Све одредбе о Народној скупштини (чланови 99-110) су обезмишљена посланицима на звонце, бејзбол паарламентаризмом и куриозитетом да смо једина земља где рад парламента опструира власт подношењем бесмислених предлога и онемогућавањем опозицији да говори

Август 2018. донео је појачану хистерију таблоида, на чијим се страницама ређају судбоносни догађаји и катаклизме, док је председник Вучић чак у једном тренутку најавио повлачење из политике због издаје унутар СНС!

Пошто је Врховник најавио да је његов план за Косово, колико од јуче, да се убудуће и он "прави блесав", пошто је већ визионарски констатовао да се и сви ми, грађани Србије, укључив и Цркву плус међународну заједницу, приде, "правимо лудима"

Историја показује да је заједничка борба могућа. Током битке на Сутјесци 1943. борили су се против немачког нацизма и Срби и Хрвати, као југословенски партизани. Комунистичка партија успела је у немогућим условима да наметне концепт наднационалне социјалне еманципације која је укључивала и националну равноправност, братсво и јединство.

Онима који у томе виде „национализам“, могу само да поручим да су у дубоком неспоразуму са српском нацијом, и да док не проговоре већ једном о вишедеценијском насиљу и неправди према Србији и Србима, остаће само мизерни аутошовинисти и аутоколонијалисти, ма колико живели у делузијама да су „интернационалисти“ и „антиимперијалисти“

 Говорећи о проблему сарадње Србије и НАТО-а, експерт је подсетила да је управо Вучићем режим прешао на највиши стадијум сарадње са Северноатлантском алијансом под називом ИПАП, да је управо актуални председник Србије потписао техничке протоколе уз главни споразум СОФА, без којих овај документ би био само „мртво слово на папиру“, а пре тога био је склопљен низ споразума, укључујући потпуну размену информација са америчким специјалним службама

Да ли је, дакле, могућ антирежимски протест без Косова? Није! Питање Космета не само да представља жижну тачку свих непочинстава, махинација, и злодела актуелних власти, не само да стоји у темељу системског гажења уставних и законских права грађана Србије које се затим преносе на све остале домене политике, него истовремено представља централно политичко питање Србије и српског народа

Будућност српске левице је везана за једно питање, које је, бојим се, само наизглед једноставно. Требало би да га себи постави свако ко верује у солидарност, друштвену једнакост и праведну расподелу, коме је срце на страни оних који су на друштвеном дну или мало изнад њега. Шта ми је главни циљ – врло, „грађанско“ Ја или добробит пониженог народа? Нажалост, не може и једно и друго.

Вучићу никад нисам веровао. Нисам му веровао да је искрени српски националиста, великосрпски радикал, као што му не верујем ни сада да је искрени евроатлантски фанатик. Он игра своју представу, за коју у том тренутку мисли да може да прође, да буде прихватљива и да му донесе у овом тренутку што дужи боравак на власти.

 Захваљујући аутономашкој конфузији, која је по свему судећи изазвана намерно, АП Војводина се и данас финансира онако како се мора. Њено финансирање се врши претежно републичким средствим и више личи на републички сервис за исплате него на финансијску аутономију. Финансирање се врши у оквирима који постоје, па је претежно регулисано буџетским, а не пореским инструментима. Аутономашка упорност да се финансирање Војводине регулише пре законског регулисања питања од покрајинског значаја и имовине покрајине је градња куће која почиње од крова