среда, 23. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > Немачка одузима Титу орден „Савезног крста“
Истина и помирење на ex-YU просторима

Немачка одузима Титу орден „Савезног крста“

PDF Штампа Ел. пошта
Владислав