Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Švedska ili užasi blagostanja
Kulturna politika

Švedska ili užasi blagostanja

PDF Štampa El. pošta
Jovana Papan   
četvrtak, 18. septembar 2008.
U Srbiji, jednoj od nacija sa najstarijim stanovništvom u Evropi, o merama porodične politike govori se samo u finišu predizbornih kampanja. Umesto konkretne pomoći, svaki put kada ih političari počaste hrpom lepih obećanja, roditelji mogu da se nadaju samo novom poskupljenju pelena, buduće majke još težem pronalaženjenju posla, a očevi sve višim tarifama za prisistvovanje porođaju. Neke druge države, poput Švedske, pokazuju daleko više mudrosti kada se hvataju u koštac sa problemom priraštaja, predizborna obećanja ne zaboravljaju čim se zatvore biračka mesta, a rezutati samim tim ne izostaju. Uslovi koje roditelji tamo uživaju toliko su nam daleki i nedostižni, da nam jedino ostaje da se tešimo (ili naslađujemo) činjenicom da i živeti u državi blagostanja poput Švedske ima svoju cenu, i svoje mračne strane. 
Švedska se smatra jednom od najboljih mesta na svetu da se bude roditelj. Zasluge za to mogu se pripisati izvanrednoj socijalnoj politici, kao i veoma velikoj društvenoj brizi za dobrobit najmlađih. Švedska je prva zemlja na svetu koja je još 1974. uvela „porodiljsko“ odsustvo za oba roditelja. Roditelji po rođenju deteta dobijaju 13 meseci odsustva tokom kojeg primaju 80% plate, uz još dva meseca (po želji) na minimalcu. Ovo odsustvo mogu po dogovoru podeliti među sobom i naizmenično koristiti, s tim što je svaki od njih obavezan da uz bebu provede bar dva meseca. Na taj način, otac je u mogućnosti da se uključi u brigu o detetu od prvih trenutaka, i prema novim izveštajima, očevi prosečno koriste jednu petinu od ukupnog trajanja odsustva. Štaviše, kada ne menjaju pelene svojoj deci, švedski muškarci provode u ostalim kućnim poslovima najviše vremena od svih muškaraca na svetu – prosečno 24 sata nedeljno oni marljivo peru sudove, usisavaju, peglaju itd. 

 

Plaćeni da sede kući 

U Švedskoj izgleda nije sjajno samo biti roditelj, već i dete, jer je čitav sistem izvanredno prilagođen najmlađima. Kada se konačno vrate na posao, roditelji neće morati da ih zapostave - majkama su obezbeđene pauze za dojenje, dok oba roditelja imaju zakonsko pravo da rade skraćeno uz 80% plate sve dok njihovo dete ne napuni osam godina i krene u školu. Istovremeno, na raspolaganju im je 60 plaćenih dana odsustva namenjenih za razne dečje bolesti, jer se podrazumeva da je biti uz bolesno dete, daleko važnije nego rešavati urgentne probleme u preduzeću. 
Švedski roditelji ne moraju svaki izlazak iz kuće sa detetom da doživaljavaju kao napornu ekspediciju kroz nepristupačne predele. Liftovi i autobusi prilagođeni su unošenju dečjih kolica, dok vozovi imaju poseban prostor namenjen za igranje u toku vožnje. Restorani i drugi javni objekti redovno imaju svu potrebnu opremu za boravak dece, previjališta, čak i minijaturne wc šolje. 
Naravno, za strahovanje da li ćete moći da pronađete mesto za dete u vrtiću nema mesta. Bez obzira na visinu vaših prihoda, dete možete bez mnogo peripetija po istoj ceni upisati u bilo koju predškolsku ustanovu – tradicionalnu, Montesori, vegetarijansku... Svakog meseca, sve porodice sa decom – od radničke do kraljevske – dobijaju od države oko 130 evra po detetu, što roditelji obično stave na štednju i, kada dovoljno odraste, predaju detetu na raspolaganje. 
Socijalna sigurnost i fleksibilni uslovi na poslu nisu jedino što pogoduje porodičnom životu. Čitav sistem vrednosti orijentisan je na decu. Sasvim je, na primer, normalno da vas, ako vam se pokvari računar, iz servisa obaveste da će ga popraviti tek sutra, pošto majstor danas vodi dete kod zubara. Ni zaposlena majka neće morati da se oseća neprijatno ako telefonsku konferenciju mora da prekine zbog bebinog plača. Deca i njihove potrebe naprosto se tretiraju sa istim poštovanjem i tolerancijom kao i odrasli. Zvuči neverovatno, ali ona polako počinju da dobijaju i pravo glasa! U Geteburgu deca od 5 do 12 godina glasala su 2006. godine na gradskom referendumu o izgledu novih tramvaja i članskih karte biblioteke. 

