Докле год постоји неколико милиона Срба који су свесни да је Косовска Митровица данас Београд и Ниш и Нови Сад и да се цела Србија и цео српски народ данас брани на Косову дотле је излаз из јако тешке ситуације ипак могуће пронаћи.

Шешељева искључивост, Драшковићева превртљивост и Николићева неспособност да се првенствено према самом себи одреди остављају сувише маневарског простора тренутној владајућој постави да се и даље самоуверено и бахато понаша.

Као што рече песник за Бога да би више волео да Бога нема, па да дође, него да га има, а да не долази – у овој прилици могло би се рећи да је боље да Срба и српских земаља има, па да их не признају, него да их нема. а да су признати.

Након свих могућих проблема које Србија већ сада има и превише, што на међународном, што на унутрашњем плану, са правом се поставља питање да ли су последњи протести пољопривредника искључиво одраз социјалних и економских недаћа, или се ту може наћи простор и за нека друга тумачења.

Основни економски проблем српског друштва лежи у катастрофалном стању српске привреде која је потпуно разорена пљачкашком приватизацијом и уништавањем домаћих предузећа и домаћих финансијских институција.

Русија је осим реалних терористичких аката морала да се суочава и са таласом претњи које су представљале лажне дојаве о бомбама, тако да увек постоји могућност да уследе и прави напади. 

У два глобална конфликта у 20. веку били смо савезници. Никада нећемо заборавити да је Русија у Први светски рат ушла због агресије Аустро-Угарске на Србију.. Наредне јесени, наша изнурена војска била је приморана на повлачење ка Јонском мору преко Албаније.

Јасно је да се не може очекивати ништа добро од владе која је својевремено проглашавала светску економску кризу за развојну шансу Србије, а сада исту користи као изговор за све своје промашаје. Као и све досадашње, она продаје бајку о рају на замљи, када Србија буде примљена у ЕУ чланство.

Дакле, мање емоција када је реч о Европи, а више конструктивног приступа, наравно уз пуно поштовање свих наших државних и политичких обавеза, укључујући, наравно, и оне уставне.

Коме царству се добар део српског етноколектива приволео у новонасталим војно-политичким околностима након пада Берлинског зида, показао је и доказао 2008. када је читавих 40% етно-Срба из остатака Србије гласало за бриселско „златно теле“.