Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Šta je zaista kosmetska realnost?
Kosovo i Metohija

Šta je zaista kosmetska realnost?

PDF Štampa El. pošta
Petar Anđelković   
subota, 19. novembar 2011.

Uvod

Već duže vreme se u našim medijima i javnosti provlači zahtev da Srbija „prihvati realnost na Kosovu“[1][2]. Pod tom „realnošću“ se podrazumeva da je Kosovo „nezavisno“[3][4], kao i da je ono „država“[5][6]. Svakako, oni zaključak o navodnoj kosovskoj „nezavisnosti“ izvode iz činjenice da ta pokrajina nije pod realnom kontrolom organa republike Srbije. Da li je takav način razmišljanja ispravan? Da li je Kosovo „nezavisno“ samo zato što ga Srbija ne kontroliše? Da li Srbija zaista u potpunosti ne kontroliše svoju južnu pokrajinu? Da li je Kosovo uopšte država? Ovaj tekst će pokazati neosnovanost tih tvrdnji, pokazaće šta je prava realnost na terenu i ukazati šta država Srbija zaista treba da radi u skladu sa tom realnošću.

Da li je Kosovo nezavisno?

Što se tiče ovoga, moramo da vidimo sledeće činjenice. Da li se može smatrati nezavisnom ona teritorija, čije „granice“ štite vojske stranih zemalja[7], koje su pod stranom komandom? Da li se može nazvati nezavisnom ona teritorija čije međunarodne interese ne zastupaju predstavnici te „nezavisne“ teritorije, već predstavnici onih zemalja (na čelu sa SAD) koje su tu teritoriju i vojno zauzeli? Da li se može smatrati nezavisnom teritorija na kojoj red uspostavljaju policijske snage, koje nisu pod njenom kontrolom[8], i koje su pod komandom spoljašnjeg autoriteta? Da li je nezavisan onaj narod čija „nezavisnost“ nije posledica borbe tog naroda, nego strane intervencije? Da li je nezavisan onaj narod čiju „nezavisnost“ moraju da brane i održavaju strane trupe i strana pretnja vojnom silom? Da li je nezavisna ona teritorija, čija su „državna“ znamenja prekopirana znamenja koje je odredio spoljašnji autoritet[9][10]?

Odgovor na sva ova pitanja je odrečan. Sadašnje „Kosovo“ nije ništa nezavisnije od tzv. „Kraljevine Albanije“ (1939-1943.), koje je bilo italijanski protektorat. Taj protektorat je imao svoje institucije[11], znamenja i premijera, slično sadašnjem „Kosovu“. Čak je imao i svoju monetu, što sadašnje „Kosovo“ nema. Takođe treba skrenuti pažnju i na prethodni italijanski protektorat „Albansku Republiku“ (1917-1920.), kao i francuski protektorat „Republiku Korču“ (1916-1920.)[12]. Treba primetiti da su skoro sve albanske državne i pseudo-državne tvorevine nastajale kao protektorati i kolonije stranih sila, koji su ih formirale zbog svojih strateških interesa, dok je albanski narod samo služio kao eksponent i zastupnik interesa tih sila. Taj obrazac se nažalost nastavlja i u 21. veku.

„Kosovo“ nije nezavisno (u pravom smislu) kako de jure, tako ni de fakto. Može se slobodno reći da je to „Kosovo“ (kao i kosovski Albanci) imalo više autonomije i prava u okviru SFRJ i SRJ, nego sada kada je navodno „nezavisno“. Ukoliko izuzmemo potpuno bezakonje koje se čini nad Srbima i ostalim nealbancima, NATO „oslobodioci“ su omogućili širenje seksualnog ropstva i bezakonja na Kosmetu[13], prema samim Albancima. Oni su samo zamenili prisustvo organa SFRJ, SRJ i Srbije, organima, vojskom i policijom zemalja NATO, prvenstveno SAD. Kakva je tu promena izvršena? Tvrdnje da je takva teritorija i takav narod navodno „nezavisan“ je krajnje smešna. Na tom istom Kosovu svoju vojnu bazu je uspostavila vojska SAD, blizu Uroševca, poznatu pod imenom „Bondstil“[14]. Po svojoj veličini znatno prevazilazi slične baze nekadašnje vojske Jugoslavije. Pored toga, u toj bazi armija SAD ima svoj zatvor, koji je po izveštajima „manja verzija Gvantanamoa“[15], a koji je stekao slavu kao savremeni koncentracioni logor. Koju kontrolu „Kosovo“ ima nad tom bazom i šta se u njoj radi? Da li vojska SAD u njoj uopšte polaže račune „kosovarima“? Da li se „Kosovo“ uopšte pitalo da li će baza biti izgrađena? Naravno da ne. Mogu li kosovski Albanci (kao takvi) da budu deo vojne sile SAD ili NATO-a na Kosovu? Odgovor je opet odrečan. O kakvoj nezavisnosti, ili čak autonomiji mi govorimo?

Enciklopedija Britanika[16] definiše protektorat kao odnos između dve države u kojem jedna vrši nekakvu ključnu kontrolu nad drugom. Stepen kontrole može da varira, a država zaštitnik garantuje i štiti bezbednost druge. Takođe, u modernim vremenima, većina protektorata je uspostavljena ugovorima i uslovima u kojoj slabija država predaje jačoj upravljanje svih važnijih međunarodnih odnosa. Treba uporediti to viđenje sa početkom ovog odeljka, pa onda zaključiti šta je „Kosovo“ zaista. Da li je protektorat nešto što je nezavisno i suvereno? Svakako da nije. Naravno, pojam protektorata, kao što se vidi iz definicije, predstavlja neravnopravni odnos između država, što bi onda značilo da je „Kosovo“ nekakva država. Ovo nas vodi ka sledećem pitanju.

Da li je Kosovo država?

Ukoliko se neka teritorija, čije je razdvajanje od matične države rezultat direktne vojne intervencije strane sile i koja se održava kao odvojeni entitet zahvaljujući toj stranoj sili, sebe proglasi za „državu“ uz najjaču podršku, zaštitu i priznanje te iste sile, onda nam je jasno da tu nemamo slučaj države u klasičnom smislu te reči. To je upravo kosovski slučaj.

Pored pojma nezavisne i suverene države, imamo i pojmove drugih tipova „država“. Tako postoji pojam fiktivne države (fictive state), tj. države koja je puki proizvod mašte. Svakako da „Kosovo“ baš i nije puka fikcija, iako je jasno da nije nezavisno kao i da nije suvereno. Stoga treba odrediti šta je ono zaista. Tako imamo različite pojmove „država“u koje spadaju termini vazalne države (vassal state), banana republike (banana republic) i marionetske države (puppet state). Iako su za mnoge ljude ovi pojmovi sinonimi, radi se ipak o različitim terminima za različite stvari. Naime, ovi pojmovi označavaju različite stepene nezavisnosti i suverenosti, pa su stoga pogodni da odredimo gde tačno spada „Kosovo“. Naravno, neko može da primeti (sa pravom) da među te odrednice može da se stavi i sama država Srbija, o čemu će takođe biti reči.

Ukoliko obratimo pažnju na već pomenutu činjenicu da „Republika Kosovo“ postoji i održava se zahvaljujući sili, lobiranju i angažovanju SAD i njenih saveznika, možemo da vidimo podudarnost sa sličnim pseudo-državnim tvorevinama iz 20. veka i njihovim pokroviteljima. Klasičan primer takve pseudo-države je Mandžukuo[17], koji je postojao na teritoriji kineske Mandžurije 1932-1945. On je bio rezultat i izgovor za japansko vojno prisustvo i ekonomsku eksploataciju, kao i maska za otvoreni kolonijalni ekspanzionizam. Kao što je Kosmet nasilno odvojen od Srbije intervencijom SAD, tako je i Mandžurija nasilno odvojena od Kine, vojnom intervencijom Japana. Posle izvesnog vremena vojnog prisustva, te oblasti proglašavaju „nezavisnost“, naravno uz pomoć sile koja ih je odvojila od matice.

Poput „Kosova“, Mandžukuo je bio međunarodno priznat, od strane znatnog broja tadašnjih država, koje su (kakva slučajnost) skoro većinski bile tadašnje saveznice i prijatelji Japana. Takođe je bio priznat od SSSR-a, koji ga je kasnije ukinuo vojnom intervencijom. Uporedimo to sa činjenicom, da većinu zemalja, koje su priznale „Kosovo“, čine saveznici, klijenti i partneri SAD. Naravno, nasuprot primera Mandžukoa i japanskih prijatelja, „Kosovo“ nisu priznale čak ni sve članice NATO pakta, kao ni sve članice EU.

Mandžukuo, za razliku od „Kosova“, je imao svoje oružane snage[18], koje su uključivale kopnenu vojsku (sa oklopnim snagama), avijaciju i mornaricu, iako su suštinsku kontrolu nad teritorijom imale japanske oružane snage (Kvantungška armija), koje su čuvali granice te „države“, slično „Kosovu“. Pored toga, zanimljiva je paralela između obe tvorevine po nastojanjima da se prikažu kao „multietničke države“[19], dok se u svarnosti vrše teški zločini i diskriminacija, u slučaju Mandžukuoa nad Kinezima, a u slučaju „Kosova“ nad Srbima. Takođe je zanimljiva paralela između medicinskih zločina koji su se odvijali u Mandžuriji i na Kosmetu. Mandžukuo je bio centar za medicinske eksperimente zloglasne japanske „Grupe 731“, čije su žrtve bili kako kineski civili, tako i kineski i ruski ratni zarobljenici. Na Kosmetu su se vršilo nasilno uklanjanje organa od srpskih žrtava[20][21]. Na kraju, na čisto simboličkom planu, zanimljiva je fizička sličnost između „Kosova“[22] i Mandžukuoa[23].

Naravno, uprkos činjenici da je Mandžukuo u svakom pogledu bio više „država“ od „Kosova“, ipak se navodi kao školski primer tipične marionetske države. Ovo nam ukazuje šta je „Kosovo“ zaista i zašto je toliko važno SAD i njenim saveznicima, isto kao što je Mandžukuo bio važan Japanu i njegovim saveznicima. Ukoliko definišemo marionetsku državu kao „entitet kome, iako održava sva spoljna obeležja nezavisnosti, stvarno u potpunosti nedostaje ta nezavisnost, a koji je u stvarnosti puki organ države koja ga je stvorila, čiji je satelit“[24], onda možemo videti da je „Kosovo“ upravo marionetska država SAD u Evropi.

Sličan primer imamo i sa savremenom marionetskom državom Turske - „Severnim Kiprom“, koji nastaje kao posledica vojne intervencije Turske 1974, na Republiku Kipar. Posle turske vojne intervencije, Severni Kipar proglašava „nezavisnost“ 1983,a koga je priznao samo njegov tvorac, Turska, zbog koje uopšte i postoji.

Koliko „Kosovo“ uopšte nije nikakva stvarna država, može se videti i na zanimljivom primeru kosovskih Albanaca, na čijim skupovima na Kosmetu se skoro uopšte ne mogu videti simboli te „kosovske države“[25][26][27], već zastave susedne republike Albanije. Što se tiče kosovskih Albanaca, kao etničke grupe zbog koje se i stvarala ta „država“, zanimljivo je koliko je njima uopšte stalo do te svoje „države“ i „nezavisnosti“, kad među njima ima jakih glasova za ujedinjenje sa susednom Albanijom.[28]

Dakle, „Kosovo“ je samo američki Mandžukuo u Evropi, ne suverena i nezavisna država. Ukoliko gledamo pošteno, sledeći „primer“ koji su SAD pružile u Evropi, stvaranjem „republike Kosovo“, takođe je i Rusija podržala svoje marionetske „države“ na Kavkazu – Severnu Osetiju i Abkhaziju. Doduše, ovde treba imati u vidu činjenicu da su ove dve oblasti istorijski i kulturno povezane sa Rusijom, čiji su delovi nekad bili. To ne važi u slučaju SAD i „Kosova“. Uprkos svemu tome, marionetska država nije država. Nešto što nije država i što nije nezavisno, ne može biti priznato kao nezavisna država, niti tvrditi da je takav entitet to što jeste. To nije samo pitanje poštovanja zakona, nego i osnovnog razuma, kao i osećanja za stvarnost, o kojoj se govori.

Položaj i status Srbije u odnosu na „Kosovo“

Kao što je već primećeno, neko može da postavi pitanje, koliko je Srbija uopšte nezavisna i koliko je država, sa obzirom na zavisnost i podložnost od istih onih centara moći (tj. SAD), koje stoje iza „Kosova“. Ipak, pored svih problema i poteškoća, Srbija se nikako ne može smatrati marionetskom državom, niti čak banana republikom.

Naime, marionetska država i banana republika su produžena ruka neke sile. Za razliku od marionetske države, banana republika je vojno suverena i uglavnom nema potrebu za stranom vojnom zaštitom, iako je realno potpuno pod uticajem određene sile, kojoj služi kao sirovinska baza za mineralne ili poljoprivredne proizvode, poput banana, pa stoga i naziv „banana republika“. Neko može primetiti sličnosti sa sadašnjom Srbijom, ali postoji znatni problem. Za marionetsku državu i banana republiku nema potrebe da im spoljna sila postavlja uslove i ultimatume, upravo jer su one protektorati i produžeci te iste sile. Srbiji se i dalje postavljaju zahtevi i ultimatumi, što znači da Srbija (još uvek) nije banana republika, niti nečija marioneta. Naravno, pored toga vidi se da je Srbija podložna (iako ne sasvim) spoljnem autoritetu i prisili, kojoj je prinuđena da se pokloni. Tu takođe treba dodati i rasprodaju ekonomije strancima. Gde je onda Srbija u celoj toj slici?

Srbija sada, podseća u velikoj meri na Srbiju u doba Đurđa Brankovića, tj. na vazalnu državu[29]. Ta država je bila u vazalnom odnosu prema Otomanskom carstvu, sa kojim baš nije bila u najtoplijim odnosima, a to carstvo je suzbijalo teritoriju despotovine, radi njenog konačnog slamanja i pokoravanja. Naravno, vazalna država, iako podložna nekoj velikoj sili, nije puki deo, niti nešto što je stvorila ta sila radi svojih interesa. Za vazalnu državu je tipična unutrašnja borba raznih lobija, podržavanih od spolja radi vršenja pritiska na vladajuće strukture da bi bili što poslušniji toj spoljnoj sili. Čim postoje pritisci na nju, to govori da vazalna država nije potpuno zavisna od nekoga, iz čega sledi da je ipak kakva-takva država. To se može primetiti i kod nas. Vazalna država je obično prelazni stadijum (ne trajno stanje) ka potpunoj zavisnosti ili ka nezavisnosti, zavisno od unutrašnje volje. Srbija još uvek, pored pritisaka, zastupa svoju teritorijalnu celovitost, protivno volji velikih sila prema kojima je u vazalnom odnosu. Zato te strane sile aktiviraju svoje lobiste, kao sredstvo prisile unutar same Srbije. To podseća na nekadašnje grupe unutar srpske despotovine, koje su lobirale za Turke ili Ugre, kao i na proturske i prođenovljanske stranke unutar Vizantije, pre njenog pada.

Da li je Kosmet izgubljen?

Često u srpskim medijima može da se čuje od raznih pojedinaca da je „Kosovo izgubljeno“[30]. Postavlja se pitanje kako je ono „izgubljeno“, kada se na nas još uvek vrši pritisak povodom tog, navodno „izgubljenog“ Kosmeta? Pošto „Kosovo“ nije jedina marionetska država, niti teritorija nepriznata od svoje matice, treba videti da li Rusi vrše pritisak na Gruziju da prizna „nezavisnost“ Južne Osetije i Abkhazije? Oni to ne čine. Zašto onda Zapad vrši pritisak na Srbiju u našem slučaju? Ukoliko je „Kosmet izgubljen“ za Srbiju, a pošto Srbija ne može vojno da povrati isti, zbog pretnje NATO vojskom, čemu onda uopšte ubeđivanje Srbije da je nešto izgubljeno ukoliko je to stvarno tako?

Naime, stvar je jednostavna. Pre rusko-gruzijskog rata 2008. oko Južne Osetije, Gruzija već nije imala pod kontrolom Abkhaziju i Južnu Osetiju, što je bio rezultat poraza Gruzije tokom ratova 1991-1992. za kontrolu nad tim oblastima[31]. Dakle, gruzijska država nije bila u stanju da uspostavi svoj suverenitet nad tim oblastima, pa je bila prisiljena da traži posredništvo Rusije, što je prekršila 2008. god. napadom na ruske mirotvorce, time kršeći ugovor o primirju. Pre toga Rusija nije priznavala Južnu Osetiju i Abkhaziju. Gruzija je bila poražena od sopstvenih separatista, bez ikakvog spoljneg mešanja i prinuđena da traži posredništvo spoljne sile.

Takođe treba primetiti da u svetu postoje neke teritorije, poput Pridnjestrovlja, koje nisu priznate, ali koje su de fakto nezavisne. Te teritorije ne dožiljavaju kao tragediju činjenicu da nisu priznate, jer su zaista nezavisne. Pridnjestrovlje je pobedilo matičnu državu Moldaviju u građanskom ratu i ne postoji način da Moldavija može samostalno da povrati Pridnjestrovlje. To je zato što su separatisti uspeli da se izbore sa matičnom državom i da je pobede sopstvenim naporima, bez strane intervencije. Njihova nezavisnost je zaista realnost, ne veštački nametnut konstrukt kao u slučaju „Kosova“. Zato njima i ne smeta što ih Moldavija i ostatak sveta smatraju delom Moldavije. Kosovske separatiste i njihove mentore, iritira što Srbija smatra Kosmet svojim sastavnim delom.

Sa druge strane, kosovski separatisti su igrali beznačajnu ulogu u ratu 1999, koji je bio rat između SRJ i NATO pakta, gde je vojna sila SRJ pretrpela minimalne gubitke. Pre mešanja stranog faktora u ratove u bivšoj Jugoslaviji, srpska strana je bila ta koja je apsolutno vojno dominirala i koja je bila državotvorni faktor koji je stvorio tu Jugoslaviju. Upravo tu leži koren pritiska na Srbiju da zaboravi Kosmet. Srbija ne može zaista da kontroliše Kosovo sve dok je za njega zainteresovana SAD. Stvar je u tome što je pitanje da li će SAD večno imati vojno prisustvo na Balkanu. Bez pretnje sile SAD, „država Kosovo“ ne može opstati niti se samostalno braniti, jer nije rezultat samostalnih napora, poput Pridnjestrovlja. Ukoliko bi Srbija u nekoj budućnosti promenila politiku i obnovila privredu, ona bi mogla da povrati svoj dominantni status i da ponovo reintegriše izgubljene oblasti, koje su izvan kontrole Srbije samo i isključivo zbog vojne pretnje stranih sila, koje ne moraju biti sile i u budućnosti. Zato se podstiče fatalistički stav, koji zastupaju lobisti tih sila u Srbiji.

Da li Srbija nema nikakvu kontrolu nad Kosovom?

Što se tiče tvrdnji da je Srbija izgubila svaku kontrolu i suverenitet nad teritorijom Kosmeta, zašto se onda traži da Srbija „raspusti paralelne i kriminalne strukture na severu Kosova“[32][33]? Ukoliko Srbija nema nikakvu kontrolu nad svojom južnom pokrajinom, kako to da predstavnici „nezavisne države Kosova“ to traže od Srbije? Već sami ti zahtevi i ultimatumi ukazuju na to da država Srbija ima, barem delimično, prisustvo i uticaj na Kosmetu. Sve ovo protivreči tvrdnji da Srbija nema nikakvu kontrolu. Iako nema vojske i policije Srbije u Kosmetu, ipak na nekim delovima te pokrajine fukcionišu institucije Srbije, iste one za koje se zahteva njihovo ukidanje od strane onih, koji tvrde da Srbija ne kontroliše Kosmet. Tako da možemo videti kakav spin i propaganda se ovde vrši.

Zašto se od Srbije traži da uradi nešto što ona ne može da uradi, ukoliko je za nju Kosovo „izgubljen slučaj“? Kao što to i strani izvori potvrđuju, separatističke marionetske vlasti na Kosmetu nemaju skoro nikakav uticaj na sever Kosmeta, kojeg skoro u potpunosti ne kontrolišu[34]. Ukoliko albanski separatisti odbijaju da priznaju realnost da ne kontrolišu sever Kosmeta, zašto bi Srbija morala da pristane da odustane od uticaja koji realno ima nad delovima te teritorije koja smatra za svoju?

Ako Srbija već ima svoje prisustvo na Kosmetu, malo besmisleno služi opravdavanje da ga ona samoukine, pod izgovorom da ga nema. Sve ovo podseća na „prevoženje žednih preko vode“.

Zaključak

Kao što se iz svega može videti, Srbija upravo zbog realnosti ne sme nikad odustati od Kosmeta, niti priznati pseudo - državu na njenoj teritoriji. Od Srbije se traži da u ime „realnosti“ utiče na promenu realnosti, koja kao što vidimo i nije tako beznadežna. Da je situacija toliko beznadežna za Srbiju, ne bi se toliko trudili da nas toliko uporno i glasno ubeđuju u to da je naša situacija beznadežna. Upravo je fatalistički osećaj beznađa ono što želi da se stvori ovde. Nas ubeđuju da dignemo ruke od nečega, što smo navodno izgubili. Ako smo to već izgubili, šta im toliko smeta što mi tvrdimo da je to i dalje naše, posebno što ga trenutno ne možemo povratiti silom ?

Treba primetiti da je spoljašnji pritisak na Srbiju oko Kosova postao znatno manji od unutrašnjeg. To je zato što je na spoljnem planu, naš položaj znatno bolji nego što ga NATO lobisti u Srbiji predstavljaju. Najveći deo sveta i čovečanstva nije priznao „Kosovo“, a ono nije član međunarodnih institucija. Zbog toga sada Zapad radi na internalizaciji kosovskog pitanja u Srbiji, kroz svoje lobiste. Upravo oni koji nam ukazuju na sve one stvari koje je ovaj tekst opavrgavao, kao i mediji koji to pričaju, razotkriva nam koji su sve pojedinci i mediji pod kontrolom SAD i NATO-a.

Upravo zbog svega ovoga država Srbija nema šta da pregovara sa predstavnicima „Kosova“, jer niko ne priča sa marionetom, već sa lutkarom. Kao što je pregovaranje između Kine i Mandžukuoa bilo besmisleno, jer je Mandžukuo bio isto što i Japan, tako je „Kosovo“ isto što i SAD. Amerika traži od nas da „pregovaramo“ sa „Kosovom“ iz istih razologa zbog kojih je Japan zahtevao od Kine da prizna Mandžukuo. Radi se o simboličkom gestu poniženja i pokornosti. Iako su pregovori između Srbije i kosovskih Albanaca pregovori između Srbije i SAD oko Kosova, koja se svode na američke ultimatume, oni podmeću Albance kao paravan za svoju imperijalnu i neokolonijalnu politiku. Nešto što je već viđeno na Balkanu.

Sve dogovore i garancije koje Srbija napravi sa njima, oni mogu kasnije da prekrše, kao što je primer rezolucije 1244. Sa druge strane, one će nas obevezati i imati kobne posledice po odnose sa zemljama koje Srbiji daju podršku oko Kosmeta. Već smo videli da situacija nije tako beznadežna kao što neki pokušavaju da je predstave, a budućnost nije nešto što je predodređeno (što je fatalizam), nego nešto u čijem stvaranju i mi utičemo. Tako i strani lobisti pokušavaju da nas pozivanjem na lažnu „realnost“ nateraju da odbacimo pravu realnost.


 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner