уторак, 19. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Зашто не можемо много очекивати од избора 2012.
Куда иде Србија

Зашто не можемо много очекивати од избора 2012.

PDF Штампа Ел. пошта
Василије Клефтакис   
четвртак, 15. децембар 2011.

Увод

Ако je верoвати анкетама, бирачко тело Србије ће на изборима 2012. године бити подељено отприлике овако: 30% гласова ДС-у, и директним сателитима, 30% СНС-у, а све остале странке (туце, или колико већ њих?) добиће 40% гласова бирача изашлих на изборе. Што одзив бирача буде мањи, све извеснији ће бити коначни виши резултат ДС у заједници са ситним странкама које ће јој прићи, јер ће се тешко СНС-у, у први мах, придружити још која странка са “миразом“ у виду значајнијог броја гласова . Набрајање је излишно (сада), јер ће се произвољно груписање мањих странака (око ДС-а) после избора одигравати сходно њиховом броју освојених посланичких места и сразмери њихових апетита и предности у власти које им ДС обећа. Тако ће бити – без обзира на њихову политичку “боју“, њихове принципе и програме, њихова предизборна обећања бирачима и остале (фолклорне) параферналије са све жирафама и бетовенима. Коначни резултат ће ићи директно против идеје и жеља традиционалне Србије – јер само постојање и опстанак јаког СНС-а, новог играча на овим изборима, обезбеђује да се у корену сасецају шансе за утицај те, традиционалне Србије, у власти и државној политици земље. Феномен очекиваног успеха СНС-а и парадоксално освајање високог места у предизборним анкетама, уз практично одсуство било какве новости у њиховој “политичкој понуди“, може се делимично тумачити незадовољством грађана досадашњом политиком владајуће коалиције, али то ипак није довољно. За веровање да у празној СНС реторици има садржаја, као и да у њиховом мађионичарском цилиндру заиста чучи неки зека (или голуб у њиховој марамици) потребно је, уз поменуто незадовољство досадашњом владом, имати велику дозу необавештености и наивности – а о томе мало касније. Када би у Србији постојала довољно снажна и утемељена грађанска класа, која служи као резервоар за развој националне елите из које би се регрутовали политичари, верујем да би ствари на политичкој сцени у Србији стојале знатно другачије, али нажалост тога (још увек) нема.

Српска грађанска класа и “грађанско друштво“

Историјски гледано, за стварање грађанског друштва (а грађанска класа је његова основа и извор националне елите) потребно је имати (дуго)трајну стабилност, еволутивни развој и духовни континуитет.

Сви знају да се тим појмовима данас врло радо и најупадљивије ките кругови око “невладиних“ организација, ДС-а и ЛДП-а – који за то заиста имају најмање реалних основа. Историјски гледано, за стварање грађанског друштва (а грађанска класа је његова основа и извор националне елите) потребно је имати (дуго)трајну стабилност, еволутивни развој и духовни континуитет. У својој новијој историји – од 1804-е преко 1830-е, па 1878-е, 1903, 1908-е, 1912-1913, 1914-1918, 1941-1944-е, 1944/45, 1948-их, 1950-их, па 1990-их година, Србија је преживљавала такве драматичне и трагичне историјске, друштвене, па и биолошке катастрофе (губитак трећине одраслог мушког становништва током I светског рата!), да није било ни времена ни услова за стабилно формирање традиционалне грађанске класе и елите. Сваки њихов зачетак – од најранијих година надаље је, после (у најбољем случају) деценије-две, бивао (неретко и буквално) сасецан у корену. Довољно је само се подсетити вишекратних династичких обрачуна (обреновићевци-крађорђевићевци) у XIX/почетку XX века, закључно са мајским превратом 1903-е, са последичним гурањем у позадину обреновићеваца (каквог-таквог зачетка грађанске класе), грађанског рата 1941-1944-е и допунског комунистичког масакра 1944/45-е (условно: карађорђевићевске) грађанске класе и елите, затим – међукомунистичког немилосрдног обрачуна 1948-1950-тих година (елиминација једног дела клице титовске “елите“ – ма како перверзна она била), па онда постаје јасно зашто се у Србији тешко може говорити о грађанском друштву у традиционалном смислу. Томе треба додати и спољнополитичко-географски аспект: Балкан, и место Србије на њему у историјском, беспоштедном сукобу: Запад-Русија, још од “Источног питања“, који још увек и те како траје, и у коме је Србија не тако ретко била – а плашити се, и биће “колатерална штета/корист“ (зависно од тачке гледишта, и како за кога). У њему је Запад стално страна-агресор против Русије, и у томе се званична Србија, колебајући се током XIX-XX века приклањала час Западу (као сада), час Русији – и онда слика постаје још комплекснија. То је имало и те како великог утицаја и на формирање српске грађанске класе (која још увек никако да се оформи).

Та некадашња деца из четрдесетих-педесетих година XX века су очеви и мајке садашње пост-титовске анационалне грађанске класе, перјаница и крема “невладиних“ организација, као и руководстава практично свих политичких странака.

Ја нисам ни професионални социолог, ни професионални историчар – али, “неоптерећен“ професионалним знањима, усуђујем се да кажем да сматрам да је неопходно, ако се о традиционалној грађанској класи као резервоару за настанак националне елите говори, да зачетник/ца породице, члана те класе, буде у просеку бар један/једна од прадеда/прабаба – тј. први предак породице која тој класи од оног тренутка припада. Преведено на календар то би значило да – ако садашњи члан грађанске класе Србије има нпр. 40 година онда би требало да та породица има грађанску традицију која почиње од 90-их година XIX века. Колико њих је преживело историјска и друштвена искушења од почетка XX века до II светског рата? Колико је тих породица без тешких психолошких и моралних траума преживело тај – за Србију немилосрдни, и у суштини грађански рат, као и комунистичке покоље и све друштвене чистке и друштвено-економске деградације после њих? Преживелим члановима грађанске класе, који се нису желели одрећи моралних и друштвених принципа на којима су васпитавани, у тим годинама није преостајало ништа друго сем буквалне емиграције – било путем високо рискантних бегстава преко затворених граница од 1945. до 1960, било помоћу каснијих легалних одлазака “на привремени рад у иностранство“ (какав леп еуфемизам!) који се претварао у исељеништво. Већини њих алтернатива (запазите – чак и тада је било неке алтернативе, а не као данас када се пропагира безалтернативност) била је останак у земљи, уз почетно инстинктивно одбијање да прихвате силом наметнуте друштвене промене, и – опет емиграција, али тзв. “унутрашња емиграција“ са друштвеном мимикријом. Може се рећи да је већина таквих породица већ у следећој генерацији невољно “легла на руду“ комунистима, јер је преношење традиционалних друштвених вредности и породичних традиција потомцима рођеним непосредно пред, током и непосредно после II светског рата (нарочито у периоду 1945-1970) било веома рискантно. То је код тих потомака резултирало у фрагментарним, магловитим и често искривљеним представама о прецима и њиховим друштвеним и политичким вредностима – другим речима, дошло је до прекида еволуције српске грађанске класе. Мали део претходне грађанске класе се одмах помирио са губитком (конфискованих) материјалних добара и добровољно се покорио комунистичким властодршцима. То се не тако ретко дешавало чак и путем проституисања сопствених кћери, или у “бољем“ случају њиховом удајом за комунистичке функционере. Новим властодршцима, који нису баш патили од претеране образованости и друштвеног “шлифа“, такви аранжмани су одговарали. Путем њих се долазило до, новој власти наизглед (па и стварно), верних образованих људи са знањем страних језика и правила углађеног друштвеног понашања. То је у почетку комунистичке владавине, до формирања сопствених нових кадрова, све било од користи у спољној трговини, образовању нових дипломатских кадрова, на Универзитету, у Академији наука и научним институтима (Српску православну цркву која никако није била поштеђена од тога, овде остављам по страни). Такви кетмани су и од своје деце крили сопствена убеђења и традиције – а њихова деца и унуци су одрастали заједно са својим привилегованим вршњацима – директним потомцима већином неотесаних и неуких комунистичких узурпатора. Тако се – као нездрави амалгам новог и старог – формирала титовска “Нова класа“ али без оног, по аутентичну и здраву грађанску класу неопходног духовног континуитета са прошлошћу и традицијом. Та некадашња деца из четрдесетих-педесетих година XX века су очеви и мајке садашње пост-титовске анационалне грађанске класе, перјаница и крема “невладиних“ организација, као и руководстава практично свих политичких странака – а нарочито ДС-а, ЛДП-а, СПС-а, СПО-а, СНС-а, ПУПС-а и чега све још не...

Очекивани изборни резултати

Заједнички изборни капацитет ДС-а са сигурним пратиоцима је око 52% (а биће и врло важно: ко, и како ће збрајати гласове).

Заједничка религија руководстава тих странака је слепо поклоништво богу Мамону и голој сили – прихватање реалности – how yes no? Јер, они тачно знају да се не могу сабирати grandmothers and frogs. Сви они за манипулисање и заслепљивање бирача веома радо и успешно злоупотребљавају појмове: слобода, владавина законитости, демократија, транспарентност, едукација, прогрес, уз бесмислене пароле типа “ЕУ нема алтернативе“, “И Косово и ЕУ“, које нису ништа друго до безочно изругивање логици и интелигенцији, али – ма како парадоксално – све то има успеха у недовољно опште, а посебно политички, образованом народу, лишеном националне елите која није имала националну грађанску класу као подлогу из које би требало да изникне. Заједнички изборни капацитет ДС-а са сигурним пратиоцима је око 52% (а биће и врло важно: ко, и како ће збрајати гласове). Ма колико они међусобно били у суштини супротстављени – једно их уједињује: власт и корист од ње, а то је врло чврст политички лепак. Важно је нагласити и да они – директно или индиректно – држе под потпуном контролом практично све врсте медија у земљи.

Насупрот њима стоји слабашна национална опозиција: ДСС, СРС и покрет (странка у формирању?) Двери. Колики је њихов изборни капацитет? Бићу “великодушан“ и казаћу: уз очекиван висок степен апстиненције, збирно 18%.

Насупрот њима стоји слабашна национална опозиција: ДСС, СРС и покрет (странка у формирању?) Двери. Остаци остатака духовних вредности традиционалне Србије, уз остатке традиционалних вредности грађанске класе и њене свести се могу назрети једино у инертном ДСС-у; остаци традиционалних духовних вредности – у доста хаотичном покрету Двери, а бунта, ината и ратоборности у СРС-у, који у себи обједињује разумљиву, слепу огорченост обичног, малог човека против свих гадости са којима је свакодневно суочен. Колики је њихов изборни капацитет? Бићу “великодушан“ и казаћу: уз очекиван висок степен апстиненције, збирно 18%, под условом да сви они, наступајући посебно, пређу цензус – што је једино сигурно за СРС, постаје помало сумњиво за ДСС, док је врло сумњиво за Двери. Извесна шанса националној опозицији за добијање већег процента гласова је у управљању значајног капацитета оштрице предизборне кампање против псеудоопозиције и у раду на активирању и привлачењу за излазак на изборе што је могуће већег броја потенцијалних апстинената – јер се међу њима налази и највећи резервоар гласова за те странке.

Псеудоопозиција

Та зла коб по националну опозицију – са опортунистичким НС-ом или без њега – изузетно је вешт потез мајстора, који су формирањем СНС-а за један (можда и дужи?) период избацили из колосека српску националну опозицију.

И пре доласка СНС-а постојала је једна псеудоопозициона странка – ЛДП, али то, очигледно, надлежним “спин-докторима“ није било довољно. ЛДП-у се макар мора признати да има потпуно кохерентну, јасно антитрадиционалну и антинационалну политичку платформу, са којом бирач зна на чему је. СНС је у томе сушта супротност, а баш у томе је у овом тренутку и његова (пред)изборна предност. Та зла коб по националну опозицију – са опортунистичким НС-ом или без њега – изузетно је вешт потез мајстора, који су формирањем СНС-а за један (можда и дужи?) период избацили из колосека српску националну опозицију. Сигурно је да ти мајстори не живе у Србији, али дугим прстима држе под својом поузданом контролом скоро све дирке на њеној политичко-економској клавијатури. Разбијањем СРС-а, одношењем од ње главнине присталица, привлачењем бирача ДСС-а незадовољних њеним недостатком динамичности и иницијативе, као и привлачењем нешто бирача ДС-а који су по погледима били блиски ДСС-у – изгледа да је оформљено бирачко тело које може донети 30% гласова, и тиме у корену сасећи сваку практичну могућност националној опозицији да оформи владу. Истовремено, СНС може послужити својим творцима (а то нису њени челници, који су у овој игри само марионете), још и као стожер резервне прозападне коалиције за случај (не баш вероватног, али ... ко зна?) фијаска ДС-а на овим изборима.

Једна странка типа СНС-а, вероватно данас у Србији и има толико изгледа за успех, што није ни мало утешно, али – и то је реалност.

Како је могуће објаснити реалност очекивања да ће СНС својом празном реториком и хроничним избегавањем “отварања карата“ успети да привуче тако значајан део (30%) српског бирачког тела? Мислим да се објашњење може наћи и у овом: За разлику од других источноевропских земаља у посткомунистичкој транзицији (овде наглашено изузимам Албанију, Бугарску и Румунију, које су доста сличне Србији), Србија је у тренутку комунистичког узурпирања власти имала, како бројчано тако и по својој традицији, најнеразвијенију грађанску класу/елиту, која је под комунистима прошла голготу описану на почетку текста. Тога нису биле поштеђене (у већој или мањој мери) ни грађанске класе/елите осталих источноевропских земаља, али њихови “резервоари“ су били знатно већи и, вероватно, квалитетнији – па зато ни последице нису тако катастрофалне као у Србији. Осим тога, Србија није – за разлику од Пољске, Чешке, Словачке, Мађарске и балтичких земаља – имала ни племство. Ма са колико презира многи данас гледали на историјску и друштвену улогу племства, никако не треба заборављати оно “noblesse oblige” – јер то није потпуно “исисано из прста“. Не треба заборавити ни то да је од свих набројаних земаља комунизам у Србији био “најаутохтонији“, а и просечни ниво образованости становништва и државне и друштвене организованости Србије био је нижи. Због свих тих разлика и њихових садашњих последица, једна странка типа СНС-а, вероватно данас у Србији и има толико изгледа за успех, што није ни мало утешно, али – и то је реалност. Да ли се с њом треба мирити, и шта даље чинити да се такво стање поправи, требало би да буде предмет даљих дискусија.

Закључак

За спољне и унутрашње снаге супротстављене интересима традиционалне, националне Србије, то ће бити (најмање) “две муве истим ударцем“ - успешни избори за владу и успешни избори против опозиције.

У овом тексту сам намерно изоставио помињање, по Србију погубне улоге стварања прве и распада друге Југославије, питање српског народа ван граница државе Србије, НАТО рата против Србије са бомбардовањима и противправним отимањем Србији Косова и Метохије од стране Запада, признавања/непризнавања једностраног проглашења независности Косова, добијања/недобијања суштински бесмисленог статуса кандидата за ЕУ, питања чланства у НАТО-у, претње центрифугалних тенденција/покрета (Војводина, Рашка област – тзв. “Санџак“). Јер – то све јесу питања од веома великог значаја, али она неоспорно изискују и посебна разматрања у светлу предстојећих избора.

Ови, српски избори у 2012. години ће, захваљујући очекиваном успеху псеудоопозиције, припадати изборима ретке врсте: За спољне и унутрашње снаге супротстављене интересима традиционалне, националне Србије, то ће бити (најмање) “две муве истим ударцем“ – успешни избори за владу и успешни избори против опозиције – а плашим се, биће то и погубни избори по традиционалну, националну Србију, јер ће нова влада у било ком саставу, наставити са спровођењем досадашње “безалтернативне“ политике.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер