понедељак, 10. август 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Културна политика на ничијој земљи
Културна политика

Културна политика на ничијој земљи

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
субота, 12. јануар 2008.

 

Сажетак: У овом тексту је проблематизовано питање противречног односа културе и политике и њихово прожимање. Основно опредељење изнето у овом тексту садржано је у тврдњи да ми у нашем друштвеном и политичком животу немамо јасно одређену и на базичним цивилизацијским и вредносним приоритетима засновану и одрживу културну политику. Неопходност изградње културне политике поставља се пред наше друштво као један од значајнијих захтева и неопходности. Само политика која је прожета и оплемењена културом може обезбедити поштовање и спровођење демократских стандарда у развоју друштва. Култура се у нашем друштву налази у великом дезинтеграционом процепу, с једне стране је надирућа и све присутнија комерцијализација, а са друге стране потреба да се држава и друштво одреде према захтевима да воде културну политику која неће бити само израз слободног тржишта и дневне коњуктуре .

Кључне речи: Културни образац, културна политика, транзиција и култура, политика и култура, дезинтеграција културе, образац културе, пинкоидиотизација, комерцијализација, демократија и култура .

 

Откад сам прешао овде, ниједна Географија није се продала, нити се онде за књиге маре. Не тужим се, но кажем што јесте.

Доситеј Обрадовић, 30. јануар 1810. године

Након успешног емитовања научнопопуларне емисије „Западна цивилизација“, пропраћене коментарима чувеног британског историчара уметности Кенета Кларка, Телевизија Београд је крајем шесте или почетком седме деценије овог века одлучила да, по истом обрасцу, интерпретира и културноисторијску баштину југословенских народа. Како први покушај са Бором Ћосићем није успео, међу уредницима културног програма родила се идеја да наредну тему – српско средњовековно фреско сликарство – понуде Милану Кашанину. Кашанин је понуду прихватио и у предвиђеном року своја будућа предавања предао редакцији у писменој форми, очекујући дан када ће се серија емитовати. У међувремену, Кашанину излази из штампе књига која бива подвргнута жестоким политичким нападима (што је са његовим књигама иначе био чест случај), те опрезни ТВ уредници одлучују да снимање серије о српским средњовековним манастирима скину с програма уколико се не нађе погоднија личност. И налазе је, то је – Кенет Кларк.

Писмена понуда путује у Лондон и, убрзо, стиже уљудан одговор са захвалношћу на пажњи, уз правдање да због презаузетости и недовољног познавања особености византијског сликарства није у могућности да се одазове позиву којим је почаствован. На крају, он писмо завршава чуђењем што се југословенски комунистички медијум обраћа њему, Кенету Кларку, кад у Београду живи највећи светски стручњак за Византију и средњовековну православну уметност, његов лични пријатељ, Милан Кашанин.

Из ове чудесне и инспиративне приче Живојина Павловића, коју преносимо из његове књиге Balkanski JAZZ, можемо извући једну од најзначајнијих и свакако најпогубнијих константи наше политике и културе. Неспособност, неспремност, идеолошко подаништво и недораслост да се у окриљу наше културе препозна и учврсти стабилан политички и културни образац, али и систем културних и цивилизацијских вредности, који неће зависити од волунтаристичке и често површне и ефемерне политичке праксе. Политичке идеологије и политички режими неумитно пролазе и нестају у црној рупи окрутног и праведног историјског заборава, али остаје култура једног доба као једино валидно и отпорно уточиште духа и темељних цивилизацијских вредности.

Основно је питање зашто ми не можемо да у нашим савременим културним и политичким околностима препознамо и афирмишемо нашег Кенета Кларка. Ако то и понекад успемо, он се изгуби у нашем политичком метежу и идеолошкој искључивости, која је често несклона великим и истинским ствараоцима. То је било и остало судбоносно питање наше не само културне политике.

Однос политике и културе обележен је великим друштвеним противречностима и идеолошким искушењима. Ако политика у себе не угради и културни код, она лако склизне у разне облике политичког тоталитаризма. Негирање културе је најкраћа пречица до негирања и поништавања и саме политике као рационалне и на разуму засноване делатности. Т. С. Елиот је у књизи Ка дефиницији културе веома добро оцртао тај противречни и изазовни однос културе и политике. „Данас примећујемо да 'култура' привлачи пажњу политичара: то не значи да су политичари увек 'културни људи', већ да се култура признаје као инструмент политике и као нешто пожељно у друштву што Држава треба да унапређује. Јединство културе, за разлику од јединства политичке организације, не захтева од нас да будемо лојални само једном: оно значи да можемо бити лојални различитим стварима. Погрешно је сматрати да врховна дужност појединца треба да буде према Држави: хировито је сматрати да врховна дужност сваког појединца треба да буде према Супердржави. Можемо имати веома различите политичке погледе: наша заједничка одговорност јесте да сачувамо своју заједничку културу од загађивања политичким утицајима.“

Наше историјско искуство непосредно нам показује како је изгледало и како и данас изгледа загађивање културе политиком и политикантством. Култура баш зато што је дубоко укотвљена у непосредни систем вредности, који и сама ствара, обликује и обогаћује, трајнија је и вредносно делотворнија од често ефемерних и површних политичких идеологија и политичких режима.

Основна оцена у нашој јавности садржана је у општем уверењу да је култура у друштву маргинализована, о томе довољно говори смањење буџета предвиђеног за културу у текућој фискалној години. Она је и политички инструментализована, а служи као део доминирајуће политичке праксе, у којој пре свега водећу и одлучујућу улогу имају страначки партикуларни интереси. Доминација политике огледа се и у томе што култура служи само и углавном за текућа постизборна и политикантска намиривања. Она није никада схватана и политички обликована као један од важнијих и утицајнијих државних, националних и цивилизацијских приоритета. Култура је тако у нашим приликама третирана као нужно и једва трпљено зло, служећи при томе да гламурозно пропрати пригодне политичке манифестације, и то посебно у време избора и изборних кампања. Једино се тада политичари сете да у овој земљи постоји и култура.

Јасно је свима који озбиљније и помније прате наш политички живот да култура у свом свеобухватном цивилизацијском смислу нема иоле значајнији утицај на креирање нашег политичког простора и актуелних политичких односа. О томе сасвим јасно говори и изузетно низак ниво укупне политичке културе као очигледна последица овако већ традиционално неповољног и игнорантског односа наше политике и тзв. политичке елите према стваралаштву и целокупној култури. Култура је данас веома прожета политиком и често је она њен немушти дериват, али, и поред тога, наша култура је успела да сачува свој аутентични стваралачки смисао и да се одржи и поред изузетно тешких материјалних и социјалних услова.

Посебно је питање каква је улога културе у нашим транзиционим процесима и све већој комерцијализацији свакодневног живота и деловања. О томе је недавно писала професорка Зага Голубовић, сматрајући да је култура у овим турбулентним процесима транзиције и дивљег капитализма гурнута на маргине и препуштена деловању слободног тржишта и разорне комерцијализације. „Због чега је култура остала потпуно изван транзиционих процеса (ма шта то значило) у Србији после 2000. године, као 'ничија земља' којом се не баве чак ни задужени министри за културу, а да и не говоримо о глобалном пројекту реформи у постоктобарској Србији. Када даље трагамо за разлозима недопустиве маргинализације културе у Србији данас, треба се запитати како носиоци власти, који кроје судбину постоктобарске Србије, разумеју културу. И да ли схватају суштинску улогу коју би култура морала да игра у временима раскршћа између бивших аутократских режима и демократске праксе. Ако политичке елите и даље буду ишле путем 'транзиције' изван културе, Србија неће имати још дуги низ година реалне шансе да постане 'нормалан свет', тј. модерно грађанско демократско друштво, јер неће бити у стању да се извуче из мутљага прошловековног наслеђа, које ће је све дубље увлачити у замке прошлости.“

Ово упозорење и бојазан професорке Голубовић резултат је њеног увида у токове транзиције нашег постсоцијалистичког друштва, али и њеног дубоког уверења да политичка маргинализација културе може бити погубна за наш укупни друштвени и политички живот. Зато се, са пуно основа, може поставити питање да ли ми имамо и обрисе савремене и рационалне културне политике која ће пратити дух модерног света и бити израз наше националне традиције, али и јасно изражене тежње да будемо део европских интеграција. Култура, поред свега, за разлику од наше политике, може бити она толико неопходна залога наше будућности, јер једино култура може оплеменити политику и вратити у центар пажње већ заборављене демократске вредности и моралне врлине.

У преиспитивању актуелне ситуације и стања у нашој култури неизбежно се намеће питање ко креира и на какав начин се спроводи реална културна политика. Више се не ради о томе да одређена странка спроводи своју зацртану концепцију културне политике коју је презентовала и предлагала у току изборне кампање, јер се отишло корак даље, и сада имамо чудну ситуацију у којој нико поуздано (па ни представници владајућих странака) не зна како се и на који начин и на основу које процедуре уопште креира одређена културна политика и стратегија.

Сведоци смо тога да је често, и по правилу, реч о стихијској импровизацији и недостатку осећаја за реални културни и друштвени живот. И, што је још важније, на који начин та таква крња културна политика стиче легитимитет и обезбеђује кадровску и програмску компетентност. Када се читају изјаве званичника министарства културе, тешко се и са великом муком могу препознати и уочити основни приоритети и стратешки правци у вођењу актуелне културне политике. А суштина културне политике се и огледа у утврђивању основних цивилизацијских приоритета и система културних и стваралачких и естетских вредности. Министарство за културу је након сто дана владе кренуло у ширу акцију креирања стратегије културног развоја и утврђивања приоритета неопходних за вођење озбиљне и делотворне културне политике. И Нацрт закона о култури, који је сада у јавној расправи, може се посматрати као оквир стварања претпоставки за изградњу културне политике која неће бити препуштена стихији политичких импровизација. То ће бити могуће само ако се у друштву створе услови за перманентни и обухватан дијалог и расправу о свим аспектима културне политике и њеног спровођења у реалном политичком и друштвеном животу.

Често се у нашој јавности може чути да немамо јасно конципирану културну политику. И у томе се слажу представници свих политичких, уметничких и друштвених група. Али основно је онда питање ко заиста образује концепт актуелне културне политике ако смо свесни тога да не постоји готово никакав стварни и делатни утицај уметничких удружења, националних културних институција, најистакнутијих стваралаца, теоретичара културе, представника нових уметничких и стваралачких иницијатива и јавног мњења. Овако мрежно и широко постављени начин формирања културне политике не постоји, зато је она сада претежно у рукама уских клијентелистичких група и кланова који се здушно и вернички заклањају иза страначких интереса, и то онда када то њима одговара. Најбољи пример је начин како се већ годинама води културна политика у нашем главном граду, који показује да се у вођењу културне политике изгубио јавни и општи интерес.

Ресорни одбор Демократске странке за културу сачинио је веома озбиљан и компетентан концепт културне политике и утврдио основне приоритете у стварању и обнављању културног обрасца као израза одређених општеусвојених и прихваћених цивилизацијских и естетских вредности. То и јесте циљ спровођења одређене културне политике – у заснивању и промовисању општеприхваћеног културног и политичког обрасца. Међутим, након уласка Демократске странке у нову владу и формирања министарства културе, нико готово и не помиње програм и стратегију развоја културне политике који је сачињен у оквиру ресорног одбора и верификован на главном одбору странке. Важно је рећи да у овом ресорном одбору делује и велики број стваралаца и културних прегалаца који нису чланови Демократске странке. Нови министар културе Војислав Брајовић недавно је изјавио: „Када бих, из не знам којих сурових разлога, морао да се руководим било којим другим критеријумима сем стручности и креативности, онда би то пре била боја очију или гласа, него страначка припадност.“

Министар је изгледа заборавио да је управо он у изборној кампањи подржавао Демократску странку, која му је након победе на изборима посредно и поверила министарски мандат, имајући у виду вероватно и његову политичку опредељеност, а не боју очију.

Не пледирам овде и не залажем се за некакву давно напуштену партијност и странчарење у вођењу културне политике, јер је то и неспојиво са суштином културног и уметничког стваралаштва. Реч је о томе да питање културне политике не може бити само и искључиво ствар владајуће странке, још мање може бити монопол и ствар неколико људи који су се изненада сетили да су независни интелектуалци и да не подносе страначки диктат. Улога Демократске странке је и била у томе да у оквиру свог ресорног одбора створи услове да се управо култура ослободи страначких интереса, отварајући дијалог о многим питањима и ангажујући велики број стваралаца и културних радника. Зато остаје отворено основно питање ко креира и спроводи културну политику, како се конципира и троши буџет за културу, ко и на који начин одређује приоритете у култури, ко иницира и обликује законске предлоге и колико ће они бити стварни израз наших интереса и потреба у култури, како се води кадровска политика у култури.

Недавно су створене претпоставке да ресорни одбор ДС-а за културу, посланици ДС-а у одбору за културу Скупштине Србије и Министарство за културу заједнички делују на стварању политичке и друштвене климе како би се образовала, у најширем друштвеном дијалогу и расправи, озбиљна и делотворна културна политика. Али то је тек почетни корак и биће потребно много времена и искрене политичке воље да се у нашем друштву првенствено реафирмише сâм појам културне политике како би она добила толико потребни друштвени и цивилизацијски легитимитет. Да би наш живот оплемењен културом заиста био вредан живљења.

Јасно је да култура не може постојати мимо и изван утицаја политике и странака, али основна одредница заснивања културне политике садржана је у тежњи да се она ствара као израз свих стваралачких и друштвених иницијатива, да у тај процес буду укључене и политичке странке, како би се формирање и спровођење културне политике истргло из руку добро организованих културњачко-политикантских лобија, који су вођење своје у суштини приватизоване културне политике претвориле у неприкосновени лични забран.

О томе је заправо реч, о разбијању монопола самозваних политичко- културњачких функционера, који су себи изградили позицију вечитих арбитара и мецена, који без икакве стварне контроле и увида располажу парама пореских обвезника. Зато се мора рећи да културна политика коју спроводи Министарство културе мора бити, поред осталог, везана и за основне програмске идеје Демократске странке у овој области, јер није ни било праве прилике да оне буду афирмисане и реализоване. Реч је о културној политици која ће се вероватно тек огласити, али не само и као израз страначких настојања, већ се надам да ћемо успети да препознамо њена шира културолошка и цивилизацијска изворишта и приоритете. Сада је јасно да се још радикалније не мења начин како се у нашем друштву води и креира културна политика, и даље се то чини мимо најшире културне и политичке јавности, која је и даље неми и немоћни посматрач.

Ако бисмо са неколико карактеристичних речи покушали да најпластичније опишемо тренутно стање у нашој култури, могао би нам послужити појам дезинтеграције културе већ цитираног Т. С. Елиота. Он се у поменутој књизи бавио различитим аспектима и питањима односа културе и политике. „Дезинтеграција културе се може појавити након културне специјализације: а то је најрадикалнија дезинтеграција коју друштво може поднети. То није једина врста нити једино становиште са којег се може проучавати дезинтеграција; али било шта да је узрок или последица, дезинтеграција културе је најозбиљнија и најтеже се исправља. Култура се чак може једноставно описати као оно што живот чини вредним живљења. Нагињем веровању да се ниједна права демократија не може одржати ако не садржи различите нивое културе.“

Основно обележје наше савремене културе и јесте садржано у њеном дубоком расцепу и процесу разорне дезинтеграције и немогућности да се створи културни образац и културна политика (као њен не само политички израз), која ће бити у стању да премости и превлада овај дубоки јаз дезинтегрисане културе и политике. Као да не примећујемо да се на таласу огољене комерцијализације и пинкоидиотизације ствара стабилан и прихваћен образац културе, чији је главни израз садржан у необузданој тривијализацији и банализацији нашег политичког, културног и свакодневног живота.

О овој појави најбоље сведоче речи великог постоктобарског медијског предузетника Жељка Митровића из интервјуа „Тежак сам милијарду долара“. „То је потпуно искривљена теза, јер постоје јавни подаци који доказују да постојимо већ 12 година и да смо 95 посто Пинковог капитала створили у последњих шест година, после демократских промена у Србији. Пет посто капитала настало је у првих шест година. То доказује да компанија која је порасла на стубовима тржишне економије није могла да добије ништа профитабилније од демократских промена.“

Ове невероватне речи, које су више израз бахатости и посебне врсте ругања и цинизма, само сведоче о томе колико ће бити тешко мењати стратегију културне политике у Србији и створити трајан и рационалан културни образац. Очигледно је да ћемо у нашем друштву морати коначно да водимо дијалог о приоритетима у развоју наше културе и стварању широког консензуса о систему вредности, на коме мора почивати демократско друштво, ослоњено пре свега на разне нивое културе. Једино тако ћемо створити услове да кроз дијалог и стваралачко сучељавање мишљења створимо предуслове и за озбиљну расправу о културној политици и културном обрасцу. Култура и живи и расте једино кроз стваралачки дијалог и различитост. Не смемо дозволити да политика и политикантство даље загађују нашу културу, процес се мора радикално у друштву преокренути и довести до тога да култура буде уграђена у политику као њен пре свега јасно профилисан и утемељен демократски и цивилизацијски обликован систем вредности. Без тако постављене културне политике и стабилног културног и политичког обрасца и даље ћемо остати на ничијој земљи и брисаном простору комерцијализације, баналности, тривијализације и естрадизације политике и нашег свакодневног живота.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер