Šta ste radili 5. oktobra 2000?

Istovremeno objavljivanje govora Slobodana Miloševića, održanog par dana pre 5. oktobra 2000., u više glasila koja se deklarišu i orijentišu kao patriotska, može se slobodno reći, predstavlja značajnu novinu, a možda i naznaku političkog pomeranja na našoj javnoj sceni. Do sada se ovaj govor uglavnom mogao čuti, videti i komentarisati u uskim krugovima neposredno bliskim Miloševiću i njegovoj porodici, a mislim da je poslednji put bio emitovan na završnoj konvenciji SPS-a uoči parlamentarnih izbora 2008. Kao što je poznato, SPS je iskoristio ovaj govor da mobiliše svoje glasačko telo da bi, svega par meseci kasnije, formiranjem vlade sa DS-om i G17 plus, svoje birače bezočno prevario, uspostavljajući koaliciju sa strankama koje su baštinici svega onog negativnog što Milošević u svom govoru tako vizionarski spominje. Ali, to nije tema ovog teksta. Tema su većinski utisci i odjeci na Miloševićev govor koji se mogu iščitati na ovom sajtu i drugim mestima gde je govor prenesen, a pre svega, reakcije onih koji osporavaju ovaj govor, a samim tim i većinsko mišljenje koje se povodom njega formiralo u patriotskom delu javnosti.

Čitavih deset godina su svi oni koji su bar nešto pozitivno mislili o Miloševiću i njegovoj politici, a pogotovo bili spremni da to javno saopšte i brane, bili izloženi neviđenoj osudi i hajci. Na sceni je unisono dominirao stav da se o Miloševiću ništa pohvalno ne sme reći, drugim rečima, odbrana, a još više afirmacija Miloševića bile su tabu teme. Ovakva atmosfera vladala je čak i u vreme Miloševićeve vlasti, na svim mestima društvenog prostora koje je kontrolisala politička i ideološka mreža "građanske opozicije", od mnogobrojnih medija, preko "nevladinih" organizacija, do fakulteta i instituta. Milošević je, unutar te jako razgranate i žilave mreže, bio "diktator", "despot", "tiranin" i šta sve ne, o tome se neprestano galamilo i piskaralo. Bila je to, dakle, vrlo neobična "diktatura", takva da je u njoj na mnogim društvenim nivoima i strateškim položajima, postojala izričita zabrana da se o "diktatoru" bilo šta pohvalno ili bar tolerantno govori, tj. nametana je stroga obaveza da se on jednostrano i opsesivno kritikuje i blati. Besmislenost ovog zaslepljenog diskursa o "Miloševićevoj diktaturi" svojevremeno je primetio i efektno razobličio Slobodan Antonić, kada je rekao da je u jednoj diktaturi opozicija uglavnom u zatvorima, a ne na biračkim listama (šteta samo što je Antonić to kasno shvatio, odnosno priznao, pošto je 2002. još uvek govorio o Miloševićevom "sultanatu").