Zaposlenost = natalitet

Visok nivo brige o natalitetu u Švedskoj potiče još iz tridesetih godina dvadesetog veka, kada je dvoje uglednih švedskih ekonomista upozorilo na posledice starenja stanovništva i pozvalo na socijalne reforme koje bi u prvi plan stavile podršku porodici. Naravno, Švedska je država sa jakom ekonomijom i veoma razvijenom socijalnom politikom, što jeste preduslov za darežljivost države kada su deca u pitanju. Takođe, porezi su jako veliki i premašuju 65% prihoda, ali stanovništvo je za sada još uvek koliko-toliko spremno da ih plaća, budući da na taj način sebi obezbeđuje čitav niz socijalnih usluga, uključujući i već pomenutu pomoć roditeljima. 
Sve ovo se za sada isplati. Švedska je po natalitetu u gornjoj polovini evropske tabele, sa 1.67 dece po ženi i stalnim, mada neznatnim porastom nataliteta. Iznad Švedske na tabeli se nalaze Albanija, Norveška, Francuska, V. Britanija i Island, koje (izuzev Albanije, koja beleži i najveći pad) takođe svoj uspeh baziraju na darežljivoj porodičnoj politici. Međutim, osim postojanja strategije za podsticanje rađanja, kao izuzetno važan faktor za solidan priraštaj ističe se i visoka stopa zaposlenosti žena, koja je u čitavoj Evropi u direktnoj vezi sa natalitetom, što je postalo pravilo još početkom osamdesetih. Što više žena na radnim mestima – to više novih beba, budući da nezaposlene žene, čak i u bogatim porodicama – naprosto teže da imaju manje dece od zaposlenih žena. Zbog toga su na samom dnu tabele evropskog priraštaja upravo zemlje bivšeg komunističkog bloka koje prati visoka nezaposlenost, ali i zemlje Mediterana, poput Grčke, Italije i Španije, u kojima i dalje opstaju tradicionalna shvatanja rodnih uloga, pa žene mnogo češće ostaju kod kuće. 
Doduše, i kada je Švedska u pitanju, žene nemaju mnogo izbora po pitanju zaposlenja, samo što je situacija obrnuta. Uz ogromne poreze i visoke cene, one naprosto moraju da rade, jer je porodici sa jednim donosiocem zarade praktično nemoguće da opstane. Sistem funkcioniše samo ako oba roditelja kući donose platu. 

Totalitarizam blagostanja 

Dobro, pre nego što ste počeli da prikupljate dokumente za Švedsku vizu, bilo bi dobro da se obavestite o još nekoliko „sitnica“. Evo jedne – natalitet u Švedskoj sjajan za evropske standarde, ali bi bio još bolji da od 1934 do 1976 godine (kada je projekat konačno ugašen) na desetine, možda čak stotine hiljada siromašnih, bolesnih i retardiranih nije prinudno sterilisano. Čitav projekat je držan u tajnosti sve do kraja devedesetih, a nakon opširne istrage koja je sprovedena, današnja vlast mnogim žrtvama eugenike isplaćuje odštetu. Dakle, na putu do države blagostanja, izgleda da je potrebno i nekako elegantno regulisati problem siromašnih i kilavih porodica sa buljukom dece. 
Uslovi za porodični život takođe vam izgledaju bogomdani, sva ta odsustva, novčana pomoć? Ipak, ono što nije baš tako glamurozna strana švedske porodične politike, jeste činjenica da morate štošta da istrpite zauzvrat. Tačnije, da se naviknete na neprestano mešanje države u vaš porodični život, tj. u način na koji odgajate decu. „Švedska se tokom poslednjih decenija, razvila u vrstu socijalno-medicinske totalitarne države, u kojoj je roditeljima uskraćeno pravo da sami brinu o svojoj deci i vaspitavaju ih“, ističe Siv Vesterberg, jedan od osnivača „Nordijskog komiteta za ljudska prava“. Socijalni radnici, uz podršku stručnjaka za decu i vrlo nedorečenog zakona, imaju neprikosnovenu moć da odluče ko je podoban da bude roditelj, a ko nije. Razlog za oduzimanje dece ne mora biti samo pravo zlostavljanje i mučenje, već, na primer, u nekim slučajevima, i preterana vezanost roditelja i dece, mogućnost traume u budućnosti, nedovoljna higijena u kući, odbijanje roditelja da dete upiše u obdanište ili „bilo šta drugo što nije u najboljem interesu deteta“ objašnjava Vesterberg.. Kao rezultat takve socijalne politike, Švedska ima skoro 20.000 dece u domovima i hraniteljskim porodicama, što je (pretvoreno u procente) nekoliko desetina puta više nego što je slučaj u drugim evropskim zemljama. Telesno kažnjavanje je odavno zabranjeno, i povlači zatvor (obično godinu dana) i oduzimanje dece, ali se i na ostale oblike „pritiska“ na decu ne gleda blagonaklono, pa roditelji bukvalno imaju „vezane ruke“ kada je vaspitanje u pitanju. Kažnjavanje deteta slanjem u njegovu sobu, na primer, naziva se „sobnim zatvorom“ i kažnjivo je kao „ugrožavanje slobode“ deteta. Takođe, strogi propisi prisiljavaju vas da živite u stanu dovoljne kvadrature, sa igralištem dovoljno blizu, i ne ostavljaju vam mnogo sloboda da odaberete „svoj“ stil roditeljstva, budući da je taj stil država već odredila. U pitanju je, pogodili ste, pristup „bez pravila“ po kome deci ne treba postavljati nikakva ograničenja, već ih bukvalno pustiti da rade šta hoće. 
Zapravo, kakav god vi stil roditeljstva odabrali, male su šanse da ćete imati kad da ga primenjujete. Iako zakon u načelu daje roditeljima puno prostora da od posla „ukradu“ vreme za svoju decu, institucije poput državnih dnevnih boravaka su to vreme odavno preotele za sebe, jer se smatra da je u dečjem interesu da stalno budu pod nadzorim države. Roditelji su postali praktično „suvišni“ u u sistemu brige o deci, pa porodice izuzetno malo vremena provode zajedno. Samim tim, i uloga roditelja u vaspitanju i prenošenju vrednosti je minimalna. „Većinu nas uopšte nisu podigli naši roditelji. Podigla nas je državna vlast u državnim obdaništima od najranijeg detinjstva..“ objašnjava Per Bilund, švedski politikolog. 

Baš su živahni... 

Kao rezultat „opuštenog“ stila vaspitanja, Švedska je danas preplavljena podivljalom decom, totalno nedisciplinovanom i samovoljnom, a roditelji više nemaju nikakav autoritet nad njima. Sasvim je normalno da deca udaraju odrasle, pljuju ih i viču na njih, prave štetu i ponašaju se vandalski u ime nesputanog iskazivanja osećanja. Nastavnike u školi nekažnjeno psuju i vređaju, a nekontrolisano urlanje, tzv. „fenomen vrištanja“ mališana u vrtićima danas se čak podvodi pod „rizike na radnom mestu“ za vaspitačice. Švedska kolumnistkinja, Linda Skige, pre par godina upozorila je: „Podižemo generaciju čudovišta“ , a novinar Rodžer Lord u svom tekstu „Deca su sramota Švedske“ ukazuje na to da svetski turistički vodiči upozoravaju putnike na švedsku decu kao na elementarnu nepogodu koja gostu može upropastiti boravak. 
Generacije mladih Šveđana odrastaju uvereni kako poseduju samo „prava“ ali ne i odgovornost: ” Ugnjetavanje je po njima kad čovek nešto mora sam za sebe da uradi. Obaveza , čak i kada je posledica zakona prirode, potpuno je nepravedna i predstavlja kršenje prava čoveka na bezbrižan život.“ primećuje Per Bilund. 
Poznat širom sveta kao „najprogresivniji“, švedski obrazovni sistem sve više zapada u krizu. Kako decu ne bi preterano „sputavao“, sistem je pred njih postavljao sve skromnije zahteve, pa je učenje i sticanje znanja postalo manje važno od zanimljivosti nastave, a ocene su praktično ukinute, jer razvijaju nepoželjni takmičarski duh, umesto poželjne saradnje. Nastavnici, u stalnom strahu da ih učenici ne prijave telefonskoj službi za zlostavljanje, ne pokušavaju da nametnu ikakva pravila. „Novo učenje“ kako se naziva moderna metoda, prepušta detetu da odabere šta će da uči. Naravno, matematika, pisanje i fizika obično ne budu na listi dečjih prioriteta, pa nivo znanja ozbiljno opada. Prema izveštaju Švedske nacionalne agencije za obrazovanje iz 2007. godine, više od 11% dece posle osnovne škole danas ne ispunjava standarde za nastavak školovanja, a sve više njih i na velikoj maturi ima problema sa pisanjem, čitanjem i osnovnim računskim radnjama. 
*** 
Dakle, iako već decenijama ulaže ogromne napore da postane „raj na zemlji“ za porodice, Švedska i dalje ima još mnogo problema da reši, pre svega da se ratosilja loših tekovina države blagostanja. A to će predstavljati ogroman napor, budući da su jedna od najgorih tekovina države-dadilje upravo njeni stanovnici, navikli da im se sve servira na poslužavniku, makar i po cenu sopstvene slobode. A ukoliko Švedska ne uspe da pronađe balans između očekivanja građana i sopstvenih mogućnosti, ubuduće bi se ta situacija mogla još i pogoršati, smatra politikolog Olaf Peterson, upozoravajući da nije sigurno da li će švedski model moći da preživi – troškovi socijalnog aparata stalno rastu, a preveliki porezi se ne mogu više povećavati. Promene u pravcu liberalizacije i smanjenja raznih oblika pomoći države stanovništvu jako se teško podnose, budući da je švedski mentalitet tokom duge vladavine socijaldemokrata doživeo korenitu promenu. Od protestantske etike i težnje ka ličnoj nezavisnosti, za nepunih stotinu godina stiglo se do parazitske zavisnosti i vere u neprikosnoveno ljudsko pravo na blagostanje i ugodan život. 
Vratimo se u Srbiju. Budući da smo mi dovoljno siromašni da ne možemo ni da sanjamo da kopiramo „švedski model“, posmatrajući njihovo iskustvo bar možemo da zahvalimo na nekim dobrim stranama života u haotičnoj državi, koja, ako ništa drugo, za sada ipak ne uspeva da preuzme totalnu kontrolu nad našim privatnim životima. Što ne znači da ne treba biti na oprezu. Iznova se pokazuje da smo najefikasniji u usvajanju tuđih loših ideja i neuspelih eksperimenata. Najzad, već smo pre nekoliko godina u sklopu (nesumnjivo potrebnih) reformi obrazovanja, pokušali da škole pretvorimo u igraonice i „eksperiment uživo“, kako je govorio tadašnji ministar prosvete. U zanosu reformisanja, ne bi bilo zgoreg malo se osvrnuti i na očigledne mane progresivnih školskih sistema poput švedskog, koji se u našoj javnosti po pravilu uzdižu u zvezde. Ne moramo baš uvek da eksperimentišemo „uživo“ i na svojoj koži. 

Jovana Papan 

(Kraća verzija teksta objavljena je u časopisu „Mama“)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner