петак, 21. јул 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Политички лексикон > Ивица Дачић – талентовани политичар који се претворио у полицајца
Политички лексикон

Ивица Дачић – талентовани политичар који се претворио у полицајца

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Лазић   
понедељак, 11. јул 2011.

Почетак: Рођен 1. јануара 1966. године у Призрену, "стицајем околности" ("Глас јавности"). Отац Десимир био је полицајац, мајка Јелена (Ђорђевић) домаћица: "Мој отац је шездесетих година добијао службе по разним местима, углавном на Косову. Мене су добили као поклон за Нову 1966... То кад ти је рођендан 1. јануара, то има и предности и мана. Лепо је, јер сви знају када је, али са друге стране увек некако остајеш у сенци новогодишњег славља..." ("Прес"). Има сестру: "Моја сестра Евица завршила је педагогију у Приштини, а глуму у Нишу" ("Прес"). Ожењен је Сањом (Ђаковић), имају сина Луку и ћерку Андреу: "Лука се родио 1999. године, а Андреа у децембру 2005. године. Да сам добио ћеркицу тешку 2,3 килограма сазнао сам на седници Одбора за безбедност, тако да су ми прво честитали власт, и опозиција, новинари, и БИА..." ("Прес").  

Детињство: Из Призрена, кад је Ивица имао шест месеци, породица Дачић сели се у Житорађу код Прокупља: "Иначе, ми нисмо ни из Житорађе, ни са Косова, родом смо из села Претежане у општини Блаце. Тако да где год да одем, ја сам дођош..." ("Прес"). "Другарица од најмлађих дана" ("Глас јавности") му је Светлана Цеца Ражнатовић (рођ. Величковић), а дилему је ли он из Цецине Житорађе или је она из његовог места разрешио је овако: "Већина људи ове државе зна да сам ја из истог места одакле је и Цеца Величковић" (о свом присуству на Цециној и Аркановој "свадби деценије", "Наша борба", 1995).

Предшколско (енциклопедијско) образовање: Није пропустио да се похвали да је научио да чита само са три године: "До пете године сам знао баш лепо да читам и да пишем, знао сам све главне градове, реке, планине. Цео земљопис сам имао у мозгу... У то време су се скупљале сличице фудбалера. Мени је највећа драж била да погледам слику фудбалера, а онда број позади. И после склоне сличице и питају ме: Који је фудбалер на сличици број 32 и ја кажем... Све испогађам! И онда ми купе чоколаду. У 'Вечерњим новостима' је тада изашао текст о мени под насловом: 'Енциклопедија у кратким панталонама'." ("Прес").

Одрастање: "Када сам пошао у школу, мени је било јако досадно. Знао сам све и чудио се осталима..." (Прес") А је ли прва љубав и код њега дошла незвана: "Била је то девојчица из разреда, коју памтим као прву, неостварену љубав. После сам чуо и да је она била заљубљена у мене. Ето, није нам се дало..." ("Прес"). И још: "Није се имало пара, али никада нисмо кукали. Мој отац је брао печурке и шипурке да бисмо дошли до пара..." ("Прес").

А шта је волео да гледа као мали: "Као мали сам почео да гледам дневнике, па бих онда родитељима и комшилуку све препричавао глумећи спикера..." ("Прес")

Образовање: Основну школу завршио је у Житорађи. Школовање наставља у Нишу, у гимназији "Стеван Сремац": "Добро је што сам ишао у Ниш, јер сам се тако припремио за Београд за студије. Није лако из малог места доћи право у велеград..." ("Прес"). На београдском Факултету политичких наука дипломирао 1989. (одсек новинарство) с просечном оценом 10: "Жао ми је што нисам наставио научну каријеру, јер сам био један од четворице студената у историји Факултета политичких наука који је студије завршио са десетком" ("Време"). Биографије спомињу да је уписао последипломске студије, али нема потврде да их је и завршио.

Страни језици: У једној старијој незваничној биографији ("Време", 2008) стајало је да "говори руски и служи се енглеским језиком". Данас на сајту СПС-а пише да је њихов председник престао да се служи енглеским и да је кренуо да га говори.

Новинарска каријера: За сценарио емисије за 20 година студентског бунта 1968. добио (студентску) новинарску награду "Боривоје Мирковић", али емисија никад није снимљена: "Одбили су ме тадашњи уредници РТС-а, који су сада, махом, у независним синдикатима" ("Глас јавности"). Уређивао "амбициозни часопис СПС-а звани Епоха" ("Данас"), за који су злобници тврдили да се није прославио тиражом. О дилеми новинарство или политика рекао је: "Велика је била дилема да ли ћу се бавити новинарством или политиком. Онда сам ушао у СК, па предлагао трансформацију у социјалисте. Даље знате шта је све било..." ("Прес").

Политичка каријера (1): Са факултета је делегиран у Универзитетски комитет Савеза комуниста, где – сви незванични биографи истичу податак – упознаје Мирјану Марковић. Први председник младих социјалиста Београда постаје 1990, а 1992. постаје члан Извршног одбора СПС-а. Исте године постаје и наредних осам одржава се у седлу портпарола СПС-а. Од 2000. до 2003. је председник Градског одбора СПС-а Београда (два пута биран у фебруару 2000. и децембру 2002), и потпредседник (целог) СПС-а.

Политичка каријера (2): На Шестом конгресу СПС, одржаном 18. јануара 2003. године изабран је за председника Главног одбора СПС-а. Окушао се као кандидат на председничким изборима 2004. и себе означио као "јединог председничког кандидата левице" ("Време"), као и да је "Србији потребан председник који зна где су Грачаница и Пећка патријаршија, за кога је Косово и Метохија заувек у Србији" ("Време"); на његову жалост, избор грађана Србије тада није био председник "који има младалачку енергију и државничко искуство" ("Време") и добија само 4,04 процента гласова у првом кругу. Није била никаква тајна да он није био ни избор ни миљеник Слободана Милошевића док овај потоњи борави у Хагу, а још мање је био "у милости" онога што се зове Фамилија Милошевић-Марковић. Ипак, после смрти Слободана Милошевића, "након компликованих фракцијских борби, побеђује на првим правим изборима у СПС-у" ("Данас") и постаје председник партије у децембру 2006.  

Извод из функција: На изборима 1992. и 1993. био је шеф Информативно-пропагандног штаба СПС-а. Савезни посланик СПС-а у Већу грађана Савезне скупштине Савезне Републике Југославије и Скупштине Државне заједнице Србије и Црне Горе од 1992. до 2004. Био је председник Одбора за јавно информисање 1996, а од јуна 1997. и члан Одбора за спољнополитичке односе. Од 2000. је био члан Одбора за безбедност и спољну политику оба већа Савезне скупштине. У тзв. Прелазној Влади био је коминистар за информисање (од октобра 2000. до јануара 2001). Од ванредних парламентарних избора из децембра 2003. посланик је у републичком парламенту и шеф посланичког клуба СПС-а. Био члан српске делегације у Парламентарној скупштини Савета Европе. У Скупштини Србије био председник Одбора за безбедност (2007-2008). Даље: председник УО ФК "Палилулац", председник КК "Партизан", председник Спортског савеза Србије, потпредседник Југословенског олимпијског комитета. У Олимпијском комитету је био задужен за финансије, а "Глас јавности" је донео сведочење из његове околине да је "једном питао колеге из Комитета што су му дали то задужење кад нема пара". Био је и председник УО "Хисар" и члан УО "1. децембар", фирми из родне Житорађе и Прокупља (по сопственом признању, те послове обављао је без надокнаде). Јула 2008. године ступио је на дужност првог потпредседника – заменика председника Владе Србије и министра унутрашњих послова.

Однос с Милошевићем (надимак први): Дуго времена важио за "Слобину десну руку": за Србију је тврдио да је "мала земља с великим председником" ("Глас јавности") као и да "на нашој политичкој сцени има много оних који себе називају политичарима – има три Војислава, два Вука, али је само један Слободан" ("Глас јавности", септембар 2000). И још више: "Да није Милошевићеве визионарске политике, питање је где бисмо ми били" ("Политика", 1999). По одласку Слободана Милошевића у Хаг изјављује: "Милошевић нас је оставио да лутамо као гуске у магли" ("Национал", 2002). Све чешће се дешава да Дачић није онај с којим Милошевић комуницира: "Не зову они Милошевића него Слободан Милошевић има право да позове... Ја се са Милошевићем, и раније и сада, чујем онолико колико је потребно" ("Смедеревска седмица", 2001). Из тог времена, у анале је ушла и изјава: "Ја нарочито смем да Слободану Милошевићу кажем – хало" ("Није српски лупати", књига 1). У годинама које су долазиле, сукоб између Слободана и њега постоје отворен и, на Шестом конгресу 2003. године, формални председник партије Милошевић тражи да га избаце из партије, али он на крају бива изабран за новог председника ГО СПС-а. У том периоду остала је записана његова изјава: "Највише ме боли то што Милошевић више верује људима који су му у најтежем тренутку окренули леђа. Са њим сам био све ово време, а он више верује Вучелићу који је славио 5. октобар као дан ослобађања српског народа од режима Слободана Милошевића" (Танјуг", 2004). А када је изабран за председника објаснио је и свој надимак: "Ја сам нови председник СПС-а. А 'мали Слоба' ме зову још откако сам ушао у политику" ("Прес", 2006). На оптужбе да је извршио "политичко оцеубиство" одговорио је да се "СПС који водим није одрекао Милошевића, али јесте чињеница да се СПС реформисао" ("Прес", 2010).

Фама о Мири Марковић (надимак други и трећи): Препричавало се да свој успех дугује правовременом упознавању с "првом другарицом, Мирјаном Марковић: "Једно време су говорили да ме воли Мира Марковић, једно да сам на удару Мире Марковић... Мислим да је то апсолутно небитно. Ја познајем Миру Марковић из времена пре увођења вишапартијског система, на седници Универзитетског комитета ја сам се залагао за увођење вишапартијског система, већина је била против, али сам ја ипак остао, односно ушао у нову СПС. Према томе, није Мира Марковић увек утицала..." ("Смедеревска седмица", 2001). А је ли га Мирјана Марковић звала "шећерко": "Није тачно. Ја нисам чуо да је икад тако рекла" ("Смедеревска седмица", 2001). Овај његов деманти није био довољан да се у новинским написима не појави да га је "Мирјана Марковић, када јој је био по вољи, звала шећерко, а у супротним околностима дебељко" ("Прес").

Однос са Слобом и Миром, у једној реченици: "Ја сам према Слободану Милошевићу и Мири Марковић имао професионални однос, ни више ни мање" ("Смедеревска седмица", 2001).

Трансформација деценије: Успео је да се од симбола "мрачних деведесетих" и више него блиског сарадника Слободана Милошевића трансформише у европејца (проглашен је за "Најевропљанина" за 2009. годину) и заузме битно место у власти Србије после Милошевића. Ништа мање спектакуларно није било ни " историјско помирење" са ДС-ом Бориса Тадића и узајамно "заклињање" ДС-а и СПС-а на даљу сарадњу. Као коначну потврду "правоверности", "у јануару 2010. године је скинут са црне листе америчке администрације где се нашао десет година раније као сарадник Слободана Милошевића"  ("Истиномер").  

Надимак четврти: Коферче. Дошао као последица чувене афере "Кофер", која најкраће препричано гласи: Дачић и тадашњи директор СПС-а Владан Заграђанин 11. јануара 2006. одлазе у стан ондашњег вицегувернера Народне банке Србије Дејана Симића. Заграђанин са собом носи кофер у којем је 100 хиљада евра, Дачић из стана (злобници кажу по дојави из Владе Србије) излази 15 минута пре уласка полиције која хапси директора СПС-а и вицегувернера - са оптужбом да први даје мито другоме, а све у вези са враћањем дозволе за рад Кредитно експортне банке (КЕБ). На суђењу се Дачић појавио као сведок и рекао да је његов "утисак да су Владан Заграђанин и Дејан Симић жртве, а и да је њему нанета штета". (Тај, Дачићев, утисак да су оптужени жртве потврдио је правоснажно суд у фебруару ове године.)

Које је поуке извукао из афере "Кофер": "Не носим ни кофер ни цегер, после негативних искустава из прошлости" ("Ало!").

Ожењен за СПС: У једном новијем животопису ("Прес", 2010) стоји да је и супругу упознао у СПС-у: "Као председник младих социјалиста Дачић је често навраћао на Студентски трг где је у централи радила лепа Сања, студенткиња италијанског језика и ћерка социјалисте Драгана Ђаковића, који је и данас на челу СПС-а у Раковици. Ту се родила љубав која траје до данас..." Сам је о томе рекао: "Забављали смо се само неколико месеци пре брака. Већ сви знају да смо прве године провели у њеној девојачкој соби на Миљаковцу. Зато и нисмо журили са децом" ("Прес").

Опредељеност: Србин. Атеиста до 5. октобра 2000: "Екстремни кругови у Синоду Српске православне цркве наносе штету сопственом народу и не поштују пету заповест која каже молите се за оне који су на власти'." ("Вечерње новости", 1999). А од 5. октобра верник православац: "Створило се једно уверење да СПС има нешто против Цркве, а мислим да је сасвим супротна ситуација: највећи број православних верника су чланови Социјалистичке партије Србије. Ја сам крштен тада када ми је било време, у првој години свога живота, за разлику од многих који се сада бусају у груди. Нисам крштен накнадно као неки" ("Смедеревска седмица", 2001).

Шта је, као Србин атеиста, поручио патријарху и целом Српству, пре 5. октобра: "Црква не сме да буде бранилац вукова" (алудирајући на спремност патријарха Павла да буде поглавар свим Србима, "Глас јавности").

Шта је, као верник православац, поручио властима после 5. октобра: "Надам да ће нове власти поштовати Устав и законе и послушати савет патријарха Павла да не чине другима оно што не би волели да други чине њима" ("Време").

За републику и/или против монархије: "Што се тиче краља, мислим да је покушај враћања монархије тотално анахрон. Није случајно што је Александар Карађорђевић овде, он ће неком од њих бити потребан на новим изборима. Да ли Ђинђићу или Коштуници, или неком трећем, видећемо. Сигурно је да та имовина, у којој се сада налази Александар Карађорђевић, чија год да је, треба да буде предмет Закона о екстрапрофиту" ("Смедеревска седмица", 2001).

Узори: "Мој узор је свети Сава" ("Балкан", 2004). А пре Светог Саве, признао је да је "национални буквар" у време свог политичког формирања (на)учио од Добрице Ћосића.

Бранитељ неодбрањивог и објашњивач необјашњивог: На питање је ли посао портпарола био "кулук", одговорио је: "Веома је тешко бити портпарол владајуће странке. Као што видите, портпароли су се мењали а ја сам осам година остајао. Боље би било, нарочито за младог човека, да буде портпарол опозиционе партије и да напада. Без обзира да ли сте или нисте у праву, тешко је бранити" ("Смедеревска седмица", 2001). Једна од изјава које су га "прославиле" као портпарола СПС-а свакако је био онај да је "Роберт Гелбард је срамота за САД и све темељне моралне вредности" – на питање је ли то био став партије или његов лични одговорио је: "Ово око Гелбарда је био став партије. Некада је био став партије, некада одговор на лицу места. Те конференције су биле такве да није било питања на које неко није могао да добије одговор" ("Смедеревска седмица", 2001). А као џокер-одговор увек му је остајало да каже: "Знате ли ви српски, ако знате, јасно вам је да ту нема ничег осим оног што је председник Милошевић већ рекао" ("Глас јавности").

На вечну тему опозиције: Оцену да је као портпарол има и више него оштар језик, зарадио је изјавама сличним овим двема: "Предстојећи избори су прилика да се стави тачка на борбу између оних који се залажу за одбрану слободе и независности наше земље и оних који представљају НАТО адвокате у нашој земљи и за које је издаја и свако подаништво политички задатак, и који су и овде у Београду, по задатку, свих ових година, настојали да Београд стане, да Србија стане, како би олакшали пут нашим непријатељима" ("Новости", 2000) и "Није њихов грех што су они опозиција, свака власт на свету има опозицију, али они су опозиција сопственом народу и сопственој држави" ("Политика", септембар 2000).

Противу рехабилитације: "Да је Хитлер био Србин, и њега би рехабилитовали" ("Блиц").

Успех у борби против рехабилитације: Тражио и успео да се из зграде Владе уклони фотографија Милана Недића, "квислиншког председника владе од 1941. до 1945. године" ("Време").

О улози СПС-а у српској и светској историји: "Историја СПС-а је историја Србије и српског народа" (на прослави 18 година од оснивања партије, РТС). А чиме су СПС социјалисти задужили васколику Планету: "Социјалисти не желе да се мешају у изборе у САД" (на избор Барака Обаме за председника САД, "Прес", 2008).

Које проблеме је имао пре него што је постао министар полиције: "Због прислушкивања, понекад три сата не могу да се прикачим на Интернет" ("НИН").  А где га све прате: "Одговорно тврдим да сам ја убедљиво најпраћенији човек у Србији, али и шире. Уопште се нисам шалио када сам рекао да ме прате све службе света, укључујући и српске тајне службе. Сигурно сам под 'обрадом' и приватних служби одређених људи из Србије" (у Грчкој, "Прес", 2008).

Које "формације" је добио када је постао министар полиције: "Свако од нас кад постане министар унутрашњих послова доживи одређене професионалне формације, нећу да кажем деформације, него формације своје личности, да гледа да ради у интересу државе, народа, свих грађана" (на окупљању некадашњих министара полиције, "Б92").

О новим пасошима и још новијим технологијама: "Србија каска за технолошким променама. Хоћу да одмах пређемо на технологију број један. Тражили смо је, али нисам сигуран да смо је добили" ("Вечерње новости"). А да ли та нова технологија подразумева и живот са жигом: "Чип није оспособљен да прима нове захтеве. За неколико година ће, на пример, доћи захтев да се стави и отисак прста у чип, а ако он не може да прими и тај податак, мораће да се издају нови пасоши" ("Вечерње новости").

Остварено (самоиспуњавајуће) пророчанство: "Клинтон следеће године иде у пензију, а наша борба за слободу и независност се наставља" ("Није српски лупати", књига 1, 1999).

Нико нема узорак који за СПС узимају: "СПС сигурно није партија која се бори за цензус и молим истраживаче јавног мњења да промене узорак" ("Данас", 2009). А зашто га то радује и весели: "Мислим да се у објављивању резултата истраживања јавног мњења намерно потцењује СПС. Ја се радујем томе, јер је боље да неког изненадимо него да некога разочарамо, а знамо колико вредимо" ("Бета", 2011).

О беспућима изборних кампања: "Тадић је ушао у шталу да љуби теле. Вук је љубио овце. Не би ме чудило да и Динкић почне да љуби мачиће и кучиће. Нажалост, љубљени још немају право гласа. Много је боље и часније пољубити неку лепу девојку" ("Курир", 2007).

О методима (изборне) борбе: "Зато, сада када сам у арени, морам да победим или ће ме лавови појести. А после избора, видећемо" ("Прес", 2011).

Како види себе: "Никад у својим политичким наступима нисам ишао испод прага људског васпитања и достојанства, чувајући интегритет сваког појединца" ("Глас јавности"). "Ја понекад и за самог себе мислим да ли је добро да сам у Влади, имајући у виду да сам се више претворио у полицајца него у политичара" (РТС, 2011).

Хоби: "Први пут сам певао полицији на дочеку Српске нове године и сад редовно запевам на прославама полиције... Како да их одбијем када траже, а и мени лепо. Обично отпевам Први пољубац, Сјећаш ли се оне ноћи, Миљацку..." ("Прес"). Сам тврди да су му омиљене песме италијанска "Санта Луција" и руска "Подмосковске вечери", а новине тврде да је на том списку и "Ај чија фрула овим шором свира" ("Данас"). А због његовог хобија "Прес" пише да "многи кажу да Житорађа музици није дала само Цецу, већ и Ивицу".

Планета Цеца: "Она је моја пријатељица. Цеца је била у затвору, па је окупила 100 хиљада људи на концерту. У сваком случају, она није певала нама у предизборној кампањи. Такође, није хвалила СПС него је хвалила председника Тадића. Тако да треба питате њих шта мисле о Цеци. А за мене је она девојчица из песка" (o забрани појављивања Светлане Ражнатовић на "Пинку", ТВ "Авала", 2007). На пребацивање да је "све ове године" штитио другарицу из детињства, рекао је: "Нисам је штитио. Она је хапшена у време власти ДОС-а. И није Цеца мени певала, већ Војиславу Коштуници!" ("Ало", 2011).

Жене vs. љубавнице: "Имати љубавницу овде дође као предност, а не хендикеп" (о љубавницама политичара, "Курир"). И још мало: "Има једна женска особа која греши већ десет година, пре ми се чини да то није случајност. Али, нећу више о томе, постаје индискретно" (о телефонирању политичарима, "Курир").

Шта га (не) плаши: "Не постоји ништа и нико кога се плашим, јер свашта сам у животу прошао. Једино од чега страхујем јесте да пре него што одем са овог света нећу стићи да кажем свима шта мислим о њима" ("Глас јавности", 2007).

Поштовање традиције: "Волим да попијем лепо вино, а зими кувано вино и кувану ракију..." ("Прес")

Отпоран на дијете: "Мој живот је вечна борба с килограмима, али тако вежбам свој карактер" ("Курир"). А дијете: "Угојим се, па смршам. Био сам на разним дијетама, мршавио сам и по десет килограма..." ("Прес"). Шта је одговорио кад га је једна девојчица на Сајму питала који сладолед највише воли: "Највише волим чоколаду, ал' не смем [јер није добра за линију]... Тражио сам ону без шећера, али ми дали ову обичну" ("Курир").

Молитва за бољи Молитвени доручак: "Храна је била иста, слаба. Од тога, брате, не можеш да будеш сит. И ове године јели смо киш са јајима, воће, воћне салате. Ево, сада управо размишљамо да негде свратимо да нешто поштено поједемо" (о Молитвеном доручку у Вашингтону, "Ало!", 2011). 

Спорт: Рукометаш у српској лиги, на месту пивотмена ("био сам врло добар у рукомету", "Прес"), баскеташ у првој политичкој лиги (са Борисом Тадићем). "Наравно, навијам за Партизан" ("Прес").

Омиљено обећање: "Питање вожњом аутомобила је питање безбедности аута. Поређење Немачке и Русије је историјски неукусно. Уосталом, ако нађете једног Србина коме је дража Немачка од Русије, ја ћу вам купити ауто" (на новинарско питање да ли више воли "ладу" или "ауди", Изјаве.нет, фебруар 2000). Узгред, "Време" пише да вози "волво".

Мисао и максима (сопствена): "Престрављени свет диже главу славећи нашу победу..." ("Данас", јул 2000)

Нешто што личи на стратегију: "У политици је веома важно држати се Кутузова који је стално тражио време и стрпљење" ("Време").

По(р)ука: "Сви треба да схвате да младост не сме да буде већи хендикеп од старости" (дипломцима Полицијске академије које чекају радна места у МУП-у, РТС, 2008).

За сва времена: "Сви смо ми бивши режим" (РТС, 2004).

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер