четвртак, 14. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Културна политика

Eсеј о бахатости

PDF Штампа Ел. пошта
Томислав Станковић   
среда, 30. октобар 2019.

Не може човек бити бахат ако не поседује моћ. Било коју врсту моћи. У најпростијем облику то је телесна снага, а може бити имовно стање, пословодна моћ, политичка моћ... Бахат човек свестан је своје моћи, али нема контролу над њоме. То, с тога, што не уме да влада својим нагонима. А, за човека који не влада својим нагонима кажемо да је прост човек. Бахатост, дакле, извире из простоте. Али, то није она ’’невина простота’’ старице која је додала неколико гранчица на ломачу на којој су спаљивали Јана Хуса. То је анимална простота на путу који води до алфа мужјака. И сасвим је неважно да ли ће бахат бити главни у породици, у улици, на послу, у држави или на планети. Он је у својој бити прост.

Бахат човек, наравно, разуме учинке својих поступака, јер за разумевање да ће некога заболети ударац у лице свако има довољно памети, али ће он ипак ударити. Он  погрешно  разуме главни сабирак једначине живота, време, које стоји између рођења и смрти. А, оно је, на срећу, ограничено. Та, непобитна чињеница важи за свако живо биће, свесно и бесвесно, али је код оних којима је дато да живот разумеју, допуњена световним и духовним законима живљења. Време живљења које им је рођењем дато бахати доживљавају крајње егоистички, après moi le déluge*, па с лакоћом пуштају на слободу све своје нагоне што их чини ближим анималном него хуманом свету. Тако живе поучени углавном примерима својих савременика који су на такав начин стекли животне повластице не познајући довољно друштвене односе и историјске чињенице. А, историја нам на многим примерима показује да бахати преко ноћи могу постати унижењици, кажњеници, па и телесне жртве сопствене бахатости, а њихови потомци остати жигосани генерацијама унапред.

Бахатоме је лакше живети него смерноме. Његова леђа не носе врећу моралних норми тако тешку свакоме смерноме. За њега је осећање стида недопустиво. Он ће вам отети оно што му се допада, он ће вас понизити или казнити само због тога што се не понашате како он очекује, он ће се пред беспомоћним простачки разметати својом моћи, баш као што ће се пред смртно болесним хвалити својим ’’челичним здрављем’’. Он ће на крају уништити свакога кога сматра опасношћу по његову моћ. И свака жртва која због тога падне учиниће га још више самоувереним и бруталнијим.

Бахати не признају законе. Сматрају да су закони за оне који не поседују моћ. Они творе сопствена правила за сваки појединачни случај. Тако би се њихови закони могли назвати збирком изузетака. Због тога су истовремено и предвидиви и непредвидиви. Предвидиви зато што се од њих не очекује поступање у складу са нормама, а непредвидиви јер се очекивања не могу заснивати на претходним поступцима бахатога. Ако је у истом или сличном случају поступао на један начин не значи да ће исто поступати и у другом. Због тога их се смерни с разлогом плаше. Страх је једино оружје бахатога.

Бахат не познаје емоције. Његов его јачи је од патњи које доживљавају жртве његове бахатости. Бахат презире слабе. Нервирају га. Они су ван обрасца његовог начина живота и не заслужују поштовање. Бахат поштује само бахатога. Тачније, поштује снагу његове бахатости, јер то је једина мера којом мери себе.

Бахат није такав само према људима. Он своју осионост показује и према Богу. Неки од њих се и поистовећују са Њим што налазимо код египатских фараона, на пример. У средњем веку бахати су се, када би дошло време искреног покајања, монашили. Богатији би градили цркве и манастире, неретко поклањали би сав иметак цркви и свој живот у покајању завршавали у њима. Садашњи бахати цркве граде како би од Бога купили милост за недела која ће и даље чинити. У њима се они никада неће сетити својих грехова, нити ће им потећи сузе покајнице. У њима се они диве сами себима. Њихове богомоље споменици су њихове бахатости.

Победити бахатога његовим средствима опасније је него бити понижен. Све да победник то и не жели преузеће репутацију побеђенога и колону оних који су чекали да то учине пре њега

Бахати знају да су у мањини, а да несразмерно томе имају већу моћ него сви смерни. Страхујући од тог сазнања они желе да се трагови које за собом остављају у очима смерних сами бришу. У томе код већине смерних и успевају. Осим код умних. Умни имају моћ да разумеју сваки корак бахатога. Они, не само да знају којим је ципелама сваки од њих направио, већ и у носу чувају све нијансе смрада који га је пратио. Због тога бахати посебну суровост испољавају према умнима. Бахат не може да поднесе да у очима умнога, као у у огледалу, види своју голотињу. Још опасније је што су умни често спремни да о његовој голотињи говоре другима. То разоткривање бахатога неће код смерних одмах уклонити страх од њега, али ће код многих према њему створити презир. А, презир је први и најважнији корак у ослобађању од страха.

Нису умни једина опасност по бахате. Њихове кораке будно прате други бахати намерни да преузму њихове положаје. Ти, други, своју намеру оствариће још бахатије. Они, наравно, такви морају бити јер другачије у томе не би успели. Та борба бахатих никада неће престати. Баш као и патња смерних која се сваком сменом на трону бахатих све више увећава. Кад патња смерних нарасте до мере коју више не могу поднети појавиће се ослободилац. Он ће многима смернима објаснити зашто су толико дуго патили, обећаће им да ће искоренити бахатост и повешће их у праведну борбу за ослобођење. Тако настају револуције. Након победе ослободилац ће се прво ослободити својих највернијих, оних који су искрено поверовали у његове намере, а потом постати бахатији од свих претходних. Историја човечанства летописи су битака бахатих. А, мајка свих тих битака беше она коју Нојеви наследници започеше са Богом, онда кад решише да вавилонском кулом досегну до Њега. Потоње поколења, све до данашњег, нису постала свесна казне која им је због тога изречена.

Не постоји начин да се победи бахатост. Српски народ оставио је изреку: Ако неће зло од тебе, бежи ти од зла. Али, шта је смерноме чинити ако га зло сустигне? Пред бахатим цвилети и показивати крст? Не. Неће то ни мало ублажити његов гнев, јер смернога није ни требало јурити, а и свако попуштање угрозило би ’’углед’’ бахатога. Зато се смерни унапред мора припремити за такав сусрет. Много пре њега у душу мора уселити презир према бахатима, јер лакше ће поднети да га туче нико, него да га укори неко. Да ли ће то ражестити бахатога? Хоће, али то неће појачати снагу његових удараца, јер он удара увек исто. Победити бахатога његовим средствима опасније је него бити понижен. Све да победник то и не жели преузеће репутацију побеђенога и колону оних који су чекали да то учине пре њега. Презир према бахатоме није и не може бити оружје у борби против њега. То је начин на који смерни поред њега може опстати.

*после мене потоп

 
Пошаљите коментар

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер