субота, 17. новембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Ко су Србијанци, где живе, и шта су они на крају крајева
Куда иде Србија

Ко су Србијанци, где живе, и шта су они на крају крајева

PDF Штампа Ел. пошта
Ана Радмиловић   
понедељак, 13. децембар 2010.

Србијанци су, према неким веровањима, особе које се као матерњим служе српским језиком. Ово веровање је нетачно због тога што: 1) особе којима је матерњи језик српски а живе у Хрватској – нису Србијанци; 2) ни особе које се као матерњим служе српским језиком, а живе у Војводини – такође нису Србијанци; 3) чак ни особе које се служе српским језиком као матерњим а живе на Косову – нису Србијанци.

Србијанство, дакле, није до језика.

Да ли је србијанство, онда, ствар идеолошког карактера?

Није, а ево и зашто када смо оно били „националисти“ причали смо о некаквом српству, па чак и о србству, па чак и о Србству са великим С. Некакво србијанство или Србијанство – није забележено као појам, чак ни када смо имали „територијалне претензије“ и залагали се за „великосрпску хегемонију“ – нико се, никада и нигде није залагао за великосрбијанску или Великосрбијанску (за оне који придеве пишу великим словима) ствар.

Дакле, не постоји великосрбијанство из разлога јер не постоји србијанство.

У Дубровнику су Србе, рецимо, називали (што и даље сматрам мање увредљивим од онога „Србијанци“) Власима.

Ко су онда Србијанци и шта чини једног човека Србијанцем?

Када сам ја давних осамдесетих година прошлог миленијума ишла у основну школу, ми смо, Београђани, Бог да нам прости, Србијанцима називали особе српске (а вала и не само српске) националности које живе дуж такозване јужне пруге, и Србијанац је на нашем београдско – инфантилно – надменом језику заправо било нешто као еуфемизам за сељачину или, у посебним ситуацијама, за цицију (ово због предрасуде да су они јужно себичњаци и рачунџије).

Када сам, такође давних деведесетих година студирала у Новом Саду, схватила сам једну за мене до тада непојмљиву ствар. Сматрали су ме Србијанком. А ја сам то сматрала увредом. То је уједно био и мој први сукоб са надевима које Срби дају једни другима, да не кажем прва криза националног идентитета.

Логично би било, кад сам већ почела да се поверавам, да до овог случаја дође с краја осамдесетих када је свако нормалан ко је имао 15 година био националиста и слушао панк а тако исто и код Далматинаца, па се онда на мору свађаш да ли је кава или кафа, је ли млијеко или млеко и тако даље и тако даље. У Дубровнику су Србе, рецимо, називали (што и даље сматрам мање увредљивим од онога „Србијанци“) Власима: „Ма и ја сан ти Вла'иња“ – могла сам често да чујем од своје најбоље цавтатске другарице, у тренуцима када се мој панкерско-београдски национализам сукобљавао са неким сељачким хевиметалско-хрватским национализмом.

Једно време Србијанцем се сматрала особа српске националности која живи негде између Земуна и Лесковца, или макар до административне границе са Косовом.

Чудно име носе Власи – баш као и до сада неистражени Србијанци. На пример, Грци Власима називају Цинцаре (и то је прилично пежоративно, кажу рецимо „куцо-власи“ што значи отприлике „ћопави Власи“, ко зна зашто ћопави, и то је наравно увреда) Дубровчани Власима називају Србе, а Срби Власима називају оно чудно племе код источне границе које баја, баца уроке и општи с мртвима ко добар дан. Ко ће га знати да ли су то они исти Власи некад давно имали своју државу која се звала ваљда Влашка.

Ко су, међутим, Србијанци – није још увек познато. Једно време Србијанцем се сматрала особа српске националности која живи негде између Земуна и Лесковца, или макар до административне границе са Косовом.

Дакле: не Срби из Хрватске, не Срби из Босне, не из Војводине, Црне Горе и с Косова, не дијаспора – не, него само од Земуна па негде до доле, не зна се тачно докле (Србија усталом нема баш најјасније границе па тако ни Србијанац не зна докле је он Србијанац а када постаје Србин).

Овај језички феномен наравно није стрефио ниједну другу нацију – него Србију, па тако немате ни Русијанце, ни Румунијанце, Хрватијанце или Албанијанце. Имате Србијанце.

Овај језички феномен наравно није стрефио ниједну другу нацију – него Србију, па тако немате ни Русијанце, ни Румунијанце, Хрватијанце или Албанијанце. Имате Србијанце.

Да појам србијанства није само географски схваћено је када се појавила чудна идеолошка подгрупа Србијанаца које себе назива „другосрбијанци“. Другосрбијанац, за разлику од обичног Србијанца који није идеологизован, може да живи било где. Границе Србије не морају да га се тичу (чак је и пожељно да га се не тичу) и за разлику од Србијанца који (бар тако објашњавају овај термин они кои га користе), који дакле мора да живи у (тако се то зове ваљда) ужој Србији – другосрбијанац је ослобођен географских стега и може да живи у Хрватској, Босни, Аустралији или у Кандахару. Другосрбијанац је, дакле, за разлику од обичног Србијанца – слободан као птица да живи где хоће и остане другосрбијанац.

Као контраидеја другосрбијанству на сличан начин (волшебно) појавила се и трећа језичка брљотина а то је – првосрбијанац. Првосрбијанац је, попут другосрбијанца, идеологизована особа српске националности (мада ни то није нужно – јер овде је важна идеја а не ДНК) и он је ваљда све оно што није другосрбијанац. Ако је другосрбијанац склон да вербално напада Републику Србију (ма где она била, у мислима, на парченцету планете Земље или у књигама) те да призива војне нападе на исту јер сматра да та држава ништа не ваља а да су за то криви Србијанци (после су постали криви првосрбијанци, али у почетку су они који не ваљају били кратко – Србијанци), његова супротност је првосрбијанац који брани све што другосрбијанац напада, и такође, напада све што другосрбијанац брани.

На тренутак ћу се поново вратити негде на средину мрачних деведесетих и у Војводину, то јест на оно место где сам први пут сазнала да Србијанци нису само Чарапани (извињавам се Чарапанима, ја нисам знала да су они само подврста Србијанаца него сам веровала да је то посебан језичко-менталитетски појам који означава ружне особине цицијашења, а лоциран је негде oкo Крушевца).

Као контраидеја другосрбијанству на сличан начин (волшебно) појавила се и трећа језичка брљотина а то је – првосрбијанац. Првосрбијанац је, попут другосрбијанца, идеологизована особа српске националности.

Када човека увреде и кажу му (открију му) да је он један тамо Србијанац, човек се природно збуни и стане то да пориче, не знајући шта то тачно значи. У АП Војводини сам, пошто сам сазнала да сам и ја Србијанка и да то није добро, сагледала и друге језичке границе које су некад давно постојећи Срби поставили једни између других – да се зна ко је ко и да не долази до којекаквих мешања.

Презир према Босанцима или Србима из Босне вероватно бих открила и у Београду, али случај је хтео да у време највеће омразе на избеглице сваке врсте с акцентом на оне из Босне будем у Новом Саду. Није ми деловала као неко оправдање прича о давним траумама и некаквим „шестим личним“ барабама, ни прича о акценту („а новосађански је па диван“, мислила сам се ја док сам слушала оговарања), ни страх да ће под најездом дивљих (који су „истерали питоме“ што би рекли Војвођани) Босанаца сви пристојни Новосађани остати без послова, жена, локала и осталих непокретности, те друге имовине.

Када сам се први и последњи пут нашла у новосадском позоришту Бен Акиба у друштва Мађара који су били толико непристојни да причају на мађарском, а ја једина Српкиња (касније ћу сазнати Србијанка) седим и не разумем и реч – разумела сам због чега је тих година у Војводини побеђивала Српска радикална странка. Оно што међутим нисам разумела, то је био презир према Србијанцима и отворена мржња према „прекодринским Србима“.

Неки дан сам путовала у један од (ваљда) центара Србијанаца – Ниш, где сам сазнала чудну ствар од шофера који ме је возио. Човек се наиме сатима жалио на „косовске Србе“ који су, да не поверујеш, покуповали тамо станове и који су покварени, много их је и свуда имау везе. Исти човек, током исте вожње, чудом се чудио и на сва уста хвалио некаквог Албанца из Прешева који је купио (исто као што то раде „косовски Срби“) ауто од њега и „за пет минута завршио све око папира“. Албанац је са својим везама и куповином покретности – сјајан. Косовски Србин је сметња и претња, много га је и „дошао је дивљи, да отера питоме“.

Негде између свих тих ових те оних Срба и разних врста и подврста србијанаца – изгубисмо ми и језик и значења оних речи којима је називана наша нација, нестадоше Срби и нема их више у савременом српском, односно србијанском језику.

Нисам могла да одолим, испричала сам мом возачу како сам ја тако ономад у новосадским новинама затицала огласе за стан следеће садржине „издајем стан девојкама из Војводине“; „издајем собу Новосађанину“ и тако даље. Нисам, такође, могла да одолим а да му не кажем да њега, као Србијанца с јужну пругу, они горе на северу гледају са једнаким неразумевањем, презиром и подозрењем са каквим он гледа оног свог „узурпатора“, косовског Србина.

И да приведем крају причу о томе како су Срби нестали из српског језика, што ће рећи из српског духа (јер језик је само огледало духа, језик произлази из духа) да би касније нестали и као појам, а онда и физички – као некакав национ. Србијанац је онај Србин који није косовски, прекодрсински или војвођански Србин. Другосрбијанац је идеолошка категорија а првосрбијанац покушај да се другосрбијанцу придода архинепријатељ и сушта супротност.

Негде између свих тих ових те оних Срба и разних врста и подврста србијанаца – изгубисмо ми и језик и значења оних речи којима је називана наша нација, нестадоше Срби и нема их више у савременом српском, односно србијанском језику. Ако је за утеху (а није) остали су у неким старим песмама. Док буде тих песама, неко ће се негде, можда, сећати да је „био једном један народ“, да парафразирам неку другу реченицу – али ова је мало скупља, јер старија, а чије последица је смрт илити нестајање једног народа.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да Србија адекватно обележава 100. годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер