Da u neka davna vremena nisam služio vojsku u okolini Zagreba, možda mi onako žednom i umornom ta imena ne bi privukla pažnju i navela da bacim pogled na zakukuljenu etiketu iz koje se jedva moglo razaznati ono što sam slučajno znao, a o čemu većina srpskih potrošača nema pojma.

Moram priznati da se ozbiljno kolebam između vaskrsle „državotvornosti“ Čedomira Jovanovića – sa sve nacionalnom zastavom koja izbija iz pozadine – i ekonomsko-patriotskih spotova Mlađana Dinkića u kojima Mlađa grmi protiv „partijske države“, pljačke i nelogičnosti u sistemu PDV-a.

Gospođa Merkel i, naročito, ministar Vestervele poslednjih meseci kao da su se trudili da kad god za to postoji prilika dospu još malo soli na živu kosovsku ranu. A to baš i nije najpreporučljivije u zemlji u kojoj postoji uzrečica „mrzim ga ko Nemca“.

Iz srpske perspektive, Unija je svoju magnetnu privlačnost počela da gubi još od kada su članice postale Bugarska i Rumunija, zemlje koje se u srpskoj javnosti tradicionalno, s razlogom ili bez razloga, doživljavaju kao društva koja su civilizacijski i kulturno ispod nas.

Srbi su u finale poslednjeg veka ušli nepripremljeni, sa viškom pretencioznosti i manjkom poznavanja protivnika i okolnosti. A i geopolitička sreća koja nas je pratila tokom većeg dela ovog perioda okrenula nam je leđa. Raspored mečeva je bio nepovoljan, sudije nenaklonjene, a protivnici motivisaniji.