Ili je u pitanju naprosto spontana (i glupa) reakcija vladajuće političke i medijske garniture na nešto što makar nalikuje na akciju i inicijativu njihovih poraženih suparnika. Ili je reč o tome da ova peticija remeti neki prećutni i podrazumevani „vozni red“, dogovor, nadu i/ili obećanje.

Siguran sam da bi zadovoljstvo zbog toga što je srpski evropski voz najzad krenuo sa mrtvog koloseka bilo neuporedivo veće da ne postoji izvesna sumnja da je taj pomak – makar indirektno – plaćen i cenom koju naprosto nije pristojno i nije evropski plaćati.

Ali, ako je to zaista tako nebitna i rutinska stvar, zašto je onda predlagačima statuta bilo toliko važno da se pokrajinski izvršni organ zove „vlada“, a ne „izvršno veće“? I da Novi Sad bude „glavni grad“, a ne puko „sedište pokrajinskih organa“?

Pobeda nad fašizmom naprosto se ne može isprati i destilovati od ruskog (sovjetskog) pečata i krvi, ma koliko da to nekim ušima ne prija da čuju. Što ne znači da ne treba razgovarati o vrlinama i manama sovjetskog sistema „realnog socijalizma“ – kao i aktuelnog „realnog kapitalizma“, uostalom.

Ja mogu da razumem da se ova druga stvar ne dopada gospodinu Teralu i njegovim domaćinima u svečanoj loži „Marakane“. Verujem da mu je prijatnije da gleda servilne osmehe lokalne elite dok se znoji i tiska na travnjaku ambasade, nego da sluša zvižduke svojoj zemlji i himni na stadionu.