Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Ko su Srbijanci, gde žive, i šta su oni na kraju krajeva
Kuda ide Srbija

Ko su Srbijanci, gde žive, i šta su oni na kraju krajeva

PDF Štampa El. pošta
Ana Radmilović   
ponedeljak, 13. decembar 2010.

Srbijanci su, prema nekim verovanjima, osobe koje se kao maternjim služe srpskim jezikom. Ovo verovanje je netačno zbog toga što: 1) osobe kojima je maternji jezik srpski a žive u Hrvatskoj – nisu Srbijanci; 2) ni osobe koje se kao maternjim služe srpskim jezikom, a žive u Vojvodini – takođe nisu Srbijanci; 3) čak ni osobe koje se služe srpskim jezikom kao maternjim a žive na Kosovu – nisu Srbijanci.

Srbijanstvo, dakle, nije do jezika.

Da li je srbijanstvo, onda, stvar ideološkog karaktera?

Nije, a evo i zašto kada smo ono bili „nacionalisti“ pričali smo o nekakvom srpstvu, pa čak i o srbstvu, pa čak i o Srbstvu sa velikim S. Nekakvo srbijanstvo ili Srbijanstvo – nije zabeleženo kao pojam, čak ni kada smo imali „teritorijalne pretenzije“ i zalagali se za „velikosrpsku hegemoniju“ – niko se, nikada i nigde nije zalagao za velikosrbijansku ili Velikosrbijansku (za one koji prideve pišu velikim slovima) stvar.

Dakle, ne postoji velikosrbijanstvo iz razloga jer ne postoji srbijanstvo.

U Dubrovniku su Srbe, recimo, nazivali (što i dalje smatram manje uvredljivim od onoga „Srbijanci“) Vlasima.

Ko su onda Srbijanci i šta čini jednog čoveka Srbijancem?

Kada sam ja davnih osamdesetih godina prošlog milenijuma išla u osnovnu školu, mi smo, Beograđani, Bog da nam prosti, Srbijancima nazivali osobe srpske (a vala i ne samo srpske) nacionalnosti koje žive duž takozvane južne pruge, i Srbijanac je na našem beogradsko – infantilno – nadmenom jeziku zapravo bilo nešto kao eufemizam za seljačinu ili, u posebnim situacijama, za ciciju (ovo zbog predrasude da su oni južno sebičnjaci i račundžije).

Kada sam, takođe davnih devedesetih godina studirala u Novom Sadu, shvatila sam jednu za mene do tada nepojmljivu stvar. Smatrali su me Srbijankom. A ja sam to smatrala uvredom. To je ujedno bio i moj prvi sukob sa nadevima koje Srbi daju jedni drugima, da ne kažem prva kriza nacionalnog identiteta.

Logično bi bilo, kad sam već počela da se poveravam, da do ovog slučaja dođe s kraja osamdesetih kada je svako normalan ko je imao 15 godina bio nacionalista i slušao pank a tako isto i kod Dalmatinaca, pa se onda na moru svađaš da li je kava ili kafa, je li mlijeko ili mleko i tako dalje i tako dalje. U Dubrovniku su Srbe, recimo, nazivali (što i dalje smatram manje uvredljivim od onoga „Srbijanci“) Vlasima: „Ma i ja san ti Vla'inja“ – mogla sam često da čujem od svoje najbolje cavtatske drugarice, u trenucima kada se moj pankersko-beogradski nacionalizam sukobljavao sa nekim seljačkim hevimetalsko-hrvatskim nacionalizmom.

Jedno vreme Srbijancem se smatrala osoba srpske nacionalnosti koja živi negde između Zemuna i Leskovca, ili makar do administrativne granice sa Kosovom.

Čudno ime nose Vlasi – baš kao i do sada neistraženi Srbijanci. Na primer, Grci Vlasima nazivaju Cincare (i to je prilično pežorativno, kažu recimo „kuco-vlasi“ što znači otprilike „ćopavi Vlasi“, ko zna zašto ćopavi, i to je naravno uvreda) Dubrovčani Vlasima nazivaju Srbe, a Srbi Vlasima nazivaju ono čudno pleme kod istočne granice koje baja, baca uroke i opšti s mrtvima ko dobar dan. Ko će ga znati da li su to oni isti Vlasi nekad davno imali svoju državu koja se zvala valjda Vlaška.

Ko su, međutim, Srbijanci – nije još uvek poznato. Jedno vreme Srbijancem se smatrala osoba srpske nacionalnosti koja živi negde između Zemuna i Leskovca, ili makar do administrativne granice sa Kosovom.

Dakle: ne Srbi iz Hrvatske, ne Srbi iz Bosne, ne iz Vojvodine, Crne Gore i s Kosova, ne dijaspora – ne, nego samo od Zemuna pa negde do dole, ne zna se tačno dokle (Srbija ustalom nema baš najjasnije granice pa tako ni Srbijanac ne zna dokle je on Srbijanac a kada postaje Srbin).

Ovaj jezički fenomen naravno nije strefio nijednu drugu naciju – nego Srbiju, pa tako nemate ni Rusijance, ni Rumunijance, Hrvatijance ili Albanijance. Imate Srbijance.

Ovaj jezički fenomen naravno nije strefio nijednu drugu naciju – nego Srbiju, pa tako nemate ni Rusijance, ni Rumunijance, Hrvatijance ili Albanijance. Imate Srbijance.

Da pojam srbijanstva nije samo geografski shvaćeno je kada se pojavila čudna ideološka podgrupa Srbijanaca koje sebe naziva „drugosrbijanci“. Drugosrbijanac, za razliku od običnog Srbijanca koji nije ideologizovan, može da živi bilo gde. Granice Srbije ne moraju da ga se tiču (čak je i poželjno da ga se ne tiču) i za razliku od Srbijanca koji (bar tako objašnjavaju ovaj termin oni koi ga koriste), koji dakle mora da živi u (tako se to zove valjda) užoj Srbiji – drugosrbijanac je oslobođen geografskih stega i može da živi u Hrvatskoj, Bosni, Australiji ili u Kandaharu. Drugosrbijanac je, dakle, za razliku od običnog Srbijanca – slobodan kao ptica da živi gde hoće i ostane drugosrbijanac.

Kao kontraideja drugosrbijanstvu na sličan način (volšebno) pojavila se i treća jezička brljotina a to je – prvosrbijanac. Prvosrbijanac je, poput drugosrbijanca, ideologizovana osoba srpske nacionalnosti (mada ni to nije nužno – jer ovde je važna ideja a ne DNK) i on je valjda sve ono što nije drugosrbijanac. Ako je drugosrbijanac sklon da verbalno napada Republiku Srbiju (ma gde ona bila, u mislima, na parčencetu planete Zemlje ili u knjigama) te da priziva vojne napade na istu jer smatra da ta država ništa ne valja a da su za to krivi Srbijanci (posle su postali krivi prvosrbijanci, ali u početku su oni koji ne valjaju bili kratko – Srbijanci), njegova suprotnost je prvosrbijanac koji brani sve što drugosrbijanac napada, i takođe, napada sve što drugosrbijanac brani.

Na trenutak ću se ponovo vratiti negde na sredinu mračnih devedesetih i u Vojvodinu, to jest na ono mesto gde sam prvi put saznala da Srbijanci nisu samo Čarapani (izvinjavam se Čarapanima, ja nisam znala da su oni samo podvrsta Srbijanaca nego sam verovala da je to poseban jezičko-mentalitetski pojam koji označava ružne osobine cicijašenja, a lociran je negde oko Kruševca).

Kao kontraideja drugosrbijanstvu na sličan način (volšebno) pojavila se i treća jezička brljotina a to je – prvosrbijanac. Prvosrbijanac je, poput drugosrbijanca, ideologizovana osoba srpske nacionalnosti.

Kada čoveka uvrede i kažu mu (otkriju mu) da je on jedan tamo Srbijanac, čovek se prirodno zbuni i stane to da poriče, ne znajući šta to tačno znači. U AP Vojvodini sam, pošto sam saznala da sam i ja Srbijanka i da to nije dobro, sagledala i druge jezičke granice koje su nekad davno postojeći Srbi postavili jedni između drugih – da se zna ko je ko i da ne dolazi do kojekakvih mešanja.

Prezir prema Bosancima ili Srbima iz Bosne verovatno bih otkrila i u Beogradu, ali slučaj je hteo da u vreme najveće omraze na izbeglice svake vrste s akcentom na one iz Bosne budem u Novom Sadu. Nije mi delovala kao neko opravdanje priča o davnim traumama i nekakvim „šestim ličnim“ barabama, ni priča o akcentu („a novosađanski je pa divan“, mislila sam se ja dok sam slušala ogovaranja), ni strah da će pod najezdom divljih (koji su „isterali pitome“ što bi rekli Vojvođani) Bosanaca svi pristojni Novosađani ostati bez poslova, žena, lokala i ostalih nepokretnosti, te druge imovine.

Kada sam se prvi i poslednji put našla u novosadskom pozorištu Ben Akiba u društva Mađara koji su bili toliko nepristojni da pričaju na mađarskom, a ja jedina Srpkinja (kasnije ću saznati Srbijanka) sedim i ne razumem i reč – razumela sam zbog čega je tih godina u Vojvodini pobeđivala Srpska radikalna stranka. Ono što međutim nisam razumela, to je bio prezir prema Srbijancima i otvorena mržnja prema „prekodrinskim Srbima“.

Neki dan sam putovala u jedan od (valjda) centara Srbijanaca – Niš, gde sam saznala čudnu stvar od šofera koji me je vozio. Čovek se naime satima žalio na „kosovske Srbe“ koji su, da ne poveruješ, pokupovali tamo stanove i koji su pokvareni, mnogo ih je i svuda imau veze. Isti čovek, tokom iste vožnje, čudom se čudio i na sva usta hvalio nekakvog Albanca iz Preševa koji je kupio (isto kao što to rade „kosovski Srbi“) auto od njega i „za pet minuta završio sve oko papira“. Albanac je sa svojim vezama i kupovinom pokretnosti – sjajan. Kosovski Srbin je smetnja i pretnja, mnogo ga je i „došao je divlji, da otera pitome“.

Negde između svih tih ovih te onih Srba i raznih vrsta i podvrsta srbijanaca – izgubismo mi i jezik i značenja onih reči kojima je nazivana naša nacija, nestadoše Srbi i nema ih više u savremenom srpskom, odnosno srbijanskom jeziku.

Nisam mogla da odolim, ispričala sam mom vozaču kako sam ja tako onomad u novosadskim novinama zaticala oglase za stan sledeće sadržine „izdajem stan devojkama iz Vojvodine“; „izdajem sobu Novosađaninu“ i tako dalje. Nisam, takođe, mogla da odolim a da mu ne kažem da njega, kao Srbijanca s južnu prugu, oni gore na severu gledaju sa jednakim nerazumevanjem, prezirom i podozrenjem sa kakvim on gleda onog svog „uzurpatora“, kosovskog Srbina.

I da privedem kraju priču o tome kako su Srbi nestali iz srpskog jezika, što će reći iz srpskog duha (jer jezik je samo ogledalo duha, jezik proizlazi iz duha) da bi kasnije nestali i kao pojam, a onda i fizički – kao nekakav nacion. Srbijanac je onaj Srbin koji nije kosovski, prekodrsinski ili vojvođanski Srbin. Drugosrbijanac je ideološka kategorija a prvosrbijanac pokušaj da se drugosrbijancu pridoda arhineprijatelj i sušta suprotnost.

Negde između svih tih ovih te onih Srba i raznih vrsta i podvrsta srbijanaca – izgubismo mi i jezik i značenja onih reči kojima je nazivana naša nacija, nestadoše Srbi i nema ih više u savremenom srpskom, odnosno srbijanskom jeziku. Ako je za utehu (a nije) ostali su u nekim starim pesmama. Dok bude tih pesama, neko će se negde, možda, sećati da je „bio jednom jedan narod“, da parafraziram neku drugu rečenicu – ali ova je malo skuplja, jer starija, a čije posledica je smrt iliti nestajanje jednog naroda.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da Srbija adekvatno obeležava 100. godišnjicu proboja Solunskog fronta i oslobođenja Srbije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner