четвртак, 13. август 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Црква и политика > Богородичин благослов над Русијом
Црква и политика

Богородичин благослов над Русијом

PDF Штампа Ел. пошта
Радојка Тмушић Степанов   
понедељак, 19. децембар 2011.

Док су се крајем новембра 2011. у Америци, на стотине хиљада Американаца тукли за какву прњу, тигањ, или миксер, дотле су у Москви дуж Москве реке у непрегледним редовима стотине хиљада Руса смирено и смерно чекали својих неколико секунди када ће се приклонити Појасу пресвете Богородице. Ко није видео километарске редове у престоници Русије, дуж Москве реке па све до храма Христа Спаса, тај не може да схвати дубину вере и моралну снагу руског народа. Уосталом о разлици између Запада и Русије оглашавали су се не једном велики руски умови.

Константин Леонтјев говори директно о изрођавању Западне Европе. Он пише: ''Просечан, рационални европејац, са својом пословном благонаклоношћу, гмиже по земљи у својој смешној одећи, са пилећим уображеним умом. Па, је ли могуће волети такво човечанство?'' Евроазијац Н. Трубецкој указује да ''европска цивилизација изазива невиђену пустош у душама европеизираних народа и истовремено изазива немерљиву похлепу за земним благом као и смртни грех – гордост, чинећи их верним сапутницима ове цивилизације.'' У једном од ретких интервјуа, 2005. године, А. Солжењицин је за Сједињене Америчке Државе рекао следеће: "У току десет година САД разрађују свој дрски и безочни план, чија је суштина у наметању милом, или силом такозване демократије на амерички начин" и додао да се "демократија не сме утеривати, нити доносити на бајонетима". Још је, страшне 1999. године, аутор ''Архипелага Гулаг'' рекао: ''Не треба гајити илузије да је главни циљ Америке и НАТО-а – заштита Косовара. Да их је заштита угњетених барем и мало озбиљно бринула и да су имали добру вољу, они би заштитили Тибет и Курде. Најужасније од свега је то што се дешава данас. Ма колико је страшно то изговорити – није најстрашније бомбардовање Србије, него то да нас је НАТО увео у нову епоху: владавину силе, а не права.''

Да се вратимо у Москву, престоницу државе која је као појединачна земља дала највећи прилог култури и духовности Европе и света. Овај велелепни град и његова историја се намећу посетиоцу, не само да га обиђе, него и да га проучи. Одакле кренути? Наравно од нултог километра Русије, који је обележен испред Воскресенске капије и Иверске капеле, а на самом улазу на Црвени трг. Ако станете на место нултог километра лицем окренути према Црвеном тргу, пред вама се налази Воскресенска капија и Иверска капела.

На месту данашњег улаза у Црвени трг, то јест Васкресенске капије, 1534. године је сазидан бедем, утврђење Китај града, без икаквог пролаза, са пушкарницама и резервоарима за тада ефикасно одбрамбено оружје – врелу воду и смолу. Касније су у бедему ипак ''пробијене'' две капије. Током више од једног века свог постојања, бедем је поприлично оронуо, па је 1680. године цар Фјодор Алексејевич донео одлуку да се бедем презида, и над капијама подигну две богато украшене куле, на чијим врховима су постављени двоглави орлови. На бедему је постављена икона Васкрсења Христовог, по чему је капија и добила име. Осим ове иконе налазиле су се и иконе Светог Сергија Радоњешког и великомученика Георгија Победоносца, затим ратник свети Фјодор Стратилат и московски светитељи Петар и Алексеј. По руској традицији над капијама кроз које се улазило у градове и излазило из њих, и са једне и са друге стране налазиле су се иконе светаца којима је дато да градове чувају од сваког зла. Ова капија је називана и Тријумфалном, јер су за време великих свечаности, кроз ову капију улазили руски цареви. То није једини назив ове капије. Интересантно је да је носила и име Лавља, зато што се поред ње налазио ''лављи двор'', где су држали лавове које је први руски цар Иван Грозни добио на поклон од енглеске краљице Марије Тјудор.

Када се данас возите московским метром, Калушко-рижсском линијом, чућете од спикера обавештење да је воз стигао у станицу ''Китај город''. Данас Руси свог суседа Кину називају Китај, али у време градње Китај града (16. век) тако се називала специјална црвена цигла па је по њој тај део престонице и добио име. Китај град је и тада и данас био најужи центар града Москве, део који директно належе на Црвени трг.

Између два пролаза која воде на Црвени трг налази се Иверска капела у којој је једна од најпоштованијих московских икона Иверска икона Мајке Божије.

Према предању, у време иконоборачких прогона икона Богомајке налазила се у кући једне удовице у граду Никеји. Војник из редова иконобораца по имену Варвар је копљем пробио икону из које је одмах потекла крв. Од тада се икона сматрала чудотворном. Како би је спасила од уништења, удовица је положила икону у мањи чамац и пустила је низ морске таласе. Икона није потонула него се окренула на бок и почела да плови. Син удовичин је бежећи од војника отишао на Свету гору и тамо се замонашио у Иверском манастиру. Са собом је донео и причу о чудотворној икони и та легенда је постала и манастирска светиња. Након читавих двеста година монаси истог манастира су угледали у мору ватрени стуб, који се дизао високо изнад иконе. Старцу тог манастира, Гаврилу, у сну се јавила Богомајка и рекла му да крене водом и узме икону. Тако је и било. Икона је постављена у саборну цркву, али је ујутру осванула изнад манастирских врата. Монаси су неколико пута враћали икону у цркву и ова је увек освитала на истом месту – изнад манастирске капије. Монаси су тада направили цркву изнад капије (надвратна црква), посветили је Богородици и у њу поставили ову чудотворну икону. Од тада се она и назива Иверска икона Богомајке Портатисе (вратарке). Икона се прочула по многобројним чудима, а у Русију је глас о њој стигао за време цара Алексеја Михајловича, оца Петра Великог. На самом почетку његове владавине у Москву је стигао архимандрит Светогорског Иверског манастира, Пахомије, са намером да прикупи средства за помоћ манастиру на Атосу. Најближи пријатељ веома побожног цара Алексеја Тишајшег (како му је био надимак) молио је да му се у Москву пошаље ''спис'' (копија урађена на основу оригинала) чудотворне Иверске иконе. На молбу из Русије, иконописац Иверског манастира је насликао копију чудотворне иконе и по предању копија се ни по чему није разликовала од оригинала. Њене боје су растваране светом водом којом су и полили даску од кипариса, на којој је и насликана.

Икона је свечано дочекана 1648. године код Његљинске капије Китај града и привремено је постављена у Никољски манастир. Нешто касније, ова икона је послата у Валдајски манастир, а за Московски Иверски манастир је наручена још једна копија, која је стигла средином маја 1669. године. Та икона је постављена на Његљинску кулу, која се издизала изнад истоимене градске капије. Како би се од кише и снега заштитио народ који је долазио да се моли пред иконом, прво је изграђена дрвена надстрешница, па се током времена појавила, то јест изграђена је Иверска капела, која је често преправљана, дозиђивана и презиђивана. Свој коначни изглед Иверска капела је добила крајем осамнаестог века, а почетком двадесетог је богато украшена и споља и изнутра, на врх њеног крова је постављенаа позлаћена фигура анђела са крстом.

Ова капела је баш због Иверске иконе Богородице била и остала најомиљенија капела Московљана и нико није почињао неки важнији посао, или кретао на пут а да се не помоли пред чудотворном иконом. Пред њом су падали на колена не само православци, него и припадници других вера, па и они који нису били верници. Долазили су пословни људи, пред почетак каквог важног посла, студенти и ученици пред испите, а многи болни и немоћни су овде тражили и налазили спас и утеху. Од владавине Петра Великог све императорске личности су по доласку у Москву, у том смислу и на крунисање, најпре посећивале Иверску капелу и приклањале се Иверској икони и обавезно се са њом опраштали одлазећи из Москве.

Често се дешавало да су Иверску икону возили у посебним колима, а на молбу појединаца како би дом био освећен и на добро кренуо сваки посао, или да се очита молебан каквом болеснику. У капели је на место ''путујуће'' постављана друга икона, такође ''спис''. Ова копија је после револуције предата храму Васкрсења Христовог у Москви (Сокољњики), па тако данас многи тврде да је то онај први ''спис'' који је донет у Москву за време цара Алексеја Михајловича.

Након Октобарске револуције, 1923. године пред Иверском капелом је организована чувена акција ''комсомолски божић'' у којој је исмејана и капела и икона и вера православна и спаљено све што се налазило у капели. Ускоро је капела и срушена а на њено место постављена скулптура новог чувара-вратара радника са чекићем у руци.

Ништа боље није прошла ни Васкресенска капија испред које је и постављена Иверска капела. Са образложењем да се треба обезбедити већа проходност тешке ратне технике за време војних парада, срушена је и Васкресенска капија – украс и Црвеног трга и самог града.

Почетком деведесетих година прошлог века Патријарх Алексиј II је наручио да се поново уради ''спис'' (копија) оригиналне Иверске иконе, па је поново изграђена и Иверска капела, испред наново изграђене Васкресенске капије, која се од 1995. године уздиже и сија у свој својој монументалности и лепоти.

Иверска икона је само једном напустила Москву – у септембру 1812. године, када је заједно са Владимирском због Наполеоновог напада на Русију и Москву склоњена у град Владимир. Враћена је у Москву у новембру исте године и пре револуције је сваке године у крсном ходу, ношена на рукама верника од Кремља према Иверској капели.

Када се све ово узме у обзир, сами од себе падају на памет стихови великог руског песника, ерудите и дипломате, Фјодора Ивановича Тјутчева: ''Умом се Русија схватити не може, нити аршином општим измерити...''. О следећим стиховима овог великана и још двема чудотворним руским иконама Богородице други пут драги читаоче, а сада бих да се осврнем на почетак ове приче, али и на нашу веру на наше иконе.

Не може се рећи да се господин случај побринуо да се новембарске слике католичке Америке и православне Русије појаве истовремено на овој планети. То се побринуо сам Господ, да покаже сваком, ко има ума-разума, да се узме у памет и схвати шта је права људска потреба и који систем вредности човек мора да има, ако жели да буде човек, а не припадник руље, кадар да убије, или погине за идеал звани експрес лонац, магична крпа, или "супер сецко"...

У Високим Дечанима бди над нама Исус Христос са мачем у руци, а у исто време на барикадама косметски Срби покушавају да СВИМ ОСТАЛИМ СРБИМА НА СВЕТУ сачувају Дечане, Грачаницу, Богородицу Љевишку, Свете Арханђеле, Пећку Патријаршију... Опет у то исто време ''светски Срби'' гледају фудбалске утакмице, турске серије, иду на пецање и у кладионице, а власт у Београду на челу са БТ, чуваре нашег националног идентитета, косметске Србе, назива екстремистима, хулиганима и слично...

Хоћемо ли се извући из овог глиба бешчашћа и неморала не зависи ни од ког другог осим од нас. Колико желимо да будемо слободни људи и домаћини у својој кући и чврсти у својој вери, или безлична руља зависи само од нас.

Фотографије: Наша Русија 118

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер