Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Rika od koje se zatresla Amerika
Kulturna politika

Rika od koje se zatresla Amerika

PDF Štampa El. pošta
Jovana Papan   
utorak, 25. januar 2011.

Dok je predsednik Kine Hu Đintao prošle nedelje obilazio SAD, a kineska ekonomija, sa svojim godišnjim rastom od preko 10% bila više nego aktuelna tema u američkim medijima, kineska kultura bila je u žiži američke javnosti iz jednog sasvim drugačijeg razloga. Povod je bio esej Ejmi Čua, amerikanke kineskog porekla i profesorke prava na univerzitetu Jejl, objavljen pre nekoliko nedelja u Vol strit žurnalu. U tekstu "Zašto su kineske majke superiorne" inače odlomku iz njene tek objavljene knjige Borbena himna majke tigrice (Battle Hymn of the Tiger Mother) Ejmi Čua pokušala je da predoči razliku između tipičnog zapadnog i tipičnog kineskog pristupa vaspitavanju, sugerišući da je upravo efikasnost kineskih tehnika vaspitavanja razlog tome što kineski roditelji po pravilu podižu tako uspešnu decu, matematičke genijalce i čuda od muzičara.

Ukratko – autorka objašnjava da su kineska deca uspešnija zato što njihovi roditelji vrše mnogo veći pritisak na njih, ne štede kritike a pohvale smatraju nečim što ne treba rasipati. Takođe, da je skoro svako dete sposobno za odlične rezultate ako je roditelj dovoljno uporan, strog i zahtevan. Međutim, kako u tekstu na svom primeru pokazuje Ejmi Čua u pitanju nisu samo nijanse, već su razlike u pristupu drastične. Zahtevnost na koju ona misli jeste ona koja ne toleriše ni odlazak u toalet dok se ne uvežba muzički komad na instrumentu, zbog koje drugo mesto na školskom testu zahteva rađenje dvadeset testova dnevno pod štopericom, i zbog koje se odbija rođendanska čestitka koju je dete napravilo svojoj majci zato što nije “uložilo dovoljno truda”. „Evo nekih stvari koje nikada nisam dozvolila svojim ćerkama, Sofiji i Luizi: da spavaju kod drugarica, idu kod njih na igranje, učestvuju u školskoj predstavi, gledaju TV ili se igraju na računaru, same biraju vanškolske aktivnosti, dobijaju ocene manje od petica, ne budu najbolje u svim predmetima…“, navodi između ostalog Ejmi Čua.

Ukratko – autorka objašnjava da su kineska deca uspešnija zato što njihovi roditelji vrše mnogo veći pritisak na njih, ne štede kritike a pohvale smatraju nečim što ne treba rasipati. Takođe, da je skoro svako dete sposobno za odlične rezultate ako je roditelj dovoljno uporan, strog i zahtevan.

Osim svoje ispovesti, autorka u ovom odlomku daje niz poređenja koji veoma jasno predočavaju kulturne razlike između Kineza i zapadnjaka kada je u pitanju roditeljstvo. Jedna studija je pokazala da skoro 70% zapadnih majki smatra da “pridavanje važnosti akademskom uspehu nije dobro za decu”, te da “roditelji treba da nametnu ideju da je učenje zabava”, dok isto to smatra otprilike 0% kineskih majki. Umesto toga, velika većina kineskih majki veruje da njihova deca mogu biti “najbolji” učenici, te da je “akademski uspeh rezultat uspešnog roditeljstva”. Samim tim, ako dete ne uspeva da bude odlično u školi, to samo znači da roditelji “nisu radili svoj posao”. Druge studije su pokazale da kineski roditelji provode otprilike 10 puta više vremena svakog dana radeći sa decom na školskom gradivu. Zapadna deca,s druge strane, više su okrenuta sportu.

Naravno, tekst je izazvao pravu lavinu kritika i veliku polemiku – pročitan je onlajn preko milion puta, dobio je preko 7000 komentara na sajtu magazina i na desetine analiza u vodećim američkim i svetskim medijima, dok Ejmi Čua poslednje nedelje provodi trčeći sa intervjua na intervju. Zapadne čitaoce posebno je iziritiralo to što Ejmi Čua bez pardona priznaje da se u svom pristupu vaspitavanju nije libila pogrdnih reči i uvreda, što su mnogi proglasili zlostavljanjem dece, a nju čudovištem. Naime, ona, kao i mnogi kineski roditelji, smatra da strogost i surovost neće kod deteta izazvati psihičke posledice jer su deca mnogo otpornija na kritike i traume nego što se misli. Štaviše, da će mu pomoći da postane stabilnije, što nije slučaj sa decom na Zapadu koja su, prema njenom mišljenju, osetljiva i razmažena. Kao odgovor na “šokiranost” zapadnjaka njenim tigar-materinstvom, Ejmi Čua je uzvratila: “Da budem sasvim iskrena – znam da su mnogi azijski roditelji potajno šokirani i zgroženi mnogim aspektima roditeljstva na Zapadu”, uključujući i to “koliko mnogo vremena zapadnjaci dozvoljavaju svojoj deci da traće – sate na Fejsbuku i u igranju kompjuterskih igrica – i, na neki način, koliko slabo ih pripremaju za budućnost”.

Kako Ejmi Čua primećuje, zapadni roditelji opsednuti su psihom svoje dece, opterećeni “samopouzdanjem” i boje se da se njihova deca ne osećaju loše ukoliko u nečemu ne uspeju, pa su spremni da pohvale i krajnje osrednje rezultate. „Svako je poseban na svoj poseban način. Čak i gubitnici su posebni na svoj poseban način“ – ruga se Ejmi Čua jednoj od omiljenih mantri zapadnih roditelja. Osim toga, oni svojoj deci stalno govore kako su „talentovana“ i „nadarena“, dok azijski roditelji naglašavaju važnost mukotrpnog rada. Kada, na primer, kinesko dete kući donese loše ocene, nazivaju ga glupim i bezvrednim, budući da oni ne smatraju decu krhkom, već jakom, i shodno tome se i ponašaju. Zapadnjaci će odmah pomisliti da nešto nije u redu sa školskim programom, sa nastavnicima, dok će kineski roditelji smatrati da je problem u detetu i naterati ga da radi desetostruko više kako bi imalo petice, jer veruju da je svako dete sposobno za to.

Rezultati poslednjeg PISA testa i te kako idu prilog kineskim metodama – dok je Amerika završila negde u sredini tabele, šangajski đaci, koji su prvi put učestvovali u PISA testiranju, “razbili” su ostatak sveta, i to u kategorije – čitanju, matematici i nauci.

Još jedna velika razlika koju profesorka Čua navodi jeste ta da kineski roditelji veruju da deca "duguju" roditeljima što su rođena, i da zato moraju slepo da ih slušaju i povinuju se njihovim zahtevima, jer roditelji znaju šta je najbolje za njih. Zapadni roditelji, s druge strane, misle sasvim suprotno – da deca nisu tražila da budu rođena , pa su roditelji, kad su ih već bez pitanja doneli na svet, dužni da ugađaju svojoj deci. Samim tim, kako primećuje Ejmi Čua, “kineski roditelji mogu da narede svojoj deci da imaju sve petice. Zapadni roditelji mogu samo da ih zamole da daju sve od sebe”.

A budući da kineski roditelji smatraju da oni najbolje znaju šta je dobro za dete, ne ustežu se da zabrane sve one aktivnosti sa početka priče koje zapadni roditelji smatraju prirodnim pravom svakog deteta – da gledaju TV, idu na druženja, imaju veze u srednjoj školi itd.

“Zapadni roditelji pokušavaju da poštuju individualnost svoje dece, ohrabrujući ih da slede svoje strasti i podržavaju  njihove izbore. Kinezi, opet, veruju da je najbolji način da se podižu deca tako da se ona pripremaju za budućnost, da im se jasno pokaže koliko su sposobna, i da se naoružaju veštinama, radnim navikama i unutrašnjom sigurnošću koju niko ne može da im oduzme”, zaključuje Ejmi Čua.

Iako je esej Ejmi Čua dočekan na nož od strane komentatora i medija, njena knjiga o tigar-materinstvu postala je instant blokbaster, i stigla u prvih pet najprodavanijih knjiga na Amazonu, što pokazuje da američki roditelji mnogo više žele da budu poput Ejmi Čua nego što žele to da priznaju. Naučeni od stručnjaka i medija mantrama o samopouzdanju i hvaljenju dece do besvesti, sve više postaju svesni činjenice da time proizvode tek mediokritete sa visokim mišljenjem o sebi. Rezultati i uspeh odlaze na drugu stranu, onima koji se ne stide da priznaju kako svoje dete, svaki put kada dobije drugu nagradu, optužuju da ih je osramotilo.

Rezultati poslednjeg PISA testa i te kako idu prilog kineskim metodama – dok je Amerika završila negde u sredini tabele, šangajski đaci, koji su prvi put učestvovali u PISA testiranju, “razbili” su ostatak sveta, i to u kategorije – čitanju, matematici i nauci. Objašnjenje koje stručnjaci daju je jednostavno – kineski đaci rade napornije, ozbiljnije i duže nego američki, koji više vremena provedu ispred televizora nego u učionici.

Teško onom ko se usudi da kaže da su nam deca raspuštena, razmažena, lenja i nespremna za život – uvek će se naći dovoljno onih koji će mu zapušiti usta pričom kako ionako od učenja nema vajde, kako nam se deca već dovoljno pate i trpe zbog nemaštine i krize, kako im je gradivo suviše zahtevno a školska torba suviše teška

Kakav je zaključak koji iz svega ovoga može da izvuče prosečan srpski roditelj? Svakako, on je po svome pristupu daleko bliži zapadnom modelu. Štaviše, čini se da ga često i ozbiljno prevazilazi po pitanju sloboda koje daje detetu. Najzad, prosečni zapadnjak koji toliko brine da ne obeshrabri i ne sputava svoje dete verovatno mu ni u ludilu ne bi dozvolio da radnim danom izlazi u grad u 11 uveče, pa makar i “sva druga deca to smela”. U gledanju televizije smo i inače među najuspešnijima, i verovatno je teško naći dete koje u učionici provodi više vremena nego ispred TV-a ili na Fejsbuku. Što se tiče radnih navika, tu se još ističu samo roditelji, koji svojoj deci svako jutro vredno kuvaju kafu i donose doručak u krevet. Ali, teško onom ko se usudi da kaže da su nam deca raspuštena, razmažena, lenja i nespremna za život – uvek će se naći dovoljno onih koji će mu zapušiti usta pričom kako ionako od učenja nema vajde, kako nam se deca već dovoljno pate i trpe zbog nemaštine i krize, kako im je gradivo suviše zahtevno a školska torba suviše teška…

Naravno, to ne znači da bi trebalo slepo slediti doktrine tigar-roditeljstva, niti da je najvažniji zadatak za roditelja da mu dete sa 14 godina održi resital u Karnegi holu poput ćerke Ejmi Čua. Ono što je pouka ovog teksta jeste nešto što je odavno poznato ali je, usled savremene opsesije roditelja srećom, samopouzdanjem i slobodama svojih zlata zaboravljeno – da bez ozbiljnog i mukotrpnog rada nema ni uspeha, ni radnih navika, samodiscipline i svega onoga što čoveka čini sposobnim da menja svoj život na bolje, a samim tim ni društva sastavljenog od pojedinaca koji mogu svoju zemlju učiniti boljim mestom za život. Takođe, da tog mukotrpnog rada uglavnom nema bez ozbiljnog pritiska roditelja, da deca baš i ne znaju šta je najbolje za njih, i da jednog dana neće biti preterano zahvalna svojim roditeljima što su im priuštili slobodu da ne naprave ništa od sebe. Da deca izložena “zlostavljanju” nemilosrdnim kritikama i čak omalovažavanju ne završavaju kao istraumirani i skrhani jadničci, već, u kombinaciji sa puno roditeljske ljubavi i posvećenosti, kao očvrsle osobe koje ne može da izbaci iz ravnoteže to što neko ne misli da je sve što oni čine naprosto očaravajuće.

U svakom slučaju, činjenica da baš Kinezi praktikuju “tigar-roditeljstvo” može u trenucima kada sa svih strana krene paljba i primedbe tipa “ma pusti dete” da vam posluži kao poslednji argument. Najzad nije u pitanju neka novotarija sa Zapada, već tradicija države koja zahvaljujući, između ostalog, i svojoj kulturi roditeljstva, danas postaje sila kojoj se klanjaju i oni koji je vide kao svog najvećeg rivala, a koji, kako prodaja knjige pokazuje, svoju decu krišom ipak žele da podižu sa malo više izbačenim kandžama. Kao što američki Tajms magazin zaključuje “mladunci majke-tigrice podizani su da vladaju svetom, dok potomstvo smušenih i nemoćnih Zapadnjaka koji udovoljavaju svojoj deci raste nepripremljeno da se nadmeće na nemilosrdnom globalnom tržištu”. Koji roditelji želimo da budemo mi?

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner