Početna strana > Polemike > Inkviziciona hajka na profesora Žunjića
Polemike

Inkviziciona hajka na profesora Žunjića

PDF Štampa El. pošta
Dragan Pavlović   
subota, 20. jun 2015.

U monumentalnom delu Istorija srpske filozofije (glava 18), Slobodan Žunjić piše da Odeljenje za filozofiju Beogradskog univerziteta proizvodi prosečnu filozofiju („trećerazrednu“) i da je za to odgovorna uska orijentacija prema analitičkoj filozofiji, koja dominira u poslednjim decenijama[1]. Nedavno, neočekivano i zakasnelo, na portalu Filozofskog fakulteta, pojavljuje se Saopštenje Odeljenja za filozofiju (23. 4. 2015)[2] kojim se pomenuta Istorija osuđuje u celosti, i u kome se nije prezalo od teških kvalifikacija.

Želeo bih, kako bih izbegao da branim jednu od strana u ovom sporu, pre svega da zastupam interese same ideje Univerziteta, tj. Fakulteta, i ideju akademskog građanina, nastavnika jednog takvog univerziteta, te da ne povredim bilo koga od učesnika u raspravi. Ne verujem da ću u tome uspeti. Nepovoljna okolnost je što profesora Žunjića poznajem lično i verovatno će potpuna nepristrasnost izostati, mada ću pokušati da zadržim preda mnom, kao cilj, sam sadržaj ove debate, bez obraćanja pažnje na ličnosti aktera. Povoljno je što ne poznajem nikog od učesnika u konfliktu direktno, sem neke od njihovih radova, niti poznajem istoriju konflikata na Odeljenju za filozofiju; niti pak imam kako lične interese, tako i neke drugačije veze sa stranama koje učestvuju u toj žučnoj raspravi. Ako, dakle, ne uspem da budem dovoljno objektivan, nadam se da će povređena strana imati razumevanja. Neću detaljno objašnjavati sve argumente, jer se oni većinom mogu naći u Saopštenju i u člancima koji su objavljeni u Politici.

Članci u Politici i tribina koja je održana na Filozofskom fakultetu[3] i angažovanje medija, sugerišu da se ova debata pretvara u hajku protiv jednog čoveka, a to je nešto što ja obično nalazim nedopustivim. Na samoj tribini su kompletan filozofski rad i ličnost Žunjića bili banalizovani te je pokušaj dekonstrukcije bio tako potpun da se čini kako je nedostajala još samo lomača kako bi ova inkviziciona ludorija dobila svoj potpuni oblik. Povod je, verovatno, trivijalan: Žunjić je jedan od kandidata za SANU, dok Odeljenje ima svoje kandidate. Uzroci su međutim dublji.

Da jedan filozof, kod pisanja istorije filozofije, oceni druge filozofe kao neuspešne ili trivijalne, nije neuobičajeno. Schopenhauer, na primer, kad kritikujući Hegela, koristi izraze kao „čista besmisao“, „ono što se sreće u ludnici“, „nemačke gluposti“[4]. Ili, kad Bertrand Russell govori o Hegelu, kaže da misli da su „sve njegove teorije pogrešne”. O Heideggeru su se mnogi izjašnjavali na sličan način, a kompletnoj evropskoj modernoj orijentaciji strukturalizma i post-moderni uopšte, rugali su se mnogi analitički orijentisani anglosaksonski filozofi.

Žunjićeva zamerka je i u tome što se na katedri za filozofiju u Beogradu napustio klasičan prilaz filozofiji i što su se naši filozofi slepo poveli za britanskom i američkom analitičkom školom, koje favorizuju pomoćne nauke, kao logiku, matematiku, semantiku, lingvistiku i druge epistemološke i analitičke instrumente, a zapostavljaju mnogo opštije epistemološke, ontološke i metafizičke pristupe. Ta tendencija je dovela do kadrovskih promena u toku godina i odsustva „prave“ filozofske atmosfere, a filozofi, koji su ostali na ranijim pozicijama, bili su pod stalnim pritiskom, kao i sam Žunjić. Kako se Žunjić uzdržao da svrsta radove iz formalne logike i matematičke logike u svoju Istoriju, njegov zaključak se nametao. Tome je pridodato i mišljenje Žunjića da čak i postmodernisti iz Beograda često zloupotrebljavaju prividan literarni stil postmodernizma i proizvode radove koji više pripadaju ili književnosti ili, što ja lično mislim, besmislicama, koje imaju samo neko ekspresivno i simboličko značenje, gubeći vezu sa filozofijom i sa racionalnim diskursom. Slične osude postmodernizma su česte i skandal Alana Sokala, koji je često citiran, daje sliku opšteg rugajućeg raspoloženja prema tom pravcu u filozofiji, koji je veoma vulnerabilan i pogodno tle za filozofske prevarante.

Alan Sokal

Ova debata ukazuje na probleme koji se tiču svih univerziteta – to je pre svega problem kvaliteta. Objavljivanje radova, nešto zastareli vid bi bio u obliku knjiga i danas češće, članaka, su neka od merila kvaliteta. Naši filozofi (sem nekih logičara) su se u glavnom opredelili da objavljuju u nacionalnim časopisima, koje najčešće sami uređuju. Istina, između osnovnih ciljeva visokoškolske ustanove, istraživanja, nastave i javnog rada, univerzitet i fakulteti, tj. njihove katedre, teže nekoj vrsti opštijeg javnog priznanja. Kad fakultet ima profesore koji su medijske zvezde, to je već neka garancija kvaliteta. Naravno, utisak je varljiv. Realno, niti je Beograd svetska metropola, niti je Srbija svetska sila u bilo kom pogledu, tako da očekivati da Filozofski fakultet u Beogradu bude vodeći u filozofiji, je prepotentno. S toga Žunjićeva ocena ne treba da nas iznenađuje. Ono što iznenađuje je da Odeljenje za filozofiju deluje kao celina u osudi individualnog monumentalnog dela jednog od svojih ranijih najboljih profesora, da mu se negira pravo da ima svoje slobodno mišljenje o filozofiji. Njegovo mišljenje zavređuje debatu, ali inkvizicionu hajku, ne. Čudno je da se Odeljenje ne zadovoljava da se bavi sopstvenim, gore navedenim ciljevima, već se ponaša kao povređena medijska zvezda.

Problem profila interesa katedre postoji svuda. Od antike pa sve do danas je bilo, vremenom, promena ciljeva i interesa univerzitetskih katedri i oni su najčešće zavisili od interesa i znanja profesora i predavača. Početkom 20. veka uticaj logičkog pozitivizma i kasnije analitičke filozofije imao je svog upliva na profile katedri na Zapadu. Srbija nije izostala, ali se izgleda otišlo još dalje. Činjenica da matematika i logika uzimaju maha u Beogradu, frustrira drugačije orijentisane filozofe, tim pre što je taj smer u filozofiji i na Zapadu na zalasku, te dobija na širini u vidu post-analitičke filozofije (Putnam, Rorty, Dummett), i gde su odeljenja za logiku jasno odeljenja od tradicionalne filozofije. Istina, ima sličnih, ekstremnih situacija i na drugim katedrama. Jedna, čiji sam svedok (Medicinskog fakultet , Greifswald, Nemačka) je da je razvoj molekularne biologije doveo do toga da katedra za anatomiju dobije za direktora molekularnog biologa, a da na primer statistika i epidemiologija preplave sve katedre.

 

Povoljna mišljenja recenzenata (Mihailo Marković i Ljubomir Tadić, za prvo, i Danilo Basta, za drugo izdanje; kritično 18. poglavlje je ostalo nepromenjeno) nesumnjivo su garancija visokog dometa ovog dela. U istoriji srpske filozofije će, prema tome, period kraja 20. i početka 21. veka ostati kao period stagnacije. Tome će doprineti, na jedan žalostan način, i ljubomorno, duboko povređeno, narcisoidno Saopštenje. Konflikti rađaju novu misao i možda se upravo sad, iz tih varnica, rađa novi filozofski polet. O tome će suditi neki drugi istoričari filozifije, ali i oni će suditi onako, baš onako kao što je sudio profesor Žunjić - kako oni to vide - a ne kako im se bude diktiralo iz nekog centra moći. I to će tako biti dobro.


[1] Komentar na tekstove potpisane M. D., a objavljene u „Politici“ od 18.5. i 22. 5. 2015. povodom drugog izdanja knjige „Istorija srpske filozofije“ od Slobodana Žunjića, Zavod za izdavanje udžbenika, 2014 (Plato, 2009), Beograd

[3] Najava: Na Filozofskom fakultetu u Beogradu 21. maja u 14 časova održaće se tribina povodom knjige Slobodana Žunjića Istorija srpske filozofije (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2014). Tribina će biti održana u svečanoj sali „Dragoslav Srejović“ na prvom spratu Fakulteta i na njoj će govoriti Drago Đurić, Živan Lazović, Milorad Stupar i Radomir Đorđević.

[4] “But the height of audacity in serving up pure nonsense, in stringing together senseless and extravagant mazes of words, such as had previously been known only in madhouses, was finally reached in Hegel, and became the instrument of the most barefaced general mystification that has ever taken place, with a result which will appear fabulous to posterity, and will remain as a monument to German stupidity.”

Arthur Schopenhauer, Die Welt als Wille und Vorstellung, trans. Haldane-Kemp (The World as Will and Idea, vol. 2), London: Kegan Paul, p. 22. 

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner