Čak i za beogradske otužne medijsko-političke prilike neobično je što možda najznačajnija nacionalna bitka u poslednjoj deceniji protiče gotovo neprimećeno od srpske javnosti koja se danima bavila „sudbinskom“ dilemom da li će Toma Nikolić pojesti uskršnje jaje i da li će izbori biti u decembru ili januaru.

Siguran sam da je i sam ruski premijer ostao pomalo zbunjen toplinom dočeka, tačnije rečeno, erupcijom emocija i oduševljenja koje ga je dočekalo kada se pojavio na Marakani. I ta emocija nipošto nije beznačajan „kapital“, samo ako ga se želi, ume i sme adekvatno uopotrebiti.

Srpski umetnici i politički radnici su godinama vežbali da se u ime Srbije izvinjavaju i za što jesu i za što nisu krivi. Tako su političari sticali epitet „demokratskog lidera“, a umetnici dobijali koproducentske ugovore od regionalnih i evropskih kulturnih institucija.

Nakon što se „demokratske snage“ istroše, nakon što se obavi najveći deo privatizacija i razvuče većina društvenog bogatstva, na vlast se pripuštaju „konzervativci“, odnosno „reformisani“ predstavnici starog režima, koji su u međuvremenu postali „prihvatljivi“, što će reći, pripitomljeni i obezubljeni.

Verujem da se u ovoj galami protiv „blanko ostavki“ radi i o tome da zainteresovani kupci – u prvom redu, krupni biznis i strani politički činioci – procenjuju da će usitnjavanjem „ponude“ i sprečavanjem partijske „kartelizacije“ domaća politička roba postati znatno jeftinija i dostupnija.