Кад бисте водили рачуна о парковима, грађани би и њих исто тако бранили. Али вас – властодршце и властољупце, мале и велике тиране, државне и локалне шерифе и спахије — није брига ни за паркове, ни за Државу, јер је све то за вас „дедин плац који може да се прода, додуше јефтино, али хеј, паре за џ“

Стога бих искористио прилику да свим домаћим — а и руским (јер има их који ово читају) —„звездичарима“ и „коцкичарима“, културтегерима и бонтонџијама, гуруима јавног морала, „будифинцима“ и „каосавнормалансвећанима“ поручим да се сете речи Милоша Црњанског из „Друге књиге сеоба“, а посвећених баш једном „култивисаном Србину“ који је стицајем околности култивисањем постао управо Рус: НЕ ВЕРУЈ СРБИНУ КОЈИ НЕ ПСУЈЕ! 

Бахат не познаје емоције. Његов его јачи је од патњи које доживљавају жртве његове бахатости. Бахат презире слабе. Нервирају га. Они су ван обрасца његовог начина живота и не заслужују поштовање. Бахат поштује само бахатога

Прича о једном ментално оболелом нихилисти и анархисти са „болесним смислом за хумор“ какав је Џокер била је довољно контроверзна и када ју је Кристофер Нолан испричао, а у наше време је очигледно „погодила нерв“ до те мере, да је филм– постао прворазредни политички догађај

 Глорификација робова није никаква борба против ропства, већ симптом заборава слободе и стратегија помирења са новим системима поробљавања. 

О дометима овог глобалног феномена најбоље сведочи његова српска културна рецепција. У сцени у којој Ноћни Краљ са осмехом пркоси баражу змајевске ватре виђен је Александар Вучић који пролази кроз протесте „1 од 5 милиона“

Језички чистунци који се острвљују на туђице у српском језику — и то по правилу на један веома ограничен скуп туђица, уз широко игнорисање низа других које су се одомаћиле — често заборављају да се насиље над српским језиком у много већој мери врши преко идиома и синтаксе, него преко вокабулара

При томе треба нагласити да „Балканска међа“ не представља никакве екстремне ставове „српске деснице“ и радикалних заступника „руско-српског православног јединства“. То је филм чије вредности и естетику са лакоћом препознаје најшира српска публика, која из вечери у вече пуни биоскопске сале, и тамо стрепи, бесни, и плаче над јунацима и жртвама које смо превише дуго гурали под тепих, прилагођавајући властиту културу аршинима наших непријатеља.

„Овај сценарио представља резултат моје потребе да на поучан начин пренесем млађим генерацијама све оно што сам као клинац доживео и преживео 90-их година на улицама београдског насеља Миријево, окружен екстремним насиљем и сиромаштвом, у свету без хероја" - Милош Аврамовић

Српска академија наука и уметности (САНУ) не може бити изузета од критика, ни академске заједнице, ни друштва којем припада, и дужна је да сваку замерку пажљиво размотри, па и поводом текућег изборног процеса, али не и када су у питању неистине, инсинуације и увреде, указује у саопштењу Извршни одбор САНУ.