четвртак, 01. октобар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Политички живот

И шта сад?

PDF Штампа Ел. пошта
Ана Радмиловић   
уторак, 04. јун 2013.

Можда је непримерено цитирати себе, али шта могу – ја сам то написала. Јесенас. Радило се о небитној појави на Космету која се зове позориште. Неко је хтео да га гаси, сели у Лепосавић, свашта је ту било, али да сада не замарам стварима прошлим и заборављеним – тада сам написала да су култура (култура као жива реч која говори српски језик) и независни медији (као једина веза српскокосовског света са овим нашим, србијанским) две ствари које ће опстати. Кад све ово прође. И још сам претила да онај ко то не схвати, неће знати зашто више не чује гласове који на српском језику нешто јављају с тог Косова. Неће чути јер је спустио слушалицу.

Зашто се враћам на тај утисак којег нисам могла да се ослободим данима, након једне глупости коју сам видела када смо довели људе с Косова на Међународни сајам књига у Београду и након једне лажи.

Јасно је било, да се разумемо, и 2009. године да ће се српске институције на Косову одржати само као невладине институције. Знам, омражена реч, али даје много више простора од лажних парадржавних институција, које су у овом случају српске. Као центри за мањинску културу, као некаква нова српска драма која се не зове Народно позориште у Приштини, као институти за очување српског језика. Као неумољиво и упорно ратовање са Унеском да се Душанов Златни град не назива творевином Млетака и Византина. Да се придев српски не брише са сваког споменика. Из сећања.

Имплементација споразума која следи донекле ће успети да легализује увелико означене као нелегалне српске (политичке) институције на Косову, уз сарадњу с владом Косова. Лоше интерпретирајући аргументације оних које су то пре неколико година називали издајницима. Не бих трошила речи на писање о иронији да су баш ти викачи, ти који су упирали прстом на издајнике и булазнили о историји Косова (коју – могу да докажем – чак и не познају), сада највећи прегалници на овом новом послу, нове, отрежњене владе Србије.

Признали смо границе независног Косова, од тог тренутка у личној карти Србије оно не постоји. Срби са Косова су, можемо да причамо шта хоћемо, Срби из дијаспоре. Од тог тренутка. Иза границе. Замајавање око споразума и детаља (и читава пометња о чему се ког ђавола ради, јер о споразуму причају и они који га нису видели и они који крију и они који су а приори против и они који појма немају због чега су за), замајавање око, дакле, споразума, само је илузија да се још увек боримо око нечега. Око чега? Надлежности српских општина? Под чијом влашћу? О чему причамо... Отрежњена је влада Србије урадила оно што нико, од Ђинђића преко Коштунице до Тадића, није смео. Крај.

И мање ме брине то, ма како звучало, што смо истерали Србе с Косова из Србије. Истерали смо их пре четири године. И преживели су. Нападани (од стране ових истеривача), етикетирани, увек сумњиви – посебно они јужно од Ибра – они ће преживети. Ако их оставимо на миру. А шта то значи?

Нека се ману имплементације споразума они неспособни, трећеразредни демагози, нек се ману ако знају за Бога (добро, не знају – али свеједно нек се ману), посткомунистички апаратчици, лажови, улизице. Разбојници.

Српски политичари с Косова – они који нису у „дилу“ са најнижим шљамом остатака некаквих српских служби на Косову – наћи ће пут. Налазили су га и када смо их свим силама спречавали, и да се нисмо мешали бољи би седели у том несрећном парламенту Косова. У ствари, множина је овде сасвим погрешна. Не „ми“, нису то урадили грађани Србије.

То које је урадило све Ово има име и презиме и број личне карте. И ако Ово није имало другог избора јер је неко пре потрошио сваки други избор, до овог крајњег – признати Косову територијални интегритет, не бих предлагала вешање на Теразијама (које би, по речима владике Григорија, снашло Тадића да је урадио сличну ствар) – не бих ништа. То су они радили (ти отрежњени викачи), бесили су и упадали у редакције и претили... Као и сада уосталом.

Али ово није прича о њима. Ово је прича о Косову, сада. Они су (можда) нужно зло, сами смо га дозвали падајући у хистерију вођену простачком националном реториком... Или их нисмо дозвали ми, него се неко паметнији сетио да би само они, такви какви су, успели да од маштања о Карлобагу и Вировитици стигну до признања косовског суверенитета. Трезвено. Они су Фортимбрас на крају Хамлета. И не раде ништа, дођу у свечаној одори и саопште „Розенкранц и Гилдернсетрн су мртви“. Можда су и статисти. Радња се ионако дешава на другом месту.

Али нема везе. Комедија траје. И опет ће довести свој олош (извињавам се, лепшу реч немам) да настави да не брине о народу, да настави да лаже, краде, прети и улизује се јачем. Довешће, као што су помагали стварање СЛС (тзв, странке Тачијевих Срба) и то су радили кадрови СПС, уз малу помоћ Бисерко и компаније. И то знају птице на грани.

И нису важни сви ти комунистички кадрови. Вратићу се на почетак. Шта остаје једној мањини у туђој држави? Остаје култура. Остаје отпор који попут тихе воде мења планину, остаје језик. Остају медији. Остају они паметни Срби који су на време почели да раде за УН и да на тај начин помажу сународницима. Остају они који су на време схватили да, ако им нешто није потребно, а то је даље мешање српске политике у њихове животе. Све смо им одузели (као грађанима Србије), затим их избацили из „грађана Србије“, затим од њих направили криминалце и лудаке, послали најгоре да „решавају косовско питање“, и хумано би било да их оставимо на миру. Лакше ће с Албанцима, мада је то било јерес рећи пре пар година. А видело се. Као што се и сада види да ће им „имплементатори“ споразума само одмагати.

Како ће одмагати?

Уценама, лажним обећањима послова и пара, стварањем нових подела на ове и оне косовске Србе. И једним тешко схватљивим неувиђањем једино битног, једино преосталог. Баш као неки дан, када су довели нове (своје) кадрове у српске општине на Косову, направили забуну, посвађали људе – а све то неколико месеци пред изборе на Косову. И шта су направили? Хаос. Као и увек када се појаве.

Нека се не појављују. Боље је ово: како су сада Срби на Косову и званично мањински народ, Република Србија требало би да шаље донације за културу (као што то раде све нормалне земље света), да се никада не одрекне увида у људска права Срба на Косову, да ни за живу главу не одустане од српског школства макар било донирано и од стране Приштине – јер Приштина неће гасити српске установе културе и образовања. Гасе се нелегална политичка тела (сами смо признали да смо нелегални, је л?) и гасе се државне институције Србије на Косову.

И шта ова влада сада кани да имплементира? Да се врзмају службеници без калибра по бившој покрајини, да глуме моћ која је све мање важна и све мање уверљива, да се стекне утисак да се није одустало тако лако, да... Шта? Ништа.

П. С.

Благи Боже, а колико су само урлали на издајнике и оне који су упозоравали да ће бити баш овако, јер како је другачије уопште могло да буде? И каквим су се само језиком служили. Отрежњени националисти, који нису ни издајници – јер да би нешто издао, мораш (претходно) имати представу о томе шта тачно издајеш. И зашто.

Дакле, ништа.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер