субота, 25. мај 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > "Женидба" Петра II Петровића Његоша или кaкo неки западни историчари пишу о Србији и Србима
Културна политика

"Женидба" Петра II Петровића Његоша или кaкo неки западни историчари пишу о Србији и Србима

PDF Штампа Ел. пошта
Војислав М. Станојчић   
среда, 29. октобар 2014.

Не треба се чудити што обичан свет на Западу често има површна и погрешна сазнања о Србији и српском народу ако до њих долази обавештавајући се од аутора као што је Маргарет Макмилан. Ова канадска историчарка, професор универзитета и ректор колеџа "Свети Антоније" у Оксфорду, спада у водеће стручњаке за историју међународних односа и објавила је више књига из области којом се бави: Никсон и Мао, Опасне игре: употреба и злоупотреба историје, Канада и НАТО, Немирни век: Међународни односи 1900-1990, Рат којим је окончан мир, и друге.

Међу њима је и Париз 1919: Шест месеци који су изменили свет, а за коју је добила више престижних награда у Канади и Енглеској и сматра се за њено досад најуспелије дело. У Паризу 1919 описала је рад Мировне конференције после завршеног Првог светског рата, на којој су донете многе судбоносне одлуке за више држава у свету, за које је добрим делом заслужан и одговоран и Лојд Џорџ, премијер Уједињеног Краљевства, ауторкин чукундеда по мајци.

У књизи од неколико стотина страна за нас су можда најзанимљивија поглавља 10 и 11, о Југославији и Румунији, из којих се стиче утисак да гђа Мекмилан не само да нема објективан приступ теми коју обрађује, већ је и необавештена, површна, злурада или чак злонамерна.

Ево неколико навода из 9. и 10. поглавља књиге из њеног најуспелијег и најнаграђеванијег дела:

“Већина људи на Западу знала је колико су балкански народи опасни по Европу. Забрињавајуће стање трајало је деценијама, пошто се Отоманско царство распало, а Аустроугарска и Русија се бориле да свака од њих наметне свој утицај. Сем тога, балкански народи изазвали су и Велики рат, када су српски националисти у Сарајеву убили аустријског престолонаследника”. (Ту тезу она је касније знатно проширила у књизи објављеној 2013: Рат којим је окончан мир). “Конференцији у Паризу присуствовала је и делегација Срба, Хрвата и Словенаца од скоро стотину изасланика. Они су заједно дошли у Париз захваљујући идеји популарној у Европи 19. века да исти језик означава и исту националност. Сви су они говорили језиком јужних Словена, југословенским”.

“Српска војска постала је југословенска, а хрватске јединице из старе аустроугарске војске су распуштене. Иако Срби нису чинили апсолутну већину у новој држави, они су управљали земљом. Србија је у рату изгубила 120.000 људи, од 4,5 милиона становника.” (Иако се подаци у статистикама разликују, број српских жртава је много већи.)

Никола Пашић свакако није стекао наклоност гђе Макмилан. Она му је у књизи посветила доста пажње приказујући га као непоузданог џангризавог преговарача, који лако мења ставове, а саговорника увек оставља у недоумици. Он не зна шта су се договорили, односно на шта је Пашић, заправо, пристао. “Зна помало француски и немачки, енглески – нимало, а кажу да је и српски слабије знао”. И, вероватно, да би га западном читаоцу описала на њему најприступачнији начин, она зкључује: “Као и један други српски вођа из 1990-их, Пашић је био несређен, пакостан и опасан старац који је волео две ствари: власт и Србију”.

У поглављу о Румунији, говорећи о расправама у којима се одлучивало о Банату, гђа Макмилан уопште не помиње Михајла Пупина, који је на позив владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца боравио два месеца у Паризу за време ове конференције и знатно допринео стварању граница нове државе у Банату, Далмацији, Истри, Словенији, Међимурју и Македонији.

“Моје родно место је Идвор”, пише Михајло Пупин у аутобиографији Са пашњака до научењака (за коју је добио Пулицерову награду 1924. године), а ова чињеница казује врло мало, јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустроугарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан.

Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и Роберт Лансинг (амерички државни секретар) познавали су ме лично и када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје уверљивости”.

Маргарет Макмилан говори о догађајима после Првог светског рата, али је то не спречава да се забрине и за садашње стање у Војводини, па каже да је у њој само 50 одсто Срба, а Мађара скоро четвртина од укупног становништва. (Према попису из 2002, било је 65,05% Срба, а Мађара 14,28%) и изведе следећу претпоставку: “Београд ће прибећи познатим техникама застрашивања и репресије да би их држао под контролом. Тешко је замислити спокојну будућност”.

Врхунац површности и незнања веома цењена и награђивана канадска историчарка испољила је говорећи о Црној Гори. Иако је на почетку деветог поглавља написала да народи у Југославији говоре истим, југословенским језиком, накнадно је установила да Црногорци говоре једном варијантом српског језика. Нагласила је затим да су они до средине 19. века имали владаре владике ратнике, а да је модерну династију основао последњи од тих владика 1851. године, пошто му је досадио целибат и он се оженио (!).

“Његов синовац Никола Други на престолу је од 1860. године”. Да је ауторка приметила како је Црну Гору оставила без владара 9 година, вероватно би се потрудила да дозна како је наследник Петра Другог Петровића Његоша био његов синовац Данило, који је тако постао и први световни владар Црне Горе. Пошто је Данило убијен, наследио га је његов синовац, Никола Петровић, који је, узгред речено, био Никола Први.

За девето поглавље Маргарет Макмилан имала је 28 библиографских јединица, а за за десето 25. Да ли су неки од тих аутора навели списатељицу на стрампутицу или је она сама крива за погрешке ако их није слуашала?

Сви наводи су из из првог издања књиге о Мировној конференцији у Паризу 1919. године, објављеног 2001. Дај боже да је неко приметио ове, а можда и друге омашке и бесмислице (ако их је било), а Маргарет Макмилан их у каснијим издањима исправила.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да је пожар у катедрали Нотр Дам у Паризу избио случајно или је подметнут?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер