Dan Evroze, ili "računajte na nas"

U Srbiji je prošlog vikenda obeležen “Dan Evrope”. Deca su pevala pesmice o Evropi, savladavala poligon sa preprekama koje su simbolizovale iskušenja na našem evropskom putu, a u okviru manifestacije “Evropa bez granica” održavane su sportske priredbe, kvizovi znanja... Kao deo programa “Evropa otvoreno” i “Ritam Evrope” u Beogradu i Novom Sadu nastupali su pop i rok muzičari, šaljući svojom mladošću i slavljenjem evropskih vrednosti jedno veliko “Računajte na nas” Evropskoj uniji. Nagrađene su i najbolje fotografije konkursa na temu "Kako prepoznajemo Evropu u Srbiji.”

Svaka sličnost sa nekadašnjim manifestacijama poput štafete mladosti i nagradnim konkursima “zašto volim druga Tita” jeste (možda) nenamerna, ali više nego upadljiva. Kako i ne bi bila, kada je pozadina i onih nekadašnjih komunističkih, i ovih današnjih evro-rituala manje-više ista. Jedino su crvene, komunističke zvezde zamenile one žute, evropske.

EUforija koja prati približavanje i priključivanje jedne zemlje Evropskoj uniji već je dobro proučena i opisana, a neizostavno štivo koje analizira ovaj fenomen jeste "Evroza" slovenačkog autora Mitje Velikonje. On je u svojoj studiji pomno analizirao evro-totalitarizam koji je u Sloveniji zavladao u godinama koje su prethodile priključenju Evropskoj uniji. Infantilna retorika, opšte jednoumlje, “obredi prelaska” u vidu nošenja štafeta, sportskih manifestacija, priredbi, koncerata, vatrometa, sve to su bili elementi “evrocentričnog diskursa” čija suštinska karakteristika bila “proizvodnja potrebe za Evropom” odnosno konstruisanje slike o Evropi kao predmetu želja i končanoj svrsi bivstvovanja.

Kako se konstruiše Evropa? Putem novog „govora“ o njoj, koji autor pojmovno određuje kao „novi evrocentrični metadiskurs“, ili prosto rečeno „verglanje o Evropejstvu“. Mantra o Evropi, kako primećuje Velikonja, “nastaje, prima se i postaje normalna u svim oblastima društvene stvarnosti: u političkom životu, u medijima, u masovnoj kulturi, u oglašavanju, u svakodnevnom govoru“, a kreće se u rasponu „od blago rečeno prostodušnih i naivnih budalaština do sračunatog bacanja prašine u oči, od cirkuzantskog preterivanja i jeftine demagogije do smišljene ofanzivnosti akcija na način agitpropa, od površnih objašnjenja šta je Evropa, do infantilne simbolike i tranzicionih obreda“. Sve ovo, doduše u (zasad) blažoj formi, imamo i mi u Srbiji danas, a kako nam se (i ako nam se) ta izmaštana Evropa bude polako približavala, tako će i naša evroza rasti. Još mnogo pesmica, priredbi, recitacija i kvizova očekuje male evro-pionire koji odrastaju u Srbiji danas.

Naravno, koliko god podudarnost metodologije ubeđivanja između one stare i ove nove ideologije bola oči, slabo ko je danas u Srbiji uočava. Svi oni savremeni roditelji koji bi vam ne trepnuvši rekli kako ni u ludilu ne bi dozvolili da njihovoj deci neko ispira mozak na način koji su njima to nekada radili kultom AVNOJ-a i recitacijama o Titu, bespogovorno šalju svoju decu da pevaju o Evropi. A mlade muzičke snage, koje se izdaju za samosvesne i beskompromisne umetnike, i zgražavaju nad prodanim dušama koje su pevale za Slobu ili Tita, sada se njišu u “ritmu Evrope” sa bina evro-manifestacija.

Naravno, jednoga dana sve će nam to izgledati glupo i smešno, a moguće i tragično. Samo teško da će ovog puta iko moći da se vadi na opravdanje da je bilo drugo vreme, i da se tako moralo.