I pored tih pojačanih napora sudije ne uspevaju da savladaju priliv predmeta i reše zaostatke. Sudije su sve ažurnije, a sistem sve neažurniji. Reč je dakle, da se ne mogu očekivati promene samo naporima jednog dela sistema (sudija). 

Hoću da kažem da je smisao ove kampanje isključivo u ovoj operaciji: povezati svoje protivnike sa što više, što aspurdnijih optužbi, u stranačkoj publici će se uvek naći neko da vikne „Tako je!“ i, onda, čekati rezultat.

Verovatno je najkontroverzniji član te „šarene koalicije“ poznati politički šoumen Nenad Čanak, koga drugačije doživljavaju u Beogradu, a drugačije u Vojvodini. U Beogradu je on viđen kao borac protiv Miloševića, čije je vešanje prizivao 2000. godine, a nakon 5. oktobra i kao ogorčeni protivnik Koštunice.

Kakva je priroda predizbornih i mogućih postizbornih koalicija s obzirom na stavove stranaka po pojedinim važnim državnim i društvenim pitanjima? Da li se radi o koalicijama koje treba da obezbede većinu u parlamentu bez obzira na programske razlike?

Za novinsku agenciju Beta, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, kao i televiziju B92, privođenje Gruhonjića bio je događaj dana. Sve njih sponzorišu “Nacionalne zadužbine za demokratiju” – NED (National Endowment for Democracy).

U žaru političke kampanje, sa središnjim pitanjem da li potpisati ili ne Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ovom sporazumu se pripisuju svojstva koja on uopšte nema. Tako čujemo da će nam potpisivanje ovog sporazuma omogućiti pristup „značajnim razvojnim fondovima”.

Dakle, Nataša Kandić, Sonja Biserko, Sonja Liht, Biljana Kovačević-Vučo i ostale (zanimljivo, čelnici NVO-a su većinom žene) plasiraju laži o Kosovu. Nataša Kandić ode na proglašenje lažne države svesna da je vlasti neće hapsiti jer bi time od nje napravili lažnu žrtvu.

U dosadašnjoj praksi, lako je uočiti jednu činjenicu – da je sa radikalima jako teško napraviti dogovor, ali ako se taj dogovor postigne – oni ga do poslednjeg momenta principijelno poštuju.

Tih godina imali smo priliku da gledamo komunističke komesare koji su nas redovno obaveštavali i ubeđivali koje uslove još treba da ispunimo da bismo ušli u to obećano „besklasno društvo“. Danas, umesto komunističkih, mi svakodnevno gledamo briselske komesare sa svojim „humanim“ uslovima.

Moj negativan stav nije posledica mišljenja da članstvo u Uniji nije ekonomski probitačno. Naprotiv, smatram da se Unija pokazala kao izvanredno uspešan „motor razvoja” za sve manje razvijene zemlje Evrope koje su se u nju učlanile.