Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Smutna vremena i njihovi junaci - legende ruskih manastira (I)
Kulturna politika

Smutna vremena i njihovi junaci - legende ruskih manastira (I)

PDF Štampa El. pošta
Radojka Tmušić Stepanov   
četvrtak, 19. jun 2014.

Verujem da su čak i oni koji su na već poznat način preskočili školovanje i umnu gimnastiku, čuli za pojam ''Smutnoje vremja'', ili barem smutno (mutno vreme). Ako ništa drugo, sigurna sam da im je lov sa ovim nazivom dobro poznata zabava.

Ne brini, verni čitaoče, neću pisati o trenutnoj situaciji u Srbiji, zašto bih se mešala u direktan prenos predaje naše otadžbine u ruke naših vekovima proverenih neprijatelja, tim pre što ovo pismo pišem iz zemlje, gde se državni, crkveni i duhovni suverenitet meri sasvim drukčijim aršinima. Pišem iz Rusije, koja je svojim dostignućima i pregalaštvom zadužila čovečanstvo, a nas Slovene posebno.  Jedan od najvećih Slovena Fjodor Mihajlovič Dostojevski je još kao mladić zapisao: ''Čovek je tajna i zagonetka i ako ceo svoj život provedeš odgonetajući je, ne možeš reći da si uzalud proživeo vek''. Ovu njegovu misao tumači svak po svom viđenju, poimanju i osećanju, a ja bih se usudila da u ovoj misli zamenim reč čovek rečju Rusija. I tako: ''Rusija je tajna i zagonetka... Ja te ovom prilikom, dragi čitaoče i sabesedniče, pozivam da se ukrcaš na brod plemenite želje za novim saznanjima, u čija jedra duvaju vetrovi radoznalosti, vere i nemirnog duha, naravno, ako imaš želju da se makneš iz našeg mraka i surduka kroz koji jezdimo u suicidni zagrljaj sa Evropskom Unijom..

Hvala na društvu. Krećemo ka Moskvi, ali se sada nećemo zaustavljati u prestolnom gradu, idemo odmah u metro, brže je, izlazimo na stanici ''Komsomoljskaja''. Pred nama je Jaroslavska železnička stanica – remek delo arhitekture ''Moskovskog moderna''. Odatle kreću vozovi u podmoskovski grad Sergijev Posad. Tamo je sveto mesto ruskog pravoslavlja Troice-Sergijeva Lavra, koja je nikla oko Troickog manastira, podignutog 1337. godine. Od stanice do Lavre idemo peške, da se emotivno i duhovno pripremimo za svetinju koja je od samog nastanka bila potpora moskovskim kneževima i uvek imala veoma važnu ulogu u duhovnom, državnom i političkom životu Rusije.

Sveta Trojica - Sergijeva lavra

Službeni naziv ovog manastira je Svetotroicka Sergijeva Lavra. Ovo je najveći muški stavropigijalni manastir u Rusiji. Nalazi se u Podmoskovlju, na reci Končura. Oko ovog manastira se razvio grad Sergijev Sad. Manastir je osnovan 1337. godine, a njegov osnivač je Sergije Radonježski. Od 1668. godine manastir postaje Patrijaršiska stavropigija.

Pojasniću reč stavropigijalni: Stavros, ili stauros na grčkom znači krst, odatle stavropigijalni manastir znači manastir čiji krst pri podizanju hrama osvećuje sam patrijarh. U drugom slučaju, krst koji šalje patrijarh, kao znak posebne dobre volje, stavlja se u oltar manastirske crkve. Stavropigija je podizanje, ili uziđivanje krsta u hram koji se podiže. U zidovima crkava starijeg datuma se često može videti uzidani krst. Ovaj akt simbolično pokazuje nezavisnost manastira, ili hrama od uprave eparhije u kojoj se manastir geografski nalazi. Stavropigijalni manastiri su pod upravom patrijarha, ili Sinoda.

Dionisije - ikona "Žitije Sergeja Radonježeskog (15. vek)

Kada sam, pre nešto više od deset godina, prvi put ugledala manstirske zidine, hramove, kupole, čuveni zvonik Lavre i zlatni krov hrama Svete Trojice, zastala sam i naglas izgovorila: ''Hvala ti, Gospode, što si me udostojio ovog prizora, ove lepote, ove veličine i moći slovenske''! Stupivši ne tlo manastira, na ovo sveto tlo osećamo bruj vekova i duhovnu snagu naroda koji zida i čuva ovakve građevine. Pijemo vodu iz svetog izvora i polako plovimo u prohujale vekove, slušamo priču za pričom, o pregalaštvu neimara, o štedrosti vladara, ponajviše Ivana Groznog, za koga mirne savesti možemo reći da je jedan od najvećih srpskih potomaka, zatim svedočenja o mudrosti staraca o podvižništvu monaha i o srpskom udelu u ovoj realnoj skaski. Ipak se sa najviše pažnje, pijeteta i ljubavi govori o osnivaču manastira svetom Sergiju Radonježskom. Nije ni čudo što je ovaj manastir, njegove tajne i duhovnici imao i još uvek ima značajno mesto u umetničkim delima velikih ruskih stvaralaca, ponajviše slikara.

Hram Svete Trojice

O ruskom i slovenskom svecu Sergiju Radonježskom podrobnije u nekom od sledećih pisama, a sada, kako bi rekli romantičari, da skinemo veo tajne sa stranice na kojoj je ispisana i ispričana istorija ovog manastira u vremenu nazvanom ''smutnoje''. Ova stranica ruskog letopisa, požutela ne samo od vekova, nego od zlata slave i časti je sa samog početka (za mlađane čitaoce, veoma dalekog) sedamnaestog veka.

Pogled na Lavru iz vazduha

Reč je o herojskoj odbrani ovog manastira 1608. godine. Skoro šesnaest mesecije bio pod opsadom Poljaka, Litvanaca, najamnika Nemaca i Rusa izdajnika. U to strašno vreme pred ruskom državom su bila dva puta: prvi put je bio teži i podrazumevao je da ruski narod po cenu teške borbe i neminovnih gubitaka ostane u svojoj samostalnoj državi, a drugi da prihvati ponudu ondašnje evropske bratije, da se lepo preda, pa da još lepše živi u tadašnjoj Evropskoj Uniji, konkretno Poljskoj kraljevini.

Tada se, tačnije 1608. godine, prestonica ruskog carstva, Moskva, nalazila u nekoj vrsti polublokade. U moskovskom predgrađu Tušino bio je logor poljske vojske i lažnog cara Dimitrija II , koja ga je tu i dovela. Bez obzira na nadmoćnije snage Poljaci i lažni car nisu bili u stanju da osvoje Moskvu, ali im je pošlo za rukom da osvoje važne gradove Centralne Rusije: Vladimir, Suzdalj, Rostov Veliki. Jaroslavlj. Pod kraj septembra iste godine stigli su i pod zidine Troice-Sergijevog manastira koji se nalazi severoistočno od Moskve. Ovaj manstir je početkom sedamnaestog veka već bio veoma važan religiozni centar koji je imao bogatu riznicu, a bio je i tvrđava prvog reda.

Zidine koje opasuju Trojice – Sergijevu lavru su izgrađene za vreme carevanja Ivana IV Vasiljjeviča – Groznog. Sam manastir je imao 12 kula, koje su povezane bedemom – visokim od 7 do 15 metara. Dužina zidina ovog moćnog utvrđenja je do 1200 metara, a širina od 5 do 7 metara. Zna se da je prvobitna visina bedema bila oko 6 metara a širina tri ipo metra. Na zidinama je bilo 110 topova, zatim brojni mehanizmi – bacači, kao i kotlovi za kuvanje smole i vode čime su polivani oni koji su pokušavali da se popnu uz zid. Sve ovo je od manastira činilo moćno utvrđenje, koje je moglo izdržati dugu opsadu. Tvrđava je imala dovoljan broj kvalitetnog oružja i velike zalihe baruta i topovske đuladi. Rusijom je vladao Vasilije Šujski,  poslednji od Rjurikoviča na russkom prestolu. On je pre nego su Poljaci stigli do manastira, poslao u manastir streljačke i kozačke odrede koje je predvodio vojvoda Grigorije Dolgorukov. Branilaca je bilo nešto više od tri hiljade, 2300 vojnika, a ostali deo su činili seljaci iz susednih sela, monasi, hodočasniccci, manastirski radnici.

Poslednji Rjurikovič na ruskom tronu Vasilije Šujski

U manastiru je sve vreme blokade bila i princeza Ksenija Godunova, koja je postrižena u monahinje po naređenju lažnog cara Dimitrija I.

Nije neprijatelju bio samo cilj manastir, kao građevina i strateški važno mesto, niti samo bogat plen u vidu zlata, oružja, baruta, nego je najvažniji cilj je bio pobediti, slomiti slobodarski duh ruskog naroda. Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja da prodru u manastir Poljaci su 29. septembra iste godine, uputili braniocima pismo sa zahtevom da otvore manastirsku kapiju i da se predaju na milost pobednika.

Poljski agresori su se nadali da će osvajanjem manastira potkrepiti svoj materijalni položaj i uspeti da dodatno podriju već nedovoljan ugled Šujskog, koji nije bio omiljen u narodu i da će lakše osvojiti i Moskvu i rusko carstvo. Po ko zna koji put su načinili grešku, jer Rusi Rusiju ne vezuju za vladara, nego za sebe i svoju dušu, i brane svoju zemlju, bez obzira na to ko je na vlasti u Moskvi.

Trojice – Sergijev manastir je imao ko da štiti, a imali su i šta da štite. Zato je odgovor, koji je u ime opkoljenih napisao arhimandrit manastira Ioasaf, bio jasan i nedvosmislen: ''Neka je jasno vašem mračnom gospodstvu..... da uzalud mamite Hristovo stado nas – pravoslavne hrišćane .... znajte da će se i destogodišnje dete u Troicko-Sergijevom manastiru nasmejaati vašem bezumlju i savetu. Na to što ste nam poslali mi smo pljunuli. Zar ima koristi da čovek voli tamu više od svetla, istinu da zameni lažju, da čast zameni beščašćem, a slobodu gorkim ropstvom? Za sve blago ovoga sveta mi nećemo izneveriti krst koji smo celivali.''

Vasilij Verešagin "Opsada Trojice - Sergijeve Lavre"

Bilo je jasno da će se boriti do poslednjeg. U Poslanici je još rečeno da vojska braneći pravoslavlje, ima obavezu ''da verno služi vladaru koji valada u Moskvi''. Ova Poslanica se umnožavala i širila po celoj Rusiji i dobila obeležja državnog dokumenta i tako jačala snagu duha, kako branilaca, tako i celog ruskog naroda, koji će se za samo par godina samorganizovati i proterati neprijatelja iz zemlje.

Iako je poljska vojska bila deset puta brojnija od opkoljenih u manastiru, morala se i sama ukopati, jer su povremeno iz manastira izlazili ruski odredi i pravili pravi metež u neprijateljskim redovima.

Mihail Nesterov "Konjanici"

Prvog novembra 1608. sa tri strane noću je izveden prvi veliki juriš na tvrđavu. Neprijatelj je uspeo da zapali zidine, ali je time osvetlio sam sebe, pa su branioci bez promašaja artiljerijom i drugim oružjem uspeli da odbiju napad i nateraju u beg neprijaatelja, koji je imao ogromne gubitke.

Šta sve nisu pokušavali Poljaci, potkopavali zidine i minirali te potkope u nadi da će probiti prolaz i osvojiti manastir – tvrđavu, ali sve je bilo uzalud. Ruski odredi su čak uspevali da izlaze iz tvrđave i u jurišima zaplene, municiju, drva, pa čak i stoku, koju je poljska vojska usput pljačkala i vodila sa sobom, kako bi se prehranila. Ipak, opkoljeni u tvrđavi su polako gubili municiju, ljude, jedni su ginuli u boju, mnogi su umirali od bolesti i rana, kod onih koji su još bili u stanju da se bore, počinjao je skorbut. Krajem januara 1609. godine je umiralo i po petnaest ljudi dnevno, da bi na proleće došlo do prave epidemije skrbuta i broj umrlih je bio na desetine dnevno. Polovinom  februara Vasilije Šujski je poslao hranu i tovar neophodnog baruta prema manastiru. Glasnika, koji je krenuo ranije su uhvatili Poljaci i on je pod mukama ispričao sve što je znao i tako je karavan koji je pratio konjički odred od sedamdeset kozaka pod vođstvom atamana Ostankova i dvadeset manastirskih sluga upao u zasedu. Srećom da su bili blizu manastira, pa je komandir odbrane manastira čuvši bitku, jurišem konjice uspeo da spasi i branioce pošiljke i pošiljku.Zimi napadi Poljaka i nisu bili tako česti, što je i razumljivo, ali u proleće su bivali sve češći i sve jači. Svi su bili odbijeni, ali uz velike gubitke zaštitnika. Iz tog vremena datira priča o čudu svetog oca Nikilaja Mirilikijskog, kome se nastojatelj manastira, arhimandrit Ioasaf molio za pomoć na dan (22. maja) prenosa moštiju svetog Nikolaja iz Mir Likije u Bari i koji je učinio da narod u tvrđavi prestane da umire. Danas se u Uspenskom hramu Svete Trojice – Sergijeve lavre nalazi velika ikona svetog Nikolaja nazvana ''brza pomoćnica.''

Svedok opsade Lavre - Ikona Svetog oca Nikolaja

Istoričari i letopisci ovih događaja su zabeležili svaki detalj ove surove opsade i viteške odbrane. Veoma interesantne su priče o onima koji su bežali iz jednog u drugi tabor, jer su na taj način obe strane dolazile do dragocenih informacija. Tako su napadači saznali da je u tvrđavi došlo do nesuglasica između vojnika i monaha, pa su brže bolje pripremali novi veliki napad. U manastir je prethodno prebegao poljak Martjaš i svojim nemilosrdnim napadima na svoje bivše saborce, stekao potpuno poverenje ruskih vojnika i samog komandanta. Dan pre napada u manastir je prebegao i jedan pravoslavni litvanac i ispričao kako je Martjaš špijun i lažni prebeglica. Martjaš je pod mukama priznao sve, pa i plan napada, koji je blagodareći tome i odbijen.

Aleksej Kivšenko "Opsada Trojice - Sergijeve Lavre"

Najjači napad i juriš na zidine manastira je izvršen krajem jula 1609. kada su Poljaci, koji su takođe imali velike gubitke, dobili pojačanje. Napali su sa sve četiri strane i ponovo noću. U manastiru je bilo svega nešto više od dvesta ljudi, koji su mogli nositi oružje. Komandant odbrane je naredio da se na zidine iznese sav barut koji je bio u manastiru-tvrđavi, ali realne šanse za odbranu nije bilo. Samo je čudo moglo spasiti manastir. Ono se i dogodilo. Zbog greške u signalima, neprijatelji su napadali jedni druge. Naročito su stradali Rusi iz Tušina, jer su Nemci u mraku čuvši ruski govor mislili su da su to branioci koji su izašli iz tvrđave. To isto su učinili i Poljaci i neprijatelj je počeo međusobnu krvavu bitku prsa u prsa, a opšti haos je nastao kada su branioci sa tvrđave, preciznom artiljerijskom paljbom tukli i jedne i druge. Na bojnom polju je ujutro osvanulo na stotine leševa. Nesloga između Poljaka, tušinskih Rusa i stranih najamnika, koja je do tada tinjala, se ujutru pokazala u svoj svojoj strašnoj istini. Tušinci su napustili logore ispod manastirskih zidina, otišli su i strani najamnici, a redovi poljaka su prosto desetkovani zbog panike i masovnog dezerterstva.

Sergej Kirilov "Prepodobni Sergije Radonježeski" (Blagosiljanje)

Ujesen je u manastir stigao veliki odred vojvode Davida Žerebcova, a u zimu odred od petsto ljudi, kojima je komandovao Grigorije Valujev. Poljaci su konačno odbijeni od manastira, spaljeni su njihovi logori i nakon više od 15 meseci je skinuta blokada sa Trojice – Sergijevog manastira. Branioci – borci su do jula 1609. skoro svi izginuli, njih 2125 su dali svoje živote za slobodu svoje zemlje i stekli nebesku slavu. Osim njih je izginuo i veliki broj dece, žena i staraca, koji su se zatekli u blokadi. Zahvaljujući njihovoj žrtvi nije samo sačuvan manastir, nego je pod zidinama manastira za duže vreme bio zadržan značajan deo poljske vojske, koji bi inače bio upućen na Moskvu. 

Opkoljeni preživeli branioci manastira su ovaj međusobni pokolj neprijatelja i dezerterstvo, to jest spas manastira gledali kao Božije zastupništvo. Osnivaču manastira Sergiju Radonježskom se jednom javila Majka Božija i rekla mu da će ona štititi manastir vo vjeki vjekov. O tome i o vezi ovog manastira sa našim monasima prebeglim sa Kosmeta 1389. godine i gradom Novim Sadom u jednom od idućih pisama, dragi čitaoče. 

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner