понедељак, 22. јул 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Љубитељи туђег сунца

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
уторак, 29. март 2011.

Да почнем са оним са чиме сам прошли пут ову колумну завршио. Ако не васпоставимо систем вредности и ако не променимо однос према себи, према пријатељима и непријатељима, а нарочито према држави и према раду, ни три Путина нам не могу помоћи.  

Путин је био и отишао, на најбољи могући начин искористивши своје београдске сате, закључно са спектакуларном представом на Маракани. А Србија је после њега, додуше, остала у нешто бољем положају, али и са много више неизвесности и недоумица него што их је било пре. Но, то нипошто не мора аутоматски бити лош знак. Ако дуго и без размишљања идете у једном – погрешном – правцу, па онда застанете и мало се поколебате, то споља делује као застој, криза и конфузија, али то такође може бити и увод у заокрет, прогрес и оздрављење.       

Сигуран сам да је и сам руски премијер остао помало збуњен топлином дочека, тачније речено, ерупцијом емоција и одушевљења које га је дочекало када се појавио на Маракани. И та емоција нипошто није безначајан „капитал“, само ако га се жели, уме и сме адекватно уопотребити. Нема у свету (а богме ни у самој Русији) много места на којима руски лидери могу рачунати на такву добродошлицу и ни њима не иде у рачун да такав поклон изгубе и проиграју.

Постоји данас у Србији једна врста фанатичних русофила, склоних да Русију бране чак и у стварима због којих се сами Руси стиде и извињавају. Но, макар већ и због тога што нису тако утицајни, не треба их изједначавати са „НАТО-филима“, а поготово због тога што, за разлику од ових, они подржавају страну која нас, ако ништа друго, барем никада није бомбардовала и која нам је кроз историју – не рачунајући сан-стефанску епизоду – увек била заштитник и савезник.  Ипак, може се уочити једна сродна врста структурно сличне некритичности и спремности да се, скоро по сваку цену, своје потцени, а туђе некритички хвали и велича. Укључујући ту чак и случајеве директног огрешења о нас. Тако се каже да би нас Русија сигурно много више помогла само да им се до краја препустимо, па чак и да би нас она Јељцинова Русија боље заштитила 1999. да наш војни врх није био на страни совјетских пучиста, да Милошевић није био комуниста, итд. А интересантно је да се такви коментари и слична оправдања ту и тамо могу чути и када је реч о Либији и изостанку руског вета на одлуку да се у Савету безбедности да зелено светло за интервенцију западних земаља у тој северноафричкој земљи.      

Елем, заједнички став домаћих љубитеља „туђег сунца“ јесте да смо ми мали и бедни, да никоме не требамо и да је пука срећа – и дакако незаслужено – милосрђе уколико неко велики уопште жели да нас прими у своје окриље и прихвати да га, такви мали, безначајни и уз то још незахвални, следимо и служимо. (При чему се међу тим „добротворима“ углавном појављују Брисел и Вашингтон, понекад Берлин, а најређе Москва.) Али неће бити да је баш сасвим тако. И апсолутно сам сигуран да тако не мора бити. Него нас, плашим се, намерно и систематски слабе, пљачкају и доводе у безнадежан положај. А онда кажу – суочите се са реалношћу, погледајте какви сте неспособни и никакви, зато боље ћутите и радите оно што вам се каже.

У томе, поред осталог, у највећој мери лежи одговорност домаће политичке елите. Она није смогла снаге, а један део то очигледно ни не жели, да се томе супротстави, а начином на који се понаша кад год је у прилици само још додатно потхрањује и потврђује то уверење да смо најгори, да нигде није овако и да би било најбоље да нас неко узме под своје и стави под протекторат.

Иако је готово у потпуности прозападна и еврофилна, актуелна власт је изложена најстрашнијим притисцима кад год покуша, или макар наговести да би могла да скрене са безалтернативног „еу-ропског“ курса (на пример, прошлог септембра, у Генералној скупштини УН, а вероватно ће притисци уследити и сада, након Путинове посете). Од њих се захтевају све теже све непопуларније ствари (од резолуције о Сребреници до геј-параде и преговора са приштинским властима), а истовремено им се ужурбано припрема најмање једнако кооперативна квази-алтернатива, за случај да се ови којим чудом успротиве, или, вероватније, за случај да потпуно изгубе подршку и легитимитет (А све друге опције или потпуно блокирају или оддржавају негде на ивици цензуса.) И тако ће незадовољни народ у једном тренутку добити какав-такав одушак и илузију промене, а зацртана игра наставити да се несметано одвија до краја.

У том контексту прилично трагикомично делује повремено заклињање челника СНС како они „ни по коју цену“ неће правити коалицију са ДС. Као да је то за било кога – сем, наравно, за непосредне учеснике у расподели колача – уопште битно у ситуацији када између њихових политика практично нема никакве разлике и када се они појављују као, ако је могуће, још и већи евроентузијасти од већ уморних и потрошених демократа.

Не кажем да је ово све већ готово и зацементирано, али сам сигуран да се тај сценарио већ увелико догађа. Не знам да ли се још може спречити, али барем знам да у тој фарси моја маленкост, баш као и већина читалаца овог текста, сигурно неће учествовати.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер