Možda će neko da kaže da je izdaja prejaka reč. Ko sme da predsednika optuži za izdaju? Ali, nađite drugu reč. Jer, može Boris Tadić, kao građanin, da misli isto što i Čedomir Jovanović, ali, kao predsednik, ne može i ne sme da radi nešto što je suprotno Ustavu.

Svojevremeno je Vesna Pešić, može biti i pre petnaestak godina, rekla da je jedna od značajnijih karakteristika našeg političkog miljea – događajnost. Događajnost je zapravo stanje koje karakteriše prividna učestalost nadovezujućih događaja.

Pitanje u naslovu je, naravno, retoričko, pošto je odgovor više nego jasan - nema ih. Tačnije, ima ih, ali oni svakako nisu među onima koji se za to najglasnije izdaju, ili se vode kao njihovi baštinici, „elita“ koja je izrasla na tekovinama NOB, i koja sada upravlja brodom koji tone.

Međutim, pravljenje žuto-crvene koalicije ujedno je i nova prilika za pravljenje jedne nove "opozicije", koja neće biti pisana pod znacima navoda tek kada se pokaže da je opozicija samom trulom ja-tebi-ti-meni sistemu.

Milenković smatra da se ovo napuštanje morala kao predmeta o kome se može racionalno odlučivati desilo na prelazu iz predmodernog u moderno doba, pri čemu se obično, i kod njega, Makijaveli uzima kao figura koja markira taj prelaz. To, naravno, uopšte nije tačno.

Na našoj političkoj i medijskoj sceni vidljiva je politička i idejna polarizacija, koja već dobija groteskne oblike. Svaki pokušaj da se afirmiše drugačije mišljenje tumači se kao stranačka pristrasnost i ideološka jednostranost.

S druge strane, prozapadnjački srbijanski političari kao da izbegavaju stvarnost ''Evropske unije''. Jedna od propagandnih parola u poslednjim izborima je bila: ''Posao ne može da čeka''. Poznavaoci stvarnosti tog udruženja, međutim, kažu drugčije.

Ukoliko Socijalistička partija Srbije ne odustane od koalicionog sporazuma za Beograd koji je sklopila sa SRS-om i DSS-om, G 17 plus neće podržati ni manjinsku vladu koju bi na republičkom nivou napravili Demokratska stranka i socijalisti.