Vreme je, međutim, od 5. oktobra i "pada Bastilje", proticalo i bivalo sve sumornije. Perspektiva društvenog oporavka i napretka postajala je sve slabija, neizvesnija i udaljenija. Odavno nije bilo Miloševića, prvo na vlasti, a onda u životu, ali je volšebno i dalje bilo svega onoga lošeg što se isključivo Miloševiću pripisivalo, bolje reći, podmetalo, od gubitka teritorija do ekonomskog potonuća. Kada bi narod zbog ovoga postajao nezadovoljniji i nestrpljiviji, blagoglagoljivi opsenari i manipulanti međ političarima i analitičarima prodavali su mu maglu da ne može "preko noći" da se popravi ono što je "Milošević" uništio, naravno, usput poturajući pod tepih da je baš to obećavano one euforične i orgijastične noći između 5. i 6. oktobra (setimo se najavljenog ulaska u zlatno doba "čim padne Milošević"). Obmane i "opravdanja" su sledila jedno za drugim dok su godine neumitno prolazile. Mnogi su na ove opsene i izgovore nasedali i strpljivo čekali da nam konačno svane. Međutim, kako je (post)petooktobarska noć postajala sve duža i duža, a oni na vlasti i oko nje sve više izgledali kao da im je odavno svanulo, narod je počeo da se otrežnjuje i dolazi sebi. U ovom trenutku, deceniju nakon svrgavanja Miloševića, mnoge stvari više nisu tako očigledne kako su izgledale tog kontrarevolucionarnog 5. oktobra. Petooktobarske mantre definitivno su izgubile na uverljivosti i zavodljivosti, a javni konsenzus oko potpunog poricanja i odbacivanja Miloševića jednostavno je pukao, i sada smo svedoci njegovog raspada. Tako se u tami u kojoj se danas kao država i narod nalazimo, period pre ondašnjeg 5. oktobra mnogima čini svetlijim nego što im se činio tog dana, kada su (iluzorno) verovali da iz "mraka devedesetih" nepovratno zakoračuju u "svetlu budućnost". Oni svesniji i pošteniji skloni su da priznaju svoje nekadašnje zablude, i to javno čine. Sve više ljudi, kao što vidimo, misli i govori da je Milošević, ako ne u svemu, a onda u većini, ili bar onom najbitnijem, ipak bio u pravu. Treba žaliti što se to nije dovoljno razumelo 24. septembra ili 5. oktobra 2000., ali za ispravku nikada nije kasno. Nije toliko strašno pogrešiti, mnogo strašnije je ne priznati grešku onda kada se jasno pokaže kao greška. S druge strane, oni koji su pre deset godina bili među dvomilionskom populacijom koja je glasala za Miloševića, mogu sada otvorenije i hrabrije da iznose stavove koji su dugo bili (auto)cenzurisani i potiskivani. Mogu da podignu glavu i progovore prkosno, nakon što su godinama bili gnječeni i ućutkivani. Reč je o izvesnoj satisfakciji i katarzi. Međutim, nema potrebe za oštrijim prekorevanjem onih koji su pre deset godina pogrešili u svom izboru, sve dok tu grešku priznaju, a još manje za neko slavodobitno raspoloženje. Za sve nas i Srbiju bi bolje bilo da je Milošević u svom govoru pogrešio, a njegovi protivnici bili u pravu...

Međutim, još uvek ima onih koji i dalje tvrde da su 5. oktobra radili pravu stvar, uprkos neoborivim činjenicama koje dokazuju suprotno. Jedan od njih je Branko Pavlović. Na prvu ozbiljniju pojavu sasvim opravdane revizije petooktobarske istoriografije i ideologije, koju prati jednako opravdana, ali tek probuđena težnja za kakvom-takvom rehabilitacijom Miloševića, on reaguje nervoznim, brzopletim i aljkavim tekstom koji prati začuđujuća nadmenost i pretencioznost. Teško je razumeti šta je trebalo Pavloviću da ovako odgovori na iskreno izneto mišljenje velikog broja ljudi koji su uvideli da je Milošević po mnogo čemu ili bar u onom glavnom bio bolji od onih koji su srušili ne samo njega, nego i našu državu, ekonomiju, kulturu itd. Pogotovo ako se ima u vidu da je Pavlović nekim svojim tekstovima, naročito "Patriotskom raspravom", pokazao visok stepen razumevanja aktuelne situacije i svoje opredeljenje za jasnu, nedvosmislenu patriotsku opciju, koje može pobuditi samo pohvale i podršku. Bilo kako bilo, Pavlović je promenio mišljenje (na gore) o Đinđiću, Koštunici i Tadiću, ali nikako ne o Miloševiću. Milošević je za njega bio i ostao loš, bez ikakve dileme, koju nije podstakao čak ni očigledan razvoj događaja koji je sasvim u skladu sa Miloševićevim predviđanjem. Ako ništa drugo, Pavlović je morao priznati da je Milošević u doba 5. oktobra u većini stvari bio u pravu, a on, bivajući tada angažovan na strani Koraćeve stranke i DOS-a, u mnogo čemu, a možda i u svemu, u krivu. Ili je bar mogao da ćuteći pređe preko ovog Miloševićevog govora. Umesto toga, izabrao je najgore rešenje, da se povodom njega oglasi na jedan površan, kritizerski, sasvim neutemeljen način, srljajući u očite netačnosti, nepreciznosti, pa i besmislice. Pogledajmo stoga redom kako Pavlović "demantuje" Miloševića.

 *

1. Kada Pavlović govori da je Milošević 1989. započeo geopolitičke promene u Jugoslaviji, bez oslonca na Imperiju, što je, po njemu, najblaže rečeno, "greška neviđenih razmera", on sasvim previđa hronološki redosled događaja. Popravljanje položaja Srba i Srbije unutar Jugoslavije Milošević je započeo još 1987. godine; kao početak ove delatnosti može se uzeti njegova čuvena izjava u Kosovu Polju ("Niko ne sme da vas bije!"). 1989. već su doneti amandmani na dotadašnji Ustav Srbije, a 1990. je usvojen novi Ustav. Sve se ovo, dakle, dešava u periodu kada (zapadna) Imperija još uvek ne trijumfuje na svetskoj sceni, ili to bar nije sasvim očigledno u tom trenutku. Pad Berlinskog zida je tek krajem 1989. (posle amandmana), a SSSR se raspada tek 1991. (posle novog Ustava), u isto vreme kad i Jugoslavija. Sa tim procesima Imperija tek počinje da se uobličava. Zato se nikako ne može tvrditi da Milošević, preduzimajući promene na unutrašnjem planu, ignoriše neku navodno sasvim vidljivu Imperiju koja ima potpuno drugačije interese od naših.

Drugo, čak i da je ta Imperija u tom trenutku postojala, sa takvim njenim interesima, i da je Milošević toga bio sasvim svestan, šta Pavlović zapravo hoće da kaže? Da je trebalo osloniti se na nju i njene interese u ostvarivanju srpskih nacionalnih interesa? Ali, kako je to moguće kada se zna da su ovi interesi Imperije, u kasnijem razvoju događaja, kada su se sasvim uobličili i ispoljili, bili potpuno sukobljeni sa našim?! Milošević je želeo da očuva Jugoslaviju kao po sebi najbolje rešenje za sve njene narode, posebno za srpski, a Imperija je upravo to odbacivala, zajedno sa njenim nacionalističkim i separatističkim pomagačima unutar Jugoslavije, iz redova nesrpskih naroda. Postojala je takođe i Miloševićeva želja da se Jugoslavija, odnosno Srbija, razvija kao samostalna, suverena država u odnosu na inostrane sile, što je opet, iz sasvim očiglednih razloga, smetalo Imperiji. Stoga, ako Pavlović zapravo hoće da kaže da se, u ostvarivanju "naših" interesa, trebalo oslanjati na Imperiju, a ne sa njom ulaziti u sukob, "ratujući protiv celog sveta", onda je to isto ono što je njegova stranka i celokupna "građanska opozicija" propovedala 90-ih. Problem je, međutim, što je takvo oslanjanje na Imperiju samo u njenu, a ne i u našu korist. U tome je besmislenost ovakvog pristupa. Utoliko pre ako se ovakav retro(gradan) stav izriče i zastupa oktobra 2010., kada se razilaženje naših i imperijalnih interesa sasvim jasno vidi, a i Pavlović ga priznaje u nekim svojim tekstovima. Recimo u tekstu "Vidovdan" iz 2007., napisanom povodom Ahtisarijevog plana za "rešenje" kosovske krize, Pavlović kaže: "Potpuno je smešno razumevanje međunarodnih odnosa u kojima je sve rešeno kada Amerika nešto odluči. Takvo mišljenje je veoma rašireno u tzv. «krugu dvojke» u Beogradu (naravno niko normalan neće zanemariti ogroman uticaj Amerike), ali taj stav pokazuje samo veliko neznanje i nesposobnost rešavanja problema. Naši tzv. intelektualci i jedan deo političara bi najviše voleli da se bave samo onim pitanjima u kojima «imaju vetar u jedra svih međunarodnih faktora», pre svega Amerike. U čijem je to zapravo interesu, to njih neinteresuje. Važno je da će oni, u tom slučaju, biti uspešni u ostvarenju cilja." A kao naš pristup rešenju predlaže sledeće: "Drugim rečima, u pogledu Kosova ne samo da je sasvim dovoljno zauzeti tvrd stav o tome šta se ne prihvata, nego bilo kakav drugi pristup urušava svaku mogućnost postizanja boljeg rešenja... Maksimalno zatezanje u ovoj fazi, maksimalno oštre rezolucije o Kosovu u našem parlamentu mogu samo da poprave sadašnju poziciju. Nikako da je pogoršaju"[1].Da, Pavlović je potpuno u pravu, zaista je smešno i neuko kada se nečija diplomatija svodi isključivo na ono što Imperija odluči, naročito onda kada su odluka i volja Imperije sasvim suprotni interesima države koju ta diplomatija treba da predstavlja i štiti. Taj tragikomičan pristup spoljnoj politici jedne neimperijalne zemlje ostrašćeno je zastupala upravo "građanska opozicija" iz 90-ih, posebno ona iz "kruga dvojke" kojoj je i Pavlović u to vreme pripadao kao potpredsednik Koraćeve stranke. Zato ove njegove misli treba shvatiti kao neku vrstu samokritike. Međutim, čudno je onda što u ovom tekstu Pavlović kao da sugeriše, i dalje upućujući uopštene i neodmerene primedbe Miloševiću, da se treba vratiti onom grotesknom načinu spoljnopolitičkog razmišljanja, da treba slediti odluku i volju Imperije, ma kakvi njeni i naši interesi bili, ili čekati da se oni u nekoj neodređenoj budućnosti poklope, kao da je to ikada moguće tamo gde je reč o sasvim sukobljenim interesima. Ukratko rečeno, Milošević je u pogledu Jugoslavije, Srbije i Kosova tokom 90-ih činio ono što je Pavlović predlagao u pogledu Kosova 2007. U oba slučaja ista Imperija je na delu, oštro suprotstavljena našim legitimnim interesima. Zašto onda Pavlović ovde uopšte kritikuje Miloševića?!

2. Pavlović dalje kaže da je Miloševićevo nabrajanje stranih interesa "banalna početna faza analize političara" koja je, kao "konstatacija da to nije dobro i da tim putem ne treba ići, na nivou maturanta bolje gimnazije", a da tek onda "počinje ozbiljan misaoni napor - šta tačno mora da se radi". Upravo ovaj misaoni napor, po Pavloviću, nedostaje Miloševiću, kao i svim drugim našim predsednicima u poslednje dve decenije (za ove druge uopšte ne sumnjam). Prethodno je Pavlović svim ovim vodećim političkim akterima zamerio, zbog neoslanjanja na Imperiju u rešavanju našeg nacionalnog pitanja i interesa, da su bili "politički potpuno nedorasli problemu pred kojim su se našli i ne mogu biti nikakav uzor, nego samo opomena kako ne treba raditi". Ovde vidimo Pavlovića u ulozi profesora koji strogo ocenjuje i obara maturante zbog njihovih banalnih i još uvek nedoraslih sastava. Ova rola imala bi nekakvog smisla da je sam Pavlović prethodno položio navedeni maturski ispit. Ali, ma koliko se trudili da pronađemo dokaze o ovoj Pavlovićevoj maturi, nismo uspeli da ih nađemo. Na većini mesta ni on nije pokazao ozbiljan, zreo misaoni napor - šta tačno mora da se radi kada dođe do spora i sukoba sa Imperijom; naravno, kao ovaj napor ne računamo one apsurdne fraze o oslanjanju na Imperiju zarad ostvarenja naših interesa. A tamo gde nešto konkretnije kaže i ponudi neki predlog, npr. tvrđi diplomatski nastup, kao u onom tekstu povodom Ahtisarijevog plana, ili u "Patriotskoj raspravi", napisanoj povodom pitanja nedavne rezolucije o Kosovu u UN, što je svakako za pohvalu i podršku, to ne ide dalje od onoga što je Milošević upravo činio, i to u mnogo većoj meri nego Pavlović i svi Pavlovićevi petooktobarski saborci zajedno. Otkuda onda Pavloviću pravo da obara Miloševića na "maturi"?! Zato ovu njegovu nadmenu profesorku pozu ne mogu oceniti drugačije nego kao pretencioznu, besmislenu i samim tim grotesknu.

3. Pavlović napada deo Miloševićevog govora posvećenog (ogranizovanom) kriminalu kao "kriminalan". Ali, mnogo pre je kriminalan način na koji Pavlović "dokazuje" ovu "kriminalnost". Jer, uopšte nije precizno, odnosno sasvim je tendenciozno reći da mi nismo imali organizovani kriminal pre Miloševića, što sugeriše da je Milošević bio uzročnik ovog kriminala. Ne, pravilno je reći: Milošević je bio na vlasti i pre organizovanog kriminala, a organizovani kriminal nije postojao pre sankcija, ratova itd. Da ovakav kriminal ima dublju društvenu osnovu, koja se nužno pojavljuje u situaciji društvene krize kakva je objektivno bila naša, mimo volje vodećih političkih aktera, poznata je stvar. Da li je iko optuživao američke predsednike da su generatori čikaške ili druge mafije koja je harala američkim društvom u doba ekonomske krize iz 20-ih i 30-ih, pa i kasnije (slično važi za posleratnu Italiju i druge države u kojima se pojavio organizovan kriminal)? S druge strane, Pavlović navodi spisak kriminalaca iz tog vremena. Smešno je to što su većina ljudi sa tog spiska bili u vezi sa tadašnjom antimiloševićevskom opozicijom, a nikako ne sa samim Miloševićem...

4. Pod poslednjom tačkom Pavlović "pobija" deo Miloševićevog govora o siromaštvu i neokolonijalizmu tako što ponavlja uveliko otrcane i zamorne optužbe u vezi sa Markom Miloševićem. Sin Milošević je inače bio jedno od ključnih propagandnih sredstava koje je opozicija koristila u kompromitovanju oca Miloševića. Ovakav "argument" je razumljiv u neposrednoj, demagoški vođenoj političkoj borbi, kada oponenta treba što više razobličiti (bar je tako u frontalnim sukobima kakav je bio tada kod nas), ali se u jednoj analizi koja pretenduje da ima neki viši nivo od prizemnog odmeravanja dnevnopolitičkih snaga očekuje da bude izostavljen, ili bar korišćen na jedan posredovaniji, promišljeniji način. Pavlović, međutim, to ne čini, već na ovom mestu reaguje sasvim u maniru ondašnje petooktobarske histerije i galame. Sa desetogodišnjice distance koja, naročito s obzirom na poražavajući ishod ovog kontrarevolucionarnog prevrata, zahteva da, u najmanju ruku, budemo nešto distanciraniji od njegove zapaljive retorike, neposredno posezanje za Markom Miloševićem, u sirovom obliku nalik nekadašnjem, ne samo da je promašeno nego i pomalo neukusno.

Niko ne spori da se Marko bogatio dok je istovremeno naš narod siromašio. To je jedan ozbiljan Miloševićev propust koji je opozicija vešto (is)koristila za svoje interese koji su se, naravno, vrlo brzo nakon osvajanja vlasti i grabljenja svih mogućih društvenih resursa, pokazali kao nešto sasvim drugo od predanog zalaganja za dobrobit i blagostanje naroda. Ali, odlučujuće pitanje koje se već tada postavljalo, a danas se uopšte ne sme zaobići ili izostaviti, jeste: da li je naš narod siromašio samo zato što se Marko bogatio? Još preciznije, da li naš narod ne bi siromašio da se Marko nije bogatio? Da li bi, jednostavno, našem narodu bilo mnogo bolje da je Marko, recimo, umesto što je "zarađivao skupljajući gajbice", studirao negde u inostranstvu (uzgred, šta je sa decom današnjih vlastodržaca, ne mogu da ne primetim da o njima malo šta znamo)? Isto važi za sve one koji su se obogatili u tom periodu. Da li bi svo njihovo bogatstvo, da je ostalo tih godina u posedu naroda, bitno smanjilo narodno siromaštvo?

Opozicija je sve vreme narodu utuvljivala u glavu pozitivne odgovore na sva ova pitanja. Po njoj, isključivu odgovornost za naše ekonomsko osiromašenje snosili su pojedinci koji su se obogatili za vreme Miloševića i tobože zbog saradnje sa njim. Da nije bilo takve pljačke, bilo bi nam mnogo bolje. Međutim, ako koza laže, rog ne laže. Institut G-17, koji je tada bio jasno opoziciono nastrojen, i kao takav nije imao nikakvog motiva da nešto govori (samo) u interesu tadašnjeg "režima", procenio je da je šteta od bombardovanja Jugoslavije blizu 30 milijardi dolara[2].Ovde, dakle, nisu uračunati šteta i troškovi nastali usled sankcija, izbeglica, ratova u okruženju, blokiranih sredstava u inostranstvu itd. (što i Pavlović uostalom spominje). Stavite sva ova upropaštena i izgubljena sredstva na jednu stranu, a na drugu imovinu novonastalih bogataša, pa procenite sami gde (dobrano) preteže, i šta je, samim tim, najpresudnije za naše nesumnjivo ekonomsko i socijalno propadanje tih godina. Mislim da se odgovor sam nameće. Zato se nikako ne može reći da je Milošević, isticanjem štete koju su nam nanele sankcije i ratovi, ili upozorenjem na socijalnu katastrofu koju donosi pobeda DOS-a, odnosno neokolonijalno potčinjavanje Jugoslavije, "neverovatno potcenjivao narod i sposobnost birača da i pored propagande vide stvari onakve kakve jesu". Upravo je bilo suprotno. Milošević je precenjivao sposobnost jednog dela naroda, onog koji je glasao za DOS, da vidi stvari onakve kakve jesu, a ne kakvim ih prikazuje DOS-ova propaganda. Značajan deo tih obmanutih birača, prvenstveno oni iz nižih slojeva, vremenom su shvatili da su obmanuti. Izgleda ne i Pavlović. On i dalje veruje u DOS-ovu propagandu i reciklira je ovde u neizmenjenom obliku.

Ali, Pavlović ne obmanjuje javnost, svesno ili nesvesno, samo na ovaj način. Ono što kod njega takođe nedostaje jeste činjenica da nisu samo Marko Milošević ili oni koji su bili u Miloševićevom okruženju profitirali u vreme dok je narod siromašio. Ne, pored onih koji su tokom ratova zarađivali na patriotizmu postojali su i brojni tzv. antiratni profiteri[3] koji su zarađivali na izdajstvu (šta je lošije procenite sami). Recimo, u krugove sa kojima je u to doba sarađivala Pavlovićeva stranka ("nevladin sektor") nesmetano se slivao Sorošev novac. Šakom i kapom su deljene stipendije, finansirani boravci u inostranstvu, štampane knjige i ostale publikacije, što je sve donosilo pozamašne prihode i statuse. Pored toga, veliki broj bogataša je bio vezan za opoziciju, i finansirao ju je, ili je iz nje izrastao određenim razvojem događaja, zaposedanjem raznoraznih resursa na lokalnom i regionalnom nivou. I sve se to dešavalo za vreme "diktature"?! Stoga, daleko da je Srbija 90-ih bila svedena na bogato i moćno društvo koncentrisano oko "vladajućeg režima", s jedne strane, a s druge, na skromne i poštene ljude iz opozicije koji su posvećeni isključivo idealima demokratije i brizi za opštenarodno dobro, iza kojih stoje osiromašene i potlačene mase. Štaviše, gotovo svi oni koji su se obogatili, i bili istovremeno u blizini Miloševića, na kraju su mu okrenuli leđa. Njihovi dugoročni interesi dalje akumulacije bogatstva bili su blokirani politikom koja je, zbog dosledne borbe u odbrani suverenosti zemlje, bila kažnjena izolacijom tzv. međunarodne zajednice, što je u jednom trenutku dovelo i do zamrzavanja svih sredstava novokomponovanih bogataša i onemogućavanja njihovog poslovanja u inostranstvu. Kada su se unutrašnji resursi sticanja i uvećanja bogatstva potrošili, "tajkuni" su sasvim logično počeli da traže rešenje u uklanjanju prepreke zvane "Milošević" (između ostalog, smetao im je i pritisak vlasti da odvajaju deo bogatstva u cilju obnove zemlje nakon bombardovanja). Tako su se, na kraju, Imperija, opozicija i "tajkuni" ujedinili u zajedničkom zadatku na rušenju Miloševića. Zašto Pavlović ovaj momenat potpuno izostavlja iz svoje "analize"? Možda zato što u poslednje vreme, zajedno sa još nekim publicistima, poziva na zaštitu interesa "srpskog kapitala" i "srpskih kapitalista" pred invazijom stranog kapitala? Nećemo se baviti problematičnošću ovih izraza i ovog pristupa. Dovoljno je reći da su ovi srpski kapitalisti upravo oni koji su svoje bogatstvo zasnovali tokom 90-ih, "dok se narod patio", kako reče Pavlović. U jednom intervju za "Peščanik" iz 2001. Pavlović ustaje protiv selektivnog pristupa srpskim kapitalistima i zahteva, na primer, da se ne pravi razlika između Miškovića i Karića. Svoj stav izrazio je sledećim rečima: "Ako udaramo po svemu što personifikuje taj način ekonomske vlasti Miloševića, onda hajde da obuhvatimo sve".Danas, međutim, u strahu da "neće biti srpskih kapitalista" (što je zaista strašno, zar ne?), on zagovara potrebu da se srpski kapitalisti zaštite, usput tvrdeći da se "Karić i Mišković međusobno veoma razlikuju"[4].Nije li sve ovo jedna obična nedoslednost? Nije li nedoslednost i to kada Pavlović oktobra 2010. smatra da je Milošević u suštini jednako loš kao oni koji su nakon njega došli na vlast (bolji je od ovih tek u "relativnim odmeravanjima"), dok je u izbornoj kampanji iz 2007. mislio sledeće: "Današnji stepen razgradnjedržavnih institucija, privrednih sistema, zdravstvenih i prosvetnih institucija, sredstava javnog informisanja... veći je nego u vreme Slobodana Miloševića. Milošević (da personifikovano, pojednostavljeno označimo sistem) je sve to započeo, stvorio krupnu korupciju i organizovani kriminal, podržavio privredu i uveo ponižavanje struke u svim oblastima. Sada je sve isto, samo većih razmera"[5].Poslednja rečenica sve govori. Ako je "sada sve isto, samo većih razmera", onda ipak nije isto, nego gore. Možda je stoga pravilnije bilo reći "sve je gore od kad njega nema"...

*

Sve u svemu, ne možemo se oteti utisku da je Pavlović vrlo impulsivno i nezrelo reagovao na objavljivanje Miloševićevog govora, iako je jasno da bi dalje napadno prećutkivanje ovog govora svedočilo samo o odsustvu nečije političke pameti ili časti. Ovaj govor se naprosto više ne može ignorisati zbog svega onoga što je u njemu tako precizno navedeno, a što se 5. oktobra u svesti većine (ili "većine") činilo samo kao Miloševićevo bulažnjenje, sumanuti nastup jednog čoveka koji se očajnički bori da zadrži vlast (setimo se one "Šta priča ovaj čovek?"). Sve ono što je Milošević u ovom govoru rekao i prozreo, što se u ogromnoj meri ispostavilo kao istina, na žalost, tragična, trebalo bi da bude dovoljno za početak njegove rehabilitacije. I vidimo da sve više ljudi ima takvo osećanje i pobudu, u manjem ili većem stepenu. Ako smo uveliko na putu pravne rehabilitacije Draže Mihailovića, pa i Milana Nedića, ako znamo da je u značajnoj meri politički rehabilitovan Zoran Đinđić (zbog svoje poslednje, "kosovske" faze), bez obzira šta o ovim rehabilitacijama mislili, nije li onda pravično da bude rehabilitovan i Slobodan Milošević? Da se o njemu prestane agresivno i ideo(pato)loški trabunjati i vikati kao o "zločincu" velikog formata, što se još uvek čini na razne načine, ne birajući sredstva? Drugim rečima, zašto bi Milošević i dalje bio "zločinac", za razliku od Draže, Nedića ili Đinđića? Ne sme se nikada ispustiti iz vida da je za tog čoveka u trenutku njegovog političkog pada glasalo skoro dva miliona naših građana. Ne znam ni za jednog "diktatora" koji je tako otišao sa vlasti. Kao što ne znam ni za jednog koji je, nakon pada, ostao u zemlji, nekažnjen i neproteran od naroda. A kada je Milošević bio uhapšen i proteran, učinila je to nova vlast, kršeći Ustav i zakone, a ne narod (zato bi ova rehabilitacija Miloševića mogla imati i pravni, a ne samo politički aspekt). Poslednjih deset godina videli smo katastrofalne rezultate antimiloševićevskih snaga na svim planovima, od državnog do ekonomskog. I to u uslovima koji su Miloševiću sasvim nedostajali, bez ratova, sankcija, bombardovanja itd., u vreme kada su nam svi na svetu bili "prijatelji". Čime onda pobednici od 5. oktobra mogu da opravdaju ovu nacionalnu katastrofu?! Zato je krajnje vreme da se kaže: dosta sa prizivanjem i prozivanjem Miloševića, taj jeftin trik više ne prolazi, položite račune za ono što (ni)ste uradili i za šta jedino vi snosite odgovornost! Sve više ljudi koji su 5. oktobra 2000. glasali protiv Miloševića shvata i prihvata ključnu rečenicu iz njegovog govora: "Ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, već Miloševića zbog Srbije". Jer, svi oni koji su nakon Miloševića bar malo branili Srbiju, mnogo manjim intenzitetom nego on, bili su, uprkos patriotizmu koji je bio jedva primetan, od neprijatelja Srbije označavani kao "novi Miloševići". Stoga, ko i dalje ne shvata, ili shvata, a ne želi da prizna, ovu notornu istinu, da se iza spoljašnjih i unutrašnjih pritisaka i napada na Miloševića krio pritisak i napad na Srbiju, taj ima problem sa svešću, odnosno sa moralom. A kada neko na ovo sasvim opravdano pomeranje klatna na suprotnu stranu, neophodno da bi se o Miloševiću konačno stekla uravnoteženija i objektivnija slika, nakon tolikih godina laži i podmetanja, reaguje slično Branku Pavloviću ovde, trebalo bi ga pitati: šta ste radili 5. oktobra 2000., za koga i zašto? Kucnuo je konačno čas da ovaj datum prestane da bude simbol pobede "demokratije" nad "diktaturom" i da postane ono što je oduvek bio, dan pobede okupatorskih i kvislinških snaga nad patriotskim. Zato taj famozni 6. oktobar koga neki, kao što vidimo, i dalje prizivaju, ne bi mogao biti ništa drugo do dan narodnog ustanka protiv stranog osvajača i domaćih izdajnika.