људских права Срба на Косову и Метохији бити повод нашим заговорницима људских права да се заложе за поштовање људских права српског народа, како то иначе тако приљежно чине када треба Србију оптужити.

Да је овде реч о томе, може се видети на системском разбијању како СФРЈ, тако и потискивању само српске стране од почетка распада СФРЈ, па до данас, са тенденцијом даљег развоја на штету те српске стране. Та систематичност и постепеност подсећа на „домино ефекат“.

Руски амбасадор је рекао да је збуњен јер НАТО, КФОР и Еулекс планирају да доведу косовске царинике на прелазе на северу Косова , а из публике није постављено ни једно једино питање.

У модерно уређеним друштвима, ваљда то знају и министар и надређени, постоји институт оставке и опозива. Не, то је у постоктобарској Србији нешто на што се, зарад очувања крхке власти и симболичне парламентарне већине, и не помишља. Али зато чинимо нешто треће.

Да би Војводина постала држава потребне су паре, и то паре које ће бити обезбеђене продајом војвођанске имовине, а њима ће располагати онај који нема партијске кочнице и контролу у Београду.

И тако, ничим изазвани, поново неозбиљни, државни органи Републике Србије ће прихватити званичан назив на званичном печату, и тиме прихватити да уподобе своје царинско поступање сагласно законима државе у којој је Адем Јашари јунак.

Потпуно је јасно да су „европске вредности“ једна велика измишљотина. Европска унија је у суштини арена, где најмоћније земље намећу вољу слабијима. То што неке државе у ЕУ имају висок стандард за своје грађане, не значи да оне то хоће и за друге државе.