Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Pljuska za roditelje
Kulturna politika

Pljuska za roditelje

PDF Štampa El. pošta
Jovana Papan   
utorak, 11. novembar 2008.

Vlada Velike Britanije u oktobru je odbila zahtev grupe poslanika za usvajanjem zakona koji potpuno zabranjuje telesno kažnjavanje dece. Kabinet Gordona Brauna i Ministarka za decu tim povodom su izjavili da Vlada ne ohrabruje korišćenje telesnog kažnjavanja, ali da ne želi ni da ga kriminalizuje, i tako izloži ozbiljnim optužbama sve roditelje koji pljuskaju svoju decu zbog nestašluka.

 

Nekako u isto vreme, i u Srbiji se razmahala kampanja nekih organizacija za dečja prava koje zagovaraju totalnu zabranu i krivično gonjenje roditelja za telesno kažnjavanje dece (uključujući i „fizičko gurkanje“), pa je nekoliko dece-aktivista zatražilo u ime „dece Srbije“ da se ova zabrana unese u porodični zakon, o čemu je već pisano na sajtu NSPM. U okviru iste kampanje govorilo se i o potrebi osnivanja „škola za roditelje“ u kojima bi se svi neuki stanovnici Srbije koji decu podižu zahvaljujući bizarnoj igri prirode koja im je podarila reproduktivne organe ali ne i sertifikat za bavljenje roditeljstvom, edukovali u tom poslu koga su se tako ambiciozno poduhvatili bez pitanja.

Britanska vlada, koja je po ko zna koji put odbila takvu inicijativu, dobro je upoznata sa stavovima protivnika batina. Međutim, ona je takođe itekako svesna i raspoloženja kod britanskih glasača, koji u velikoj većini smatraju da je telesno kažnjavanje legitiman metod vaspitavanja dece, i koji se protive njegovoj totalnoj zabrani. Štaviše, jedna anketa sprovedena ove jeseni, pokazala je da 20% od 6000 ispitanih nastavnika britanskih osnovnih i srednjih škola smatra da bi „šibu“ trebalo vratiti i u učionice, u kojima nered i nasilje nad profesorima sve više postaju pretnja izvođenju nastave.

Osim običnog sveta, u Britaniji se kriminalizaciji batina protive i mnoge javne ličnosti, pošto se o ovoj temi već godinama vode žestoke debate. Kritičari zakona ne žele da veruju u to da većina roditelja predstavlja opasnost za svoju decu, i da bi društvo tako trebalo da ih tretira. Oni ne smatraju da su batine najbolje rešenje za takve situacije, niti da ih treba promovisati, ali ne misle ni da će one trajno uticati na dečju psihu, te da roditeljima treba olako i bezuslovno uskratiti pravo izbora kada je u pitanju metoda vaspitavanja njihove dece. Naročito kada zakon koji strogo zabranjuje premlaćivanje i druge vrste povređivanja i zlostavljanja dece, već postoji.

 

Nije Velika Britanija jedina država koja se odupire „civilizacijskim vrednostima“ jer ne želi da kriminalizuje batine. U Sjedinjenim Američkim Državama, 23 države dozvoljavaju čak i telesno kažnjavanje u školama, a zabrana roditeljima da koriste ovaj metod ne postoji ni u jednoj državi. Kanada je zabranila telesno kažnjavanje u školama, ali je odlukom vrhovnog suda iz 2004. ostavila roditeljima mogućnost da batine koriste u vaspitavanju dece između 2 i 12 godina. Interesantan je i slučaj Novog Zelanda, gde su se građanski aktivisti udružili u velikoj i „bučnoj“ kampanji protiv ovakve zabrane. Vršeći stalni pritisak na političare, i skupivši 300.000 potpisa građana, oni su izborili pravo na nacionalni referendum po ovom pitanju, koji će biti održan sledeće godine.

Ružni srpski običaji

U Srbiji međutim, za sada nema mnogo galame oko mogućnosti uvođenja zabrane. Osim što ovakve teme još uvek nisu od svih političkih opcija prepoznate kao dovoljno važne da bi se o njima ozbiljno diskutovalo, otežavajuća okolnost jeste i evidentan kompleks inferiornosti, koji čini da neblagonaklono gledamo na sve postojeće norme, a vrlo nekritički prihvatamo sve što nam se, na primer, predstvi kao „inicijativa Saveta Evrope“. Srbija je jednostavno „zaostala“, i određene društvene norme i pojave tumače se isključivo u tom ključu. Tako Srbi biju decu zato što su nasilni, isfrustrirani, primitivni, gladni moći i dominacije, a oštra i brza zabrana neophodna im je u cilju radikalne promene sistema vrednosti, takoreći „preloma mozga“. Naravno, ko bi uopšte posumnjao da je sistem vrednsti tako loš, kada se iz medija može saznati vrlo „pouzdan“ podatak da skoro tri četvrtine roditelja u Srbiji neispravno vaspitava svoju decu.

Najzad, u pitanju je jedna tako delikatna i dirljiva tema koja kao da je stvorena za manipulisanje osećanjima, i malo ko je spreman, kada se na vestima pojave sirota srpska dečica koju mole čika ombudsmana da ih spasi od roditelja, da rizikuje da bude proglašen za nekog nazadnjaka ili agresivca, time što će se upuštati u kritikovanje takve kampanje i upozoravati na opasnosti od urušavanja ljudskih sloboda koje možda slede.

Oni koji jesu reagovali, u svojoj kritici su naglasili da je potrebno napraviti jasnu razliku između pravog zlostavljanja deteta, i običnog udarca po guzi kojem mnogi roditelj ponekad pribegava kako bi reagovao na neki nestašluk svoga deteta. Takođe, izrazili su i zabrinutost zbog sve većeg zadiranja društva u privatnu sferu pojedinca, što je trend koji, iako je obično motivisan dobrim namerama intelektualnih „elita“, najčešće završava u nekom vidu totalitarizma.

A negativne reakcije na ovu, sasvim normalnu pojavu kritike takvog zakona, ako već nisu bile praćene potpunom nevericom i zaprepašćenjem zbog činjenice da bi neko uopšte mogao da se protivi (što ukazuje na ozbiljan nedostatak svesti o postojanju sveta izvan svog kruga istomišljenika, a kamoli izvan Srbije) uglavnom su se svele na potpuno izokretanje reči kritičara, posle čega bi usledio napad upravo na te izmaštane pseudo-stavove autora. Kritičari zakona po automatizmu bi odmah bili proglašeni „promoterima“ batina, borcima za „pravo na prebijanje“, ili očajnim tradicionalistima koji se hvataju za slamku. Tako je, na primer, kritički nastrojen tekst Slobodana Antonića objavljen u Politici, u kome autor upozorava na moguće posledice takvog zakona po odnos roditelj-dete, bio je povod da Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM) objavi upozorenje prema kome profesor Antonić „namerno poziva na podsticanje društveno opasnih i zakonski zabranjenih oblika ponašanja“ tj. „promoviše telesno kažnjavanje dece“. Komentare čitalaca Politike, koji su uglavnom podržali Antonićev stav, Komitet pravnika za ljudska prava objasnio je kao rezultat činjenice da je „savremeno srbijansko (kurziv J.P.) društvo – koje još uvek trpi teške ekonomske, političke, moralne i psihološke posledice balkanskih ratova iz devedesetih godina prošlog veka – suočeno sa raznim oblicima nasilja i rastućom pretnjom da ono postane dominantni oblik ponašanja.“

„Nauka je rekla“

Zagovornici totalne zabrane telesnog kažnjavanja dece postoje u celom svetu. Oni smatraju da je baš svaki, pa i najslabiji udarac – nasilje nad detetom, a da nasilje uvek proizvodi još nasilja. Deca su u ovoj verziji predstavljaju kao žrtve zlostavljanja, a roditelji kao zli ugnjetavači, gladni terorisanja i kontrole. Vrlo olako se daju veoma ozbiljne osude, pa se često može čuti i stav da roditeljima koji koriste batine u vaspitavanju, treba odmah oduzeti decu. Izgleda da odrastanje u prihvatilištu, nekima može delovati kao daleko bolje iskustvo za jedno dete.

Aktivisti koji se zalažu za zabranu, obično se pozivaju na nauku, tvrdeći da batine nisu delotvorne, i da pospešuju agresivnost. Međutim, ovi „dokazi“ o apsolutnoj štetnosti batina i nisu baš preterano jaki – čvrsta uzročno-posledična veza između batina i negativnih pojava kod dece do sada nije ustanovljena. Dodatnu zbrku u ceo problem unose i studije koje tvrde da je i popularna metoda „uskraćivanja pažnje“ detetu koje se loše ponaša (slanje u ćošak, svoju sobu), čak štetnija nego batine. Neki idu i dalje, pa smatraju da je svaki oblik kažnjavanja ili svako nametanje volje isto što i zlostavljanje, emotivno ili psihološko. A ako se čak i prizna efikasnost telesne kazne u određenim uslovima, insistira se da je sam materijalni čin nanošenja bola traumatičan i neetičan bez obzira na korisnost. Pritom se gubi iz vida da je, na primer, i učenje hodanja proces koji se odvija pod pretnjom fizičkog bola, koji bi patos mogao da nanese detetovoj guzi u slučaju pada, što nikome nikada nije palo na pamet da nazove nasiljem.

Posebna priča jeste i teza o „jednakosti“ roditelja i dece, po kojoj dete mora da se podiže u partnerskom odnosu, zasnovanom na prijateljskom ubeđivanju, prema maksimi „ono što ne radite odraslima, nemojte raditi ni deci“. Po ovoj tezi, i dvogodišnjem detetu možete sve „lepo da objasnite“, ako se samo malo potrudite. U ovom slučaju se zaboravlja da je pljuska po guzi samo jedan od mnogih elemenata odnosa roditelj/dete koja se ne praktikuje u odnosu dvoje odraslih (bar u cilju vaspitavanja). Takođe, zaboravlja se da i odrasli moraju da se povinuju mnogim društvenim pravilima, i da u suprotnom bivaju kažnjeni, često i mnogo oštrije i surovije nego što bi ijedan roditelj kaznio dete.

Na kraju, čitava priča uglavnom se svodi na lična ubeđenja i moralne stavove stručnjaka, koje oni žele da nametnu kao društvenu normu. Naravno, pošto iskaz „smatram da to nije lepo“ mnogo manje ubedljivo zvuči nego „pouzdano je dokazano“, poseže se za delotvornijim sredstvom – zaklanjanjem iza nauke.

Suludo bi bilo zaključiti da savremeni roditelji decu tuku zato što su manijaci koji žele da se iživljavaju i naude sopstevnoj deci. Mnogo je verovatnije, da, uprkos entuzijazmu da decu vaspitavaju razgovorom i u „duhu tolerancije“, očigledno uvek postoje situacije u kojima roditelji ne uspevaju da pronađu neki srećniji način da se izbore sa neposlušnošću svoga deteta. Uvođenjem totalne zabrane, mnogi takvi roditelji, koji su u suštini svome detetu želeli najbolje, bili bi žigosani i pretvoreni u kriminalce, a čitave porodice bile bi izložene istragama i potencijalnom razdvajanju, kao i eksploatisanju od strane žute štampe koja bi takve roditelje lako pretvorila u čudovišta. Slučajevi u kojima su deca iz trenutne uvređenosti prijavila roditelje lazno svedočeći i izložila ih hapšenju nisu uopšte neuobičajeni. Čak i kada se ovakvi slučajevi razjasne, nad roditeljima ostaje stigma, oni ostaju bez posla ili društvenog ugleda.

Ono što je svakako najtužnija strana kriminalizacije telesnog kažnjavanja, jeste nezapamćeni gubitak poverenja u roditelje i njihovo rasuđivanje. Kao da je činjenica da roditelji po pravilu vole svoju decu najviše na svetu potpuno zaboravljena, pa je praktično počelo da se podrazumeva da je decu potrebno od njih zaštititi. Odnos roditelja prema deci, koji se u ogromnoj većini slučajeva bazira na najboljim namerama i ljubavi, izložen je danas iskušenju patologizacije, koja proističe iz stvaranja atmosfere nadzora, sumnje i potkazivanja. Paradoksalno, kao garancija dečje sreće i sigurnosti, nad porodice se danas nadvija „policijski pendrek“, koji je tu da nestručne roditelje nauči kako da vole.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner