среда, 30. новембар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Застани мало, Милане Ст. Протићу
Полемике

Застани мало, Милане Ст. Протићу

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
субота, 08. октобар 2022.

Застани мало господине Милане Ст.Протићу, заустави се и замисли када то са толико острашћености и претенциозности препоручујеш патријарху СПЦ господину Порфирију.

Из недеље у недељу на страницама „објективног“ БЛИЦА у својим „педагошки“ усмереним колумнама засипа нас овај историчар опште праксе својим лекцијама и придикама о посрнулости српског народа, о изгубљеном Косову и Метохији, нашем губитничком менталитету и одсуству осећаја за вођење реалне политике, склоности ка митоманији, нашој неукости и сталном прецењивању својих моћи.

При томе се он служи опробаном методом недодирљивих либерала, модерниста и реформиста увек склоних да врше генерализације и неутемељена уопштавања која не могу да буду основ за озбиљну расправу о стању историјске свести , заснивању и одржању наше традиције али и сагледавању садашњег положаја српског народа. Они имају посебну мисију да српски народ преваспитавају и уведу у своје либерално-грађанске калупе, изведу га тако на прави пут и праву страну историје , јер они једини имају „истински“ увид у стварно кретање политичких токова сходно њиховој искључивој представи о српској историји.

Разбијајући“ многобројне заблуде и странпутице српске политике и нашег друштва Милан Ст. Протић се обрушио на његов идеолошки једностран начин на Српску православну цркву у колумни насловљеној „Уместо литанија“

Милан Ст. Протић следећи овакав приступ упорно на свој неприкосновени и неупитни суд доводи спрски народ наводећи при томе веома симплификоване и једностране судове. При томе је убеђен да он једини познаје једино прихватљиву страну српске историје и то је она страна која заступа тзв. европске, грађанске и либералне вредности које српски народ у својој неукости и заосталости још није зрео да прихвати, јер је непоправљиво примитиван и заробљен у свом ендемском национализму и анти-модернизму.

Као што су аналогије неприхватљиве и неадекватне у заступању одређене тврдње, тако је исто и са уопштавањима које су у основи колумни које пише Милан Ст. Протић. Он је себи дао у задатак да српском народу (посебно су на његовом удару припадници интелектуалних кругова које он назива националистичком елитом ) открије његове коначне о српској историји и политичкој традицији, јер једино је он за тај „подвиг“ спреман и то очигледно схвата као своју посебну и узвишену мисију.

„Разбијајући“ многобројне заблуде и странпутице српске политике и нашег друштва Милан Ст. Протић се обрушио на његов идеолошки једностран начин на Српску православну цркву у колумни насловљеној „Уместо литанија“.

Непосредни повод је литија организована уочи одржавања параде поноса и у том тексту он је достигао врхунац своје политикантске искључивости и идеолошке острашћености. Ево само неколико навода који то јасно показују. „На моју неутешну жалост Српска православна црквиније више ни српска , ни православна, ни црква. Најмање је Христова. Изметнула се у профану политичку организацију чији су интереси искључиво овоземаљски, манипулативни и лукративни. Било је и раније у нашој историји владика што су се бавили политиком и изигравали народне вође. Било их је и код других народа. Дочим, ниједан од њих није падао толико ниско у тривијалност и светогрђе од ових данашњих и овдашњих. Било их је затуцаних мрачњака, опсенара и догмата. Било их је противника власти и послушника. Било их је школованих и неуких. Али никада досад приземност није овладала црквом. Слушамо само политичке тираде што за циљ имају додатно залуђивање овог несрећног народа. Слушамо слова о нетрпељивости, слова нападна и увредљива, слова пуна беса и љутње. Слушамо позиве на освету, на негацију и опште самосажаљење. Чујемо хвалоспеве о својима и увреде о туђима. Чујемо жалопојке о српским жртвама и безосећајност за трагедију другог коју су неки међу нама нанели. Нема самоспознаје, преиспитивања, моралних опомена. Нема ни кајања, ни покајања. Слугерањство и понизност пред моћним и охолим, то су постали синоними за актуелне духовнике у овом нечасном и несрећном времену“. У овом цитату су садржане све основне поставке његовог месијанског разрачунавања са ретроградном и традиционалистички схваћеном историјом српског народа и улогом Српске православне цркве, јер једино је он позван да се супротстави додатном залуђивању српског народа који је опхрван жалопојкама о српским жртвама, безосећајношћу за трагедију других, изостаје самоспознаја, преиспитивања, нема моралних опомена, кајања и покајања.

У његовим колумнама може се препознати претенциозни и идеолошки јасно профилисани тон и убеђеност да је он једини у стању да одреди шта је права и једино прихватљива “истина“ и спознаја о српској историји и политичкој традицији

У његовим колумнама може се препознати претенциозни и идеолошки јасно профилисани тон и убеђеност да је он једини у стању да одреди шта је права и једино прихватљива “истина“ и спознаја о српској историји и политичкој традицији. Основно полазиште садржано је у уопштеној и симплификованој тврдњи да Срби не знају и не разумеју своју историју, већ су склони да се увек приклоне ирационалним одлукама, русофилству, митоманији, антимодернизму, аниевропејству, површности и екстремном национализму. То је иначе добро позната политичка и идеолошка агенда која је веома блиска грађанистичкој и тзв. либерално-демократској политичкој групацији и идејама Друге Србије која је и те како жива и делатна у нашем политичком животу и посебно доминантна у културном и делу тзв. независног медијског простора.

У неколико претходних колумни Милан Ст.Протић је нашао за сходно да „подучава“ и пропитује русофиле и српске националисте настојећи да покаже да они немају елементарно знање о руској историји и српском становишту, јер једино он поседује довољно релевантног знања да себи може доделити улогу неприкосновеног „учитеља“ и моралног пресудитеља.

Основно полазиште садржано је у уопштеној и симплификованој тврдњи да Срби не знају и не разумеју своју историју, већ су склони русофилству, митоманији, антимодернизму, аниевропејству и екстремном национализму. То је иначе добро позната политичка и идеолошка агенда која је веома блиска грађанистичкој и тзв. либерално-демократској политичкој групацији и идејама Друге Србије

Истине ради, мора се рећи да је он написао у својим колумнама и веома аргументовану критику садашњег стања у опозицији и настојао да у неколико наврата отвори питање одговорности/ укључујући и део његове одговорности/за погубно изневеравање основних принципа на које се позивала демократска опозиција пре смене режима С. Милошевића 5. октобра 2000. године. Он је био део тог демократског покрета, а након демократских промена изабран је на место Председника Скупштине града Београда , али је ту функцију брзо напустио (она је захтевала озбиљан и напоран рад, суочавање са многим препрекама и проблемима) јер је то била мала сцена за његове озбиљније амбиције које су се могле остварити једино у Вашингтону вршећи дужност нашег амбасадора У САД, то је вероватно више одговарало његовом грађанском и либералном опредељењу и великој улози у историјским променама за које се он годинама припремао.

Милан Ст. Протић је увек себе представљао као жестоког и принципијелног опозиционара али и бескопромисног заступника либералних и слободарских идеала. Након доласка на власт СНС-а 2012. године било је јасно да се ради о недемократском, ауторитарном и антилибералном систему личне владавине, али то није био довољан и разуман разлог да доследни заступник начела либерализма и демократије донесе одлуку да се повуче са функције амбасадора Србије у Швајцарској и Лихтенштајну.

Он је на тој дужности остао до 2014. године без обзира што је захваљујући својој проницљивости и политичком искуству могао да препозна погубну природу напредњачког режима. То се није десило. Што и није велико изненађење познавајући природу нашег политичког и друштвеног живота у којој нема места за доследност и поштовање моралних и демократских начела. У нашим политичким приликама увек се ради само о елементарном и суштинском питању, о доследности и спремности да се поднесе и лична жртва за уверења која човек заступа и проповеда горљиво другима.

Испразне су приче о либералним и евро-атлантским „вредностима“ и принципима ако оне нису поткрепљене спремношћу да се доследно бране слободарски идеали и демократске идеје

Испразне су приче о либералним и евро-атлантским „вредностима“ и принципима ако оне нису поткрепљене спремношћу да се доследно бране слободарски идеали и демократске идеје. У идејном корпусу либерализма слобода говора и објективност медија заузимају једно од најважнијих места, али слобода која се заснива на плурализму мишљења и тежњи да се оствари што већа објективност и критички приступ у медијском деловању. 

Недавно је на насловној страни БЛИЦА освануо наслов који наговештава СТАВ овог листа о неодложној потреби увођења санкција Руској федерацији (ово је незабележен случај таквог отвореног и навијачког сврставања једног тзв. нережимског листа у новијој историји нашег новинарства). У том ставу БЛИЦА дословно стоји следећи текст. „Руски господар мора бити заустављен. Санкције су болно питање за Србију због властитог ужасног искуства деведесетих. Упркос томе, треба се придружити мерама против Путина и његове ратне клике који воде свет ка атомском уништењу. Одлазак Путина је у интересу Србије, али и неке нове Русије као будућег дела уједињене, демократске Европе“.

Могло се очекивати да ће осведочени заговорник либералних идеја Милан Ст. Протић у својој редовној недељној колумни устати у одбрану објективног и професионалног новинарства и изрећи свој бескомпромисни суд о овој насловној страни, јер она је апсолутна негација либералних и тзв. европских вредности, за које се он тако истрајно и са пуно страсти и идеолошке искључивости заступао у колумнама у листу БЛИЦ. То се наравно неће десити јер он свакако дели став изнет у овом листу о неопходности увођења санкција Русији.

Могло се очекивати да ће осведочени заговорник либералних идеја Милан Ст. Протић у својој колумни устати у одбрану објективног и професионалног новинарства и изрећи свој бескомпромисни суд о овој насловној страни, јер она је апсолутна негација либералних и тзв. европских вредности. То се наравно неће десити

Уместо таквог принципијелног става он је одлучио да напише текст Уместо литанија (вероватно није ни био на том окупљању о коме пише и доноси суд, али није једини који то ради) у коме је само поновио свој већ познати репертоар о „незрелости и ирационалности српског народа“, о „недостојности Српске православне цркве“ која није по њему више ни православна, ни српска а није ни Христова. При томе служећи се већ овешталим и толико пута поновљеним стереотипним представама и ставовима које упорно наводе припадници и гласоговорници грађанистичке и либерално-демократске идеологије непрестано понављајући тврдње о доминантним процесима фашизације и клерикализације српског друштва , успону десничарења, малигној русофилији и уроњености Србије у екстремни национализам и ксенофобију.

Зато је неопходно рећи: Заустави се мало Милане Ст. Протићу. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер