АПВ је предимензионисана у односу на остатак Србије и не треба да остане ни као регион. Региони у Србији би били пожељни само ако убрзају модернизацију општина и локалних управа, смање трошкове грађана и привреде и убрзају економски развој.

Мало је оних који би да споје Јасеновац и Сребреницу, а много је оних који би да забораве и једно и друго стратиште, али се не усуђују да то јавно кажу. Није лако овде живети између две ватре, на нишану оних којима Београд смрди на вајмарски Минхен и оних који у свакоме ко мисли да је Косово изгубљено види НАТО пешадију.

Данас имамо већ преко двадесет генерација изашлих из школских клупа широм Србије, које су углавном велики животни губитници, јер се њихова знања не могу користити за нормалан живот у нормалној земљи. Ко су ти људи, и да ли су имали шансу да одлучују куда иде Србија?

Чуда у западној политици не постоје, све је до детаља испланирано још деценијама, а неке ствари и стотинама година уназад. Нимало случајно је један од реквизита и просто симбола такозваних демократских промена у Србији била пиштаљка.

По званичној статистици, у Сједињеним Државама има близу 50 (педесет) милиона становника који живе испод границе сиромаштва. Тај број је, вероватно, знатно већи, јер званична статистика, на разне начине, умањује велике, „непријатне“, бројеве.

Проблем Србије и Косова потиче од трећег елемента у костуру „нове“ појмовне парадигме о држави. И једни и други схватају државу као национални идентитет, етничко уточиште, а не државу као ефикасно административно уређену и политички организовану заједницу.

Од пацијента се тражи да призна да ампутирана нога није његова, штавише да није никада ни била његова, а крунски доказ ове очигледно неистините тврдње је тај да је неко други на ампутирану ногу навукао своју ампутирану ногавицу.