Зар има користи да човек воли таму више од светла, истину да замени лажју, да част замени бешчашћем, а слободу горким ропством?
Pitajte prvog gradjanina! :)
Predivan clanak...Hvala!
Препоруке:
73
2
2
четвртак, 19 јун 2014 11:45
Драган
Смутна времена и њихови јунаци
"Тешко свету од саблазни! Јер је потребно да дођу саблазни; али тешко оном човеку кроз кога долази саблазан." Мат.18.7
"Ко не био веран једнојезичној, једнокрвној Русији, дабогда живо месо од њега отпадало, био проклет три пута и 3000 пута од мене." Петар Цетињски
Препоруке:
47
3
3
четвртак, 19 јун 2014 12:44
Милко Грбовић - јесте тако али....
Има и друга страна приче...
ПРЕД РАСКОШИ ХРАМОВА И ДВОРАЦА РУСКИХ
У чистоме злату и олтар и звоник
и крст је наравно,сав од злата сува,
за рабе Божије прави светионик
у духовној бури што планетом дува.
И све то у част светлом цару,којем
плаћаше намете убоги мужици
натопљене крвљу, сузама и знојем
више царски него Божији дужници.
Јер у вери људској (боље рећи–плашњи)
лежи стари нагон да се даје прилог,
залегоше чак и тајкуни тадашњи
углађене пути али срца гњилог.
Што Цар више предан кадифи и свили
то све више народ под наметом стење,
мало му што узме од раје што цвили
но Аљаску прода Сему у бесцење.
И што више народ тељигован грца
што му лебац осмом кором закорева,
то златнији пути до Божијег срца
а мрачнији јаз народнога гнева.
У бујицу страшну тај се јаз уливо
на жрвањ онога Иљича злоделца,
а стеоно небо, претешко и сиво
спремно да отели црвенога телца.
Препоруке:
6
32
4
четвртак, 19 јун 2014 12:47
Милко Грбовић - јесте тако али....-наставак
Јер да своју рају, послушну и кротку
не цедише тако и цар и властела
не би било пређе за вражију потку
нити би икад звезда на врх Кремља села.
*
А Зоран Костић је написао:
ДУШАНОВА ВИЉУШКА
Били смо царство,господско и смјело
док је Европа ждрала голеручке
дворјанство наше виљушком је јело
повијест не зна за разлике пучке
трпезе што се тиче; но свеједно
над просторим овим, никад потом
има нем не би толико вриједно
колико славом, а онда грехотом
одзвања оно у нашој свијести
јер питамо се: што нијесмо тада
могли са мање отмјености јести
а дични помену сачувати пада,
што ту виљушку у огњене виле
не настависмо, што врхове остре
не усмјерисмо на азијску милет
тако да јој се од страха јежи кострет,
па исте затим, западу под грло?
Не би нас снашло ово што нас снађе
умјесто овдје, другдје би се мрло
а виљушком би сад ми јели слађе.
Препоруке:
8
22
5
четвртак, 19 јун 2014 13:04
manite se tih skribomana, ovo su stihovi:
Хај, помагај, царе господаре,
од Тураках, људскијех вуковах!
Скоро су нам очи извадили,
посјекли су нама господара,
новог цара српскога Ђорђија,
хиљадама роба поробише
и Србију огњем изгорјеше.
Но помагај, драги господаре,
ал’ помагај ал’ нас опроштавај,
јер овако живјет не можемо!“
Кад разумјех Србе витезове,
љуто ми се срце увријеђе,
и жалост ме повиша пристиже
кад чух за смрт Црнога Ђорђија,
моје десне из рамена руке.
Препоруке:
25
6
6
четвртак, 19 јун 2014 13:38
sokrat
Poštovana Radojka.
Ima jedan manastir kojega nikada nećete, uživo videti, Pantelejmon.
P.S.
Kao ni Hilandar.
Препоруке:
6
47
7
четвртак, 19 јун 2014 13:42
Саша
Хвала на дивном тексту - унапред се радујем следећем.
Препоруке:
39
2
8
четвртак, 19 јун 2014 14:50
rab božji
У једном даху вину се пут неба душа моја, док читах овај богонадахнути текст о светитељима нашим православним.Да молитве светог Сергија донесу мир православнима свуда у свијету, од Сирије и Украјине па до Косова.
Препоруке:
37
2
9
четвртак, 19 јун 2014 14:50
Милко Грбовић - јесте тако али....
Знао сам да сам скрибоман, али нисам знао за Зорана Костића.
Остаје размишљање колико је било паметно и на крају и богоугодно, подизати такве велелепне док је маса људи гладовала.
У песми ПЛАЧ БИБЛИЈСКЕ УДОВИЦЕ, овај скрибоман критикује СПЦ што је одликовала лихваре, тајкуне и политичаре, и тиме попљувала оне 2 лепте удовичине.
То што их стављате на ктиторку листу,
хоће ли им врата одшкринут’ небеска?
Коме ће се Богу, Мамону ил’ Христу,
молити у здању раскоши и бљеска?
Није воља Божја, него хир човеков
да Храм свети преда гламуру и сјају;
боље недовршен и до вјеки вјеков
но нагиздан златом што вам они дају.
Препоруке:
7
20
10
четвртак, 19 јун 2014 16:50
Србин
Света Руска земља, и, величанствено,
Божански Света Руска душа.
Препоруке:
37
2
11
петак, 20 јун 2014 01:55
Srbin Dupli
Lupeta mokrat.
Gospoja Radojka je Carina
ko Dusana Stefana mlada
pa joj to otvara
VRATA HILANDARA.
Otce Svjastenonacalnice Nikolaje,
Moli Krista Boga Spasitisja
Dusam Nasim Srbljam.
Amin.
Препоруке:
11
2
12
петак, 20 јун 2014 06:49
O milostivi bože!
Kakvo junaštvo, istrajnost, hrabrost, kakva čistota duše. Srbi to uče u školama??? Sva istorija zapada jeste tlačenje onih koji stvaraju i korišćenje tih dobara u cilju pokoravanja drugih naroda i eksploatisanja njihovih resursa. Ta civilizacija i kultura kao i međuljudski odnosi prosto izazivaju gnušanje. Najodvratniji je način i metod kojim su oni realizovali svoje planove. To je u skladu sa onim što u Bibliji simboliše djavo. Za ateiste, kako bi i oni razumeli,bih upotrebio reč mafija. Mafija je najodvratniji način organizovanja i delovanja, a upravo se tako organizuje zapad. Kod nas mafijom zovu sitne grupice kriminalaca ili sistemsku korupciju. To je smešno. Mafijaš nema dušu i spreman je na sve. On udara na decu samo iz osvete zbog reketa i sl. Pogledajte turske, albanske, italijanske, "crnogorske", američke,...serije i filmove i odmah vidite to "bolesno" stanje svesti. E takvi vladaju starom evropom! Civilizacija se vratila korak nazad. Od hrišćanskog u pagansko doba. Rusi ne!
Препоруке:
13
1
13
петак, 20 јун 2014 09:54
Никола
Хвала Вам.
Препоруке:
9
1
14
петак, 20 јун 2014 10:46
АНА
@ sokrat
Сократе, Сократе, чему тај злобно кез?
Наравно да жене не иду на Свету Гору, не зато што им је то забрањено, него из поштовања према Мајци Божијој, јер након Ње ни једна од нас није достојна да ступи на ту Свету земљу.
Мислим на жене које су верници и које својим духом и не силазе са Свете Горе,па тако не излазе ни из Пантелејмона, ни из Хиландара.
А када је о атеистима и ''сократима'' реч -- ту је све јасно. Њима је у свему најважнији материјални моменат, а то оптерећује , трује и мучи душу, што се и види из вашег коментара.
Није вама лако, али за сваког човека, док је жив има наде да се спаси. . .
Препоруке:
26
1
15
петак, 20 јун 2014 17:43
Комшија
Хвала вам госпођо, ваши чланци ће да ми буду обавезна лектира. Хвала пуно!
Препоруке:
14
1
16
петак, 20 јун 2014 23:41
koviljka novi sad
Davno nisam procitala kvalitetniji tekst. HVALA GOSPODJO STEPANOV BOG VAS POMOGAO.
Препоруке:
16
1
17
недеља, 22 јун 2014 20:22
Боб
Добро, Сократ теши себе, јер ни он као паганин не може на поменута места. :)
Препоруке:
4
0
18
понедељак, 23 јун 2014 22:36
Поштовалац НСПМ
Госпођо Тмушић ова ваша прича крепи, у мору гадости и безнађа притиснути муком непретрпницом човек доживи душевну радост која је неопходна за људску обичну наду. Хвала радо вас читам. Живела Србија.
Препоруке:
3
0
19
среда, 25 јун 2014 06:38
Србољуб Савић
Бог нам даде живот, који створи у љубави.
Људском роду, једини аманет, да траје у љубави.
Православље је, у суштини, схватање љубави.
Како је, само слободан човек, бит људскости,
то је и очување слободе, неодвојиву део бића.
Из тога, насртај силом (и оружјем) на слободу,
тражи одговор-одбрану силом и оружјем.
Тако, и смрт нападача, није убиство, а смрт, у
одбрани, жртва за слободу.
Човек је дужан да брани свој живот, још више,
живот своје породице, а одбрана слободе народа,
врхунска дужност, јер је и напад, уперен у
поништење живота и тежи од збира јединки.
Због оваквог поимања, пример одбране Сергејевске
лавре, нека нам послужи, да о себи, и народу
коме припадамо, размислимо.
Пример, упућен свима, који осећају вредност
љубави, себе-идентитет, не одвајају од породице
и народа, јер су без тога само број,а не биће.
Не заваравајмо се да одвајкада, има моћника,
којима је циљ уништење свести, у коме је препрка
и православно схватање човека- љубави и слободе.
С. Савић
.jpg)
Pitajte prvog gradjanina! :)
Predivan clanak...Hvala!
"Тешко свету од саблазни! Јер је потребно да дођу саблазни; али тешко оном човеку кроз кога долази саблазан." Мат.18.7
"Ко не био веран једнојезичној, једнокрвној Русији, дабогда живо месо од њега отпадало, био проклет три пута и 3000 пута од мене." Петар Цетињски
ПРЕД РАСКОШИ ХРАМОВА И ДВОРАЦА РУСКИХ
У чистоме злату и олтар и звоник
и крст је наравно,сав од злата сува,
за рабе Божије прави светионик
у духовној бури што планетом дува.
И све то у част светлом цару,којем
плаћаше намете убоги мужици
натопљене крвљу, сузама и знојем
више царски него Божији дужници.
Јер у вери људској (боље рећи–плашњи)
лежи стари нагон да се даје прилог,
залегоше чак и тајкуни тадашњи
углађене пути али срца гњилог.
Што Цар више предан кадифи и свили
то све више народ под наметом стење,
мало му што узме од раје што цвили
но Аљаску прода Сему у бесцење.
И што више народ тељигован грца
што му лебац осмом кором закорева,
то златнији пути до Божијег срца
а мрачнији јаз народнога гнева.
У бујицу страшну тај се јаз уливо
на жрвањ онога Иљича злоделца,
а стеоно небо, претешко и сиво
спремно да отели црвенога телца.
не цедише тако и цар и властела
не би било пређе за вражију потку
нити би икад звезда на врх Кремља села.
*
А Зоран Костић је написао:
ДУШАНОВА ВИЉУШКА
Били смо царство,господско и смјело
док је Европа ждрала голеручке
дворјанство наше виљушком је јело
повијест не зна за разлике пучке
трпезе што се тиче; но свеједно
над просторим овим, никад потом
има нем не би толико вриједно
колико славом, а онда грехотом
одзвања оно у нашој свијести
јер питамо се: што нијесмо тада
могли са мање отмјености јести
а дични помену сачувати пада,
што ту виљушку у огњене виле
не настависмо, што врхове остре
не усмјерисмо на азијску милет
тако да јој се од страха јежи кострет,
па исте затим, западу под грло?
Не би нас снашло ово што нас снађе
умјесто овдје, другдје би се мрло
а виљушком би сад ми јели слађе.
од Тураках, људскијех вуковах!
Скоро су нам очи извадили,
посјекли су нама господара,
новог цара српскога Ђорђија,
хиљадама роба поробише
и Србију огњем изгорјеше.
Но помагај, драги господаре,
ал’ помагај ал’ нас опроштавај,
јер овако живјет не можемо!“
Кад разумјех Србе витезове,
љуто ми се срце увријеђе,
и жалост ме повиша пристиже
кад чух за смрт Црнога Ђорђија,
моје десне из рамена руке.
Ima jedan manastir kojega nikada nećete, uživo videti, Pantelejmon.
P.S.
Kao ni Hilandar.
Остаје размишљање колико је било паметно и на крају и богоугодно, подизати такве велелепне док је маса људи гладовала.
У песми ПЛАЧ БИБЛИЈСКЕ УДОВИЦЕ, овај скрибоман критикује СПЦ што је одликовала лихваре, тајкуне и политичаре, и тиме попљувала оне 2 лепте удовичине.
То што их стављате на ктиторку листу,
хоће ли им врата одшкринут’ небеска?
Коме ће се Богу, Мамону ил’ Христу,
молити у здању раскоши и бљеска?
Није воља Божја, него хир човеков
да Храм свети преда гламуру и сјају;
боље недовршен и до вјеки вјеков
но нагиздан златом што вам они дају.
Божански Света Руска душа.
Gospoja Radojka je Carina
ko Dusana Stefana mlada
pa joj to otvara
VRATA HILANDARA.
Otce Svjastenonacalnice Nikolaje,
Moli Krista Boga Spasitisja
Dusam Nasim Srbljam.
Amin.
@ sokrat
Сократе, Сократе, чему тај злобно кез?
Наравно да жене не иду на Свету Гору, не зато што им је то забрањено, него из поштовања према Мајци Божијој, јер након Ње ни једна од нас није достојна да ступи на ту Свету земљу.
Мислим на жене које су верници и које својим духом и не силазе са Свете Горе,па тако не излазе ни из Пантелејмона, ни из Хиландара.
А када је о атеистима и ''сократима'' реч -- ту је све јасно. Њима је у свему најважнији материјални моменат, а то оптерећује , трује и мучи душу, што се и види из вашег коментара.
Није вама лако, али за сваког човека, док је жив има наде да се спаси. . .
Људском роду, једини аманет, да траје у љубави.
Православље је, у суштини, схватање љубави.
Како је, само слободан човек, бит људскости,
то је и очување слободе, неодвојиву део бића.
Из тога, насртај силом (и оружјем) на слободу,
тражи одговор-одбрану силом и оружјем.
Тако, и смрт нападача, није убиство, а смрт, у
одбрани, жртва за слободу.
Човек је дужан да брани свој живот, још више,
живот своје породице, а одбрана слободе народа,
врхунска дужност, јер је и напад, уперен у
поништење живота и тежи од збира јединки.
Због оваквог поимања, пример одбране Сергејевске
лавре, нека нам послужи, да о себи, и народу
коме припадамо, размислимо.
Пример, упућен свима, који осећају вредност
љубави, себе-идентитет, не одвајају од породице
и народа, јер су без тога само број,а не биће.
Не заваравајмо се да одвајкада, има моћника,
којима је циљ уништење свести, у коме је препрка
и православно схватање човека- љубави и слободе.
С. Савић