Pravna analiza Vašingtonskog sporazuma

Aleksandar Vučić je,sa Avdulahom Hotijem u prisustvu Donalda Trampa, 4 . septembra u Beloj kući zaključio sporazum pod nazivom Ekonomska normalizacija (Vašingtonski sporazum). Sporazum je zaključen u izobičajenoj formi, koja se prema akademiku Čavoškom, koristila od Vestfalskog mira 1648. do XIX veka kada ugovorene strane nisu želele (ili mogle zbog geografske udaljenosti) da stave zajednički potpis na dokument. Vašingtonski sporazum nije ekonomski sporazum. Otvaranje kancelarije američke IDFC u Beogradu i pominjanje budućih autoputeva između Prištine, Merdara i Niša su, u suštini,samo pismo namerama.

Mini Šengen koji se pominje u Vašingtonskom sporazumu omogućava nesmetano putovanje Albanaca sa Kosova, Severne Makedonije i Albanije, ali ne i Srba iz Crne Gore i Republike Srpske. Priznanje diploma izjednačava 200 godina stari Beogradski univerzitet sa oko 20 godina starim privatnim fakultetima na Kosovu.

Prema Vašingtonskom sporazumu Amerikanci preuzimaju upravu nad energetskim sistemom Gazivode koji se prostire i na teritoriji uže Srbije. Srbija se obavezuje da će kupovati zapadne energente iako su oni skuplji od ruskih. Srbija se obavezuje da neće koristiti kinesku tehonolgiju 5G iako je Vučić samo 6 meseci ranije uputio pismo kineskom predsedniku („brate Si“) u kojem se zaklinje na „vekovno i čelično prijateljstvo“. U Vašingtonskom sporazumu se Priština obavezuje da će poštovati svoju sudsku odluku u vezi sa zemljištem u okolini manastira Dečani. Srbija se obavezuje da će nastaviti da isplaćuje oko milion evra godišnje iz budžeta Jevrejskoj zajednici. Srbija se obavezuje da će uticati na Rusiju (i druge države) da izmeni svoj Zakon o zabrani homoseksualne propagande. Srbija se obavezuje da će proglasiti Hezbolah za terorističku organizaciju iako se on zajedno sa ruskom vojskom bori protiv ISIL u Siriji. Srbija se obavezala da će otvoriti ambasadu u Jerusalimu uprkos rezoluciji SB UN iz 1967. i Rezoluciji GS UN iz 2017, kao i protivljenju EU. Gvatemala i SAD su inače jedine države na svetu koje su otvorile ambasadu u Jerusalimu.

Vučić je pristao na jednogodišnje zamrzavanje lobiranja za povlačenje priznavanja Kosova. Priština se obavezala da u istom roku neće podnositi molbu za članstvo u UN. Egzegetičko tumačenje Vašingtonskog sporazuma pokazuje da se Srbija obavezala da neće sprečavati Kosovo da uđe u UN i da ta obaveza odmah stupa na snagu, kao i da nije ograničena jednogodišnjim rokom.

Prema Povelji UN,sve države članice ove organizacije su dužne da međusobno poštuju teritorijalni integritet i granice i kada nemaju diplomatske odnose. Dakle, Vašingtonski sporazum je pravnoobavezujući ugovor, sa odloženim rokom od jedne godine, kojim je Srbija de iure priznala Kosovo. To je i dvostrani ugovor zaključen u izobičajenoj formi, uz posredstvo treće strane ili SAD.

Vašingtonski sporazum je delimično izmenjen Išingerov plan iz 2007, koji je odbacio tadašnji premijer Koštunica i koji se zasniva na ugovoru između dve Nemačke iz 1972. Takođe, Vašingtonski sporazum ima dejstvo i za treće strane, odnosno on sadrži antiruske, antikineske i antiarapske odredbe.

Prema akademiku Bartošu, primena ugovora u praksi pokazuje njegovu svrhu. Priznanje Kosova od strane Izraela pokazuje da je svrha Vašingtonskog sporazuma članstvo Kosova u UN.

Vučić je popisivanjem neustavnog Vašingtonskog sporazuma uspeo da uradi ono što nisu mogle Turska, Broz i NATO, jer se Srbija dobrovoljno odrekla Kosova

Vučić je popisivanjem neustavnog Vašingtonskog sporazuma uspeo da uradi ono što nisu mogle Turska, Broz i NATO, jer se Srbija dobrovoljno odrekla Kosova. U Vašingtonskom sporazumu nema Rezolucije 1244 i on je zato protivan međunarodnom pravu.

Vučić izgleda nije poveo šefa protokola u Vašington. Zato su planetu obišle slike njegovog ponižavajućeg sedenja pred američkim predsednikom Trampom. Ironična reakcija portparola ruskog Ministarstva spoljnih poslova na to Zaharove je izazvala žestok napad Vučića na „one koji su postavili“ Zaharovu i na rusku politiku koja je navodno „primitivna“. Na taj način Vučić je pokazao da vodi sličnu spoljnu politiku kao Marković i Đukanović u Crnoj Gori. U susretima sa američkim vrhom ide ispod granice ljudskog dostojanstva, a rusku politiku ocenjuje kao "primitivnu".