Početna strana > Rubrike > Politički život > Politički leksikon > Boris Tadić – psiholog na trajnom radu u politici
Politički leksikon

Boris Tadić – psiholog na trajnom radu u politici

PDF Štampa El. pošta
Aleksandar Lazić   
sreda, 25. maj 2011.

Početak: Rođen 15. januara 1958. godine u Sarajevu, kad su "snegovi bili po dva metra" (autobiografija sa sajta boristadic.org, sada dostupno na sajtu "E-novina"). Otac Ljubomir je filozof i član SANU, majka Nevenka (rođ. Kićanović) neuropsihijatar. Otac i majka su mu se upoznali na studijama u Sarajevu, a onda prešli u Beograd gde im se rodila ćerka Vjera; usledile su doktorske studije u Parizu, a neposredno pred Borisovo rođenje vratili su se u Sarajevo.

Porodične priče: Deda po ocu bio je oficir u crnogorskoj vojsci, nosilac medalje Obilića, "veliki Srbin"; od tri sina – jedan je postao četnički komandant a druga dvojica (među njima i Borisov otac Ljubomir) otišla su u partizane: "Sedam stričeva iz moje familije, starosti između sedamnaest i dvadeset sedam godina, streljano je jednog jutra 1942, jer nisu hteli da po nalogu partizanske komande likvidiraju svog strica, dedinog brata, komitu iz Prvog svetskog rata Spasoja Tadića. Nekoliko decenija posle toga, otac je saznao da je i on bio na tom spisku za streljanje, ali ga je neko spasao. Verovatno da bi pretekao bar jedan muški član porodice" ("Ilustrovana politika"). Deda po majci, Strahinja Kićanović, bio je bogati trgovac, zemljoposednik, prvak zemljoradničke stranke u Semberiji i dva puta neuspešni kandidat za narodnog poslanika u Kraljevini Jugoslaviji; ubile ga ustaše i bacile u jamu Jadovno. "Zato smatram da smo sestra i ja posledica slučajnih okolnosti", rekao je u jednoj "romansiranoj ispovesti" ("Ilustrovana politika").

O roditeljima: Za majku je rekao da je "uvek bila švedski socijaldemokrata i imala otpor prema komunizmu. Nije volela ni izvesno komunističko nasleđe mog oca" ("Ilustrovana politika"). "Moj otac se nikada nije obogatio jer je vodio računa o svom naučnom radu" (u TV duelu sa Tomislavom Nikolićem, RTS). I još o ocu: "Ne imitiram nikoga, možda samo svog tatu" ("Blicnjuz").

Roditelji i sestra o njemu: "Cena je velika za veliki posao. On jeste radnik i predaje se iz celog svog bića. Kao majka, želela sam da ne pobedi. Da ima svoj mir sa porodicom, da radi normalno, u granicama. On ne staje, a ovako, čeka ga veliki, odgovoran i naporan posao" (Nevenka Tadić, posle prvog izbora njenog sina za predsednika, "Glas javnosti", 2004). "Siromah je, nema ništa do svoje plate. Nema stan. Kada bi mu prestala [predsednička] funkcija, izašao bi iz državnih prostorija i ne znam šta bi bilo sa njim?" (Ljubomir Tadić, "Gazeta", 2007).  "Zvali smo ga Buca, jer je i bio buckast, pa se kasnije izdužio. Bio je dobro, pitomo dete i baš je voleo da klopa kad je bio mali. Sećam se, kad bi čuo lupkanje šerpi vrlo brzo bi dotrčao. [Sad] vodi računa o hrani, ima i savetnika za ishranu, bavi se fizičkim aktivnostima, ali dosta sedi. Ima, ipak, nešto čemu ne može da odoli – šnenoklama!" (Vjera Tadić-Radović, "Bilje i zdravlje").

Odrastanje: U zvaničnoj biografiji napisanoj za predsedničku kampanju 2008. tvrdio je da je rastao u skromnim uslovima: "Živeli smo skromno, jako skromno, kao i svi tada, uostalom. Svi smo jeli istu hranu, hleba i masti." Ponosan na "dorćolsko poreklo" svog odrastanja (u beogradskoj Jovanovoj ulici): "Mi imamo što neko reče, lepo domaće i ulično vaspitanje. To ulično vaspitanje se vidi po ožiljcima na mojoj bradi, na mom oku, po mojoj glavi..." ("Ilustrovana politika"). Još: "Bio sam uvek lošiji u boksu nego na parteru. Dobijao sam i davao batine. Imao sam sjajnu tehniku obaranja i uvek sam se uzdao u nju. Sve dok nisam oborio čoveka od recimo 100 kilograma a ja sam imao oko 60, i posle toga se loše proveo. Od tada se više nisam uzdao u tehniku. Dobro je da prođete školu ulice. Određena doza mangupluka čini vas celovitim" ("Vreme"). Nisu baš svi bili oduševljeni hvalom Borisa Tadića o "lepom uličnom ponašanju" – verovatno najpoznatija je reakcija Velimira Ilića: "Ja sam razočaran u Srbiju kada bira jednog tako prepotentnog tipa koji priča 'ja imam ožiljke, ja sam frajer sa ulice, ja sam Dorćolac...' Ja sam, bre, iz Čačka, kad uhvatim te beogradske Dorćolce i naučim ih pameti!" (Velimir Ilić, požarevačka TV "Duga", 2008). 

Beograd van Dorćola: "Onda smo se preselili u Beograd, i ja sam oca iznenadio time što sam se vrlo dobro snašao u tom gradu, pa sam ga jednom, kad se on izgubio u centru Beograda odveo do kuće, što je njega impresioniralo" (autobiografija sa sajta boristadic.org, sada dostupno na sajtu "E-novina").

Obrazovanje: Osnovnu školu i Prvu gimnaziju završio je u Beogradu, gde je i diplomirao na Filozofskom fakultetu, na Katedri za kliničku psihologiju: "Zanimljivo je da sam sve škole završio na Dorćolu. Osnovnu školu 'Pera Popović-Aga', sada 'Mika Alas' u Jovanovoj, Prvu beogradsku gimnaziju u Dušanovoj, Filozofski fakultet u Vasinoj. Moje školovanje je bilo u rasponu od trista-četristo metara. Gotovo ceo život mi se događao u tom potesu" (Ilustrovana politika).  A zašto se opredelio baš za psihologiju: "Moja sestra je zaista htela da postane psiholog, a ja sam želeo da nastavim jedan opšteobrazovni fakultet. Sećam se da je dobrim delom na mene uticala i činjenica da je u biografiji našeg poznatog advokata Srđe Popovića takođe podatak da je prvo počeo da studira psihologiju, što je meni bilo važno" (autobiografija sa sajta boristadic.org, sada dostupno na sajtu "E-novina").

 Gimnazijska poznanstva (za ceo život): Slobodan Antonić je zapisao:

"Zatim je [Boris Tadić] išao u Prvu beogradsku gimnaziju, takođe na Dorćolu. U njegovoj generaciji, ovu školu je pohađao i Nebojša Krstić (1957), današnji njegov zvanični savetnik za medije. Tadić se posle diplomiranja, vratio u Prvu beogradsku gimnaziju, gde je predavao psihologiju. Među njegovim poznatijim učenicima je Vuk Jeremić, današnji ministar spoljnih poslova. Jeremićeva baba, Sadeta Pozderac, bila je, svojevremeno, direktorka Prve beogradske gimnazije, a Vuk je, prema nekim napisima u štampi, bio jedan od Tadićevih omiljenih učenika. Tako je Prva gimnazija spojka, koja, na izvestan način, povezuje Tadića i neke od njegovih najbližih saradnika" ("Mreža školskih drugara" u političkoj eliti Srbije).

Opredeljenost: Po nacionalnosti Srbin, po verskoj pravoslavac, slavi Svetog Jovana Krstitelja. U političkom smislu – liberal: "Na mene je veliki uticaj izvršila knjiga Stranački pluralizam ili monizam Koštunice i Čavoškog. Napustivši porodično levičarsko okruženje, pod velikim uticajem ideja koje su njih dvojica prezentirali, formirao sam se kao liberal u ideološkom smislu. Po svom stilu i načinu rada bliski su mi Vili Brant i Ulof Palme" ("Vreme").

Strani jezici: Zvanična biografija navodi da govori engleski i francuski, "Vikipedija" dodaje i italijanski jezik.

"Muška karijera": Nasuprot uvreženom mišljenju da važi za omiljenog političara među ženama, tvrdi da nije imao velikih uspeha kad ženama nije prilazio kao većem delu biračkog tela: "Što se moje muške karijere tiče bila je katastrofalna. Stalno sam bio u emotivnoj patnji jer su mlade dame prema kojima sam izlivao emocije odlazile na drugu stranu. Nisam bio baš neki vajni osvajač ženskih srca" ("Ilustrovana politika"). Rano se ženi Veselinkom Zastavniković, za koju tvrdi da je bila "jedna od najlepših žena Beograda": "U 22. godini sam rešio da odem od kuće i živim s tadašnjom devojkom Veselinkom s kojom sam se kasnije i oženio" ("Ilustrovana politika"). Brak traje 16 godina, do 1997. godine. Posle razvoda, Veselinka nešto kasnije odlazi u manastir i u Pećkoj patrijaršiji postaje monahinja Irina, a Boris odmah ulazi u novi brak: kako piše "Ilustrovana politika" svoju sadašnju suprugu Tatjanu, inženjera građevine, "upoznao je onog dana kad je izašao iz prethodnog braka". List "Reporter" je 2001. preneo njegovu izjavu da "kako godine prolaze sve mi se više čini da su sigurniji i stabilniji brakovi u kojima se supružnici ređe viđaju". U drugom braku ima dve ćerke, Mašu i Vanju: "Ne možete da zamislite koliko su ćerke za muškarca važne. Potpuno me razneže. Ja sam ovako više naturalne građe i prilično medvedast, ali kad sam sa njima ja sam kao... pita" ("Ilustrovana politika").

Poslovna karijera: U zvaničnoj biografiji piše da je "radio kao novinar, klinički psiholog, profesor psihologije i istraživač u naučnim projektima na Institutu za psihologiju" i od 2003. "predavač politike i advertajzinga na specijalističkim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu". Po odlasku iz roditeljske kuće izdržavao se prodajući studentsku i omladinsku štampu po beogradskim restoranima ("Najteže mi je bilo kad sam u Klubu književnika stavljao novine na sto za kojim su sedele kolege njegovog oca. Podigli bi pogled i pitali me: 'Borise, zar si to ti'? 'Jesam'. Ne sećam se da sam od njih ikad dobio bakšiš", "Ilustrovana politika")i praveći igračke ("Pošto još nisam rešio svoje stambeno pitanje, najviše novca sam uložio u igračke. Nekad sam i sam pravio dok sam bio mali privrednik", "Ilustrovana politika"). Bio je i direktor Centra za razvoj demokratije i političke veštine, čiji su polaznici postali ono što bi se moglo nazvati "mladim lavovima" DS-a.

Uticaji: "Naravno da je moj otac uvek najviše uticao na mene. Čitav život vodio sam otvoreno, ponekad vrlo teško i kompleksno debatu sa njim. Bilo je zanimljivo odrastati pored Ljube Tadića" (autobiografija sa sajta boristadic.org, sada dostupno na sajtu "E-novina"). Ljubomir Tadić, sa grupom profesora, biva izbačen sa Filozofskog fakulteta: "U udarnom dnevniku Beogradske televizije nazvali su ga zlikovcem, pokvarenjakom i stranim plaćenikom" ("Ilustrovana politika"). Njihova kuća postaje sastajalište tadašnjih disidenata (Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković, Dragoljub Mićunović, Kosta Čavoški...) : "Tako da sam ja odmalena učestvovao u svim intelektualnim i filozofskim debatama, političkim diskusijama. To je kao kada, na primer, dete odraste u porodici fudbalskog trenera, onda mu lopta i fudbal uđu pod kožu – tako su meni politika, uloga pojedinca, 'uloga moje porodice u svetskoj revoluciji'." (autobiografija sa sajta boristadic.org, sada dostupno na sajtu "E-novina").  

Ko je napisao knjige Dobrice Ćosića: "Imao sam nekih osam ili devet godina kada sam prvi put sreo Dobricu Ćosića. Tada su moj otac i on, kada sam došao iz škole, bili u kuhinji i pili kafu. Tata me upoznao, rekao je ovo je Dobrica Ćosić. Ja sam tada imao 'Daleko je sunce' za lektiru. Bilo mi je zanimljivo da upoznam čoveka za koga nisam ni mogao pretpostaviti da je živ. Ja sam seo sa njima, bilo mi je zanimljivo da slušam šta govore. Onda sam ih prekinuo i rekao sam Dobrici: 'Jeste li Vi napisali sve Vaše knjige ili ste ih možda prepisali?' Sećam se da je on bio prijatno iznenađen mojim pitanjem i odgovorio da ih je sam napisao, a onda smo nastavili naše prijateljstvo" (autobiografija sa sajta boristadic.org, sada dostupno na sajtu "E-novina"). 

 Mićunov gambit: "Čovek koji je takođe bio veoma značajan za moje odrastanje, koga sam upoznao negde u svojoj desetoj godini života bio je Dragoljub Mićunović, koji me je učio da igram šah. Uvek me je pobeđivao. Vrlo je zanimljivo da smo odigrali partiju šaha i kada smo formirali koaliciju između Demokratskog centra, stranke koju je tada on vodio, i Demokratske stranke, koju sam ja vodio. Odigrali smo dve partije šaha i ja sam pobedio. Te dve partije šaha odigrali smo nekih dvadeset godina od poslednje partije. On je navikao da me pobeđuje i bio je šokiran" (autobiografija sa sajta boristadic.org, sada dostupno na sajtu "E-novina"). 

Politička karijera, početak: U zvaničnoj biografiji piše da je "učestvovao u opozicionom radu tokom studija, zbog čega je bio hapšen". Rado se sećao prvo potpisane peticije protiv verbalnog delikta i učešća na demonstracijama, zbog kojih je (skoro) mesec dana proveo u zatvoru u Padinskoj skeli: "Ja sam pogledao svoj stari dosije, a novi iz devedesetih još nisam stigao, ali nameravam. Kao student i vojnik bio sam tretiran kao unutrašnji neprijatelj, kako je napisano na koricama dosijea" ("Vreme"). U "Vremenu" takođe stoji da je "učestvovao u formiranju poluilegalnog Otvorenog univerziteta i u nizu opozicionih aktivnosti". Akter i svedok tih događaja iz 1982. godine, Pavluško Imširović, izneo je nešto drugačiji pogled na njegov opozicioni rad i hapšenje: "Od ostalih njegovih vršnjaka izdvajale su ga dve stvari: to što je bio sin praksisovca Ljube Tadića i to što je bio dečko lepe i osobene Veselinke Zastavniković. Ona je za Borisa bila autoritet i on je za njom i došao u zatvor 1982. – nikakvih političkih motiva on tu nije imao. Da ih je imao, on bi bio uhapšen zajedno s njom i ostalih sedmoro tog 4. jula 1982, a ne u kasnijim protestima zbog tog hapšenja. To njegovo hapšenje jedna je od najkomičnijih priča iz istorije ovdašnje političke represije" (srpski tjednik "Novosti"). Dragomir Olujić Oluja, jedan od osnivača "Otvorenog univerziteta", za list "Tabloid" rekao je: "A današnji predsednik Srbije, Boris Tadić, naše je 'disidentsko dete'."

Politička karijera, nastavak: Kako mu je otac bio jedan od osnivača Demokratske stranke, zvuči prirodno podatak da je i on član DS-a od 1990. "Sekretar Glavnog odbora i potpredsednik Izvršnog odbora DS-a postao je 1992. godine, ali je do 1996. dao samo jedan intervju", piše "Vreme". Poslanik u srpskom parlamentu postaje 1994, bio je i član skupštinskog Odbora za nauku i tehnologiju. Za potpredsednika stranke izabran u februaru 2000. i ponovo 5. oktobra 2001. Na izborima 24. septembra 2000. godine izabran je za saveznog poslanika u Veću građana savezne skupštine, gde je bio i v.d. šefa poslaničke grupe DOS-a, ali i predsednik Odbora za kontrolu službi bezbednosti. Na parlamentarnim izborima održanim u decembru 2003. godine nosilac stranačke liste "DS – Boris Tadić". Od februara 2004. šef je Poslaničkog kluba DS-a Skupštini Srbije, a tada postaje i predsednik stranke; na burnoj izbornoj skupštini protivkandidat mu je bio Zoran Živković, zamenik ubijenog predsednika stranke i premijera Zorana Đinđića. Na stranačkim skupštinama 2006. i 2010. kao jedini kandidat (p)ostaje stari/novi predsednik DS-a.

Funkcije: U "prvoj demokratskoj vladi Savezne Republike Jugoslavije", 2000. godine, bio je ministar telekomunikacija. Pre nego što će biti izabran za ministra, pomalo neoprezno, izjavio je: "Ne mogu da prihvatim mesto ministra, jer sam završio Filozofski fakultet i bilo bi čudno da rukovodim resorom telekomunikacija" (Izjave.net). Pauzu u ministrovanju pravi kada resor telekomunikacija rekonstrukcijama Vlade biva ukinut (jun 2001), a ponovo ministar, ovog puta odbrane, postaje 2003. – kad nam se država zove Srbija i Crna Gora. Predsednik Srbije postaje 2004, a ponovo je izabran 2008. – oba puta najozbiljniji protivkandidat bio mu je Tomislav Nikolić.

Nagrade: Kao predsednik Srbije dobio je Evropsku nagradu za političku kulturu švajcarske fondacije "Hans Ringier" (2007) i nemačku nagradu "Kvadriga" (2008): "U Nemačkoj dobijam nagradu, ne znam za šta je nagrada – iskren da budem, nisam do kraja pročitao za šta je dobijam, verovatno za posao koji obavljam" (RTS).  U martu 2009. dodeljen mu je počasni doktorat na bukureštanskom Hrišćanskom univerzitetu "Dimitrie Kantemir".

Odnos sa Đinđićem: Oni koji ga mnogo ne cene, tvrde da nikada ne bi dostigao ove pozicije da Zoran Đinđić nije ubijen, optužuju ga da je "očistio DS od Đinđićevih saradnika" i da se onog koga je nasledio na čelu stranke ("Malo mi kolena klecaju kada pomislim na prethodnike, posebno na Đinđića", izborna skupština DS-a 2004. godine, "Danas") seti samo u toku izborne kampanje. Evo jednog kontraprimera: "Bez Zorana Đinđića ne bi bilo Petog oktobra, bez njega ne bismo izdržali torturu devedesetih, bez njega ideja Srbije u Evropskoj uniji ne bi bila nepovratan proces, a ja sam uveren da je danas taj proces nepovratan. Kao četrnaestogodišnjak sam ga upoznao i sećam se da je ideja evropske Srbije i u najranijoj mladosti njegova ideja vodilja i da je u tome bio daleko ispred svoga vremena. U Srbiji na brisanom prostoru tek stvaramo institucije i državu, a Zoran Đinđić je u takvim okolnostima uspevao da materijalizuje svoje ideje" (na otvaranju virtualnog muzeja Zorana Đinđića, "Večernje novosti", 2011).

O Vojislavu Koštunici: "Srbija će promeniti brzinu kad Koštunica ode" ("Rojters", 2005).

O Tomislavu Nikoliću: "Uvek sam imao vrlo korektne odnose sa njim. Sa Tomom uvek imam zajedničkih tema, on ima jednu vrstu duha koju treba uvažavati. Možemo da pričamo i o sportu i o raznim temama... Volimo sve što vole mladi" ("Politika").

Drugi o njemu: "Ako predsednik Republike može da bude i premijer i poslanik i sudija i tužilac onda je mogao danas da dođe, kao mi, i jedan dan bude i peder" (Čedomir Jovanović, "Blic"). "Namerno ga nismo zvali u Idole" (Nebojša Krstić, sadašnji njegov savetnik i nekadašnji član "VIS Idoli", "Ilustrovana politika"). "Kao što koka-kola ima tajni sastojak za koji se ne zna, ne zna se ni šta je to što je privuklo birače Borisu Tadiću" (Srđan Šaper, jedan od kreatora njegove predsedničke kampanje i nekadašnji član "VIS Idoli", "Vreme").

Kako vidi sebe: "Ja sam jedan sofisticirani zatvorenik. Nalazim se u blindiranom kabinetu, vozim se u blindiranim kolima, živim pod 24-časovnom stražom. Svi moji su pod nadzorom zato što radim posao koji se smatra visokorizičnim" (kao ministar odbrane, "Ilustrovana politika"). I: "Ja sam prosrpski predsednik" (TV "Russia Today").

Kako ga vide oni koji ga ne vole: Najčešće ga vide kao manekena – otud i omalovažavajući nadimak "Ken" (najbolji Barbikin drug, ako ne i nešto više od toga). Na te primedbe je odgovorio: "Uopšte me ne nervira [izraz 'maneken']. Da sam niži, deblji ili uži – možda ne bi bio takav izraz. Ne znam da li je to u negativnom kontekstu..." ("Utisak nedelje"). Neke druge stvari su mu, ipak, zasmetale: "Do sada mislim da verovatno imam svetski rekord po trpljenju raznih uvreda koje su mi dolazile, da ne ponavljam sad to, đavo, ustaša, izdajnik, zločinac..." ("B92").    

Sport: "Voleo je sport. Vozio je bicikl, igrao košarku, vaterpolo. U vaterpolu je bio uspešan, ali je odustao zbog upale bubrega" (Nevenka Tadić, "Blic"). Sam kaže: "Klasični sam basketaš i igrač vaterpola. To su moja dva omiljena sporta. Loš sam skijaš, nikakav teniser" ("Ilustrovana politika").

Zdravstveni bilten: Činjenice da je operisao žučnu kesu a nešto kasnije i Ahilovu tetivu (zbog povrede na basketu), kao i da se izlečio od helikobakter pilori – pratile su spekulacije o njegovom zdravstvenom stanju. Na to je odgovorio objavljivanjem zdravstvenog kartona u kojem su VMA lekari 2008. rekli da je "zdrav, bez tegoba i u dobrom stanju", a i sam je to prokomentarisao rečima: "Naravno da nisam bolestan. Zdrav sam, kao što vidite. A, te priče, pa to vam je deo predizbornog folklora" ("Kurir").

Omiljena životinja: Po svemu sudeći, pas: "Kada dođeš na vlast, upoznaš najveću nemoć, da upravljaš sa moći. Tek onda vidiš koliko je teško promeniti stvari. Ne dodiruje moć dobrotu, lepotu. Vidite onog psa? Kako je lep! Eno ga kraj ograde! Gleda putnike namernike. Ne laje. Karavani prolaze" ("Evropa"). "Deca mi obožavaju životinje. Imali su psa koji im je uginuo i odmah smo otišli i kupili im dva šteneta rotvajlera, Nera i Okija, koji žive sa nama u stanu" ("Ilustrovana politika").

Omiljeno obećanje – kad ćemo u EU: "Očekujem da Srbija sprovede reforme i da konačno postane članica EU 2012, 2013. ili 2014. godine" ("B92", 2007). "Ako podržimo listu 'Za evropsku Srbiju' obećavam da ćemo za četiri godine biti članica EU" ("Beta", 2008). "Srbija bi u narednih 10 godina mogla da postane članica Evropske unije, ali se to neće dogoditi ukoliko ne obezbedimo kompletnu obrazovnu, naučnu, saobraćajnu i energetsku infrastrukturu" ("Tanjug", 2010). "Srbija će ući u Evropsku uniju između 2016. i 2020. Najbolji mogući rezultat, odnosno rekord nad rekordima imajući u vidu ostale zemlje, bila bi 2016. godina, dok bi 2020. bila uobičajen rezultat" ("Beta", 2010). A zašto je sve to obećavao: "Vodio sam fantastičan razgovor sa tri bake u staračkom domu u Vršcu. Jedna je imala 100, druga 95 i treća 94 godine. Ova najmlađa mi je rekla: 'Predsedniče, kad ćemo već jednom u tu Evropsku uniju, moramo što pre'." (u telefonskom razgovoru s građanima, RTS, 2006).

Omiljeno obećanje (2) – koliko hiljada novih radnih mesta posle izbora: "Kad kažemo EU – mislimo na 200 hiljada novih radnih mesta..." ("Politika", 2008).

Omiljeni pisci/knjige: "Najviše volim 'Zločin i kaznu' Dostojevskog, voleo sam Selindžera kada sam bio mlad, ali to je prošlo vreme. Danas mi je Marko Vidojković poklonio knjigu i to ću se potruditi da pročitam" (na Sajmu knjiga,  
2007). 

Muzički predah: "Severina možda to i ne zna, ali ja se budim s njom. Volim da slušam Severinu, ima nekoliko sjajnih pesama" (zagrebački "Jutarnji list", 2010).

Omiljena narodna poslovica ili izreka: "Kada bi neko stvarno zastupao ideju da Srbija ne treba da ide u EU u bilo kom raspletu događaja o Kosovu, to me podseća na onu: 'Naljutio se pop na selo, popeo na brdo i uradio šta je uradio'." ("Politika", 2007).

Izjava koja ga je proslavila: "Neda Arnerić nije bila u Skupštini. Bila je na letovanju. I hoću da se izvinim Nedi Arnerić što je bila provedena kroz očajno vreme svih ovih meseci, jer ona apsolutno nije kriva zbog toga. Neda Arnerić je rekla da ne može više da ćuti, a ja sam rekao da ću javnosti saopštiti istinu" (nosilac liste DS-a, "BK", decembar 2003).

Muško-ženski izbori: "Pozivam muškarce da dokažu svoju muškost tako što će povesti žene na izbore, a devojke da zaprete momcima da će ih ostaviti ukoliko ne izađu na izbore" (kao predsednički kandidat, u Nišu, 2004).

Nešto kao životni moto: "Ja imam ulogu da podržim sebe na ovim izborima" ("B92", 2004).

Očekivanja koje nije ispunio: "Neki građani očekuju da imaju predsednika koji ima takvu energiju da je u svakom trenutku spreman da nekog ugrize za vrat. Ja ipak mislim da je bilo dovoljno takvih drakula u našim životima" ("Večernje novosti").

Očekivanja koje je ispunio: "Četvrtina mene ima ličke krvi, izaberite koji deo tela hoćete" (tokom posete selu Krnjak u Hrvatskoj, "Blic", 2010).

Šta smatra važnim: "Ministarstva budućnosti su nešto što je veoma važno..." (RTS)

Poruka za kraj: "Niko nema pravo da ukida mišljenje u Srbiji" (RTS).

 

Anketa

Da li mislite da Srbija adekvatno obeležava 100. godišnjicu proboja Solunskog fronta i oslobođenja Srbije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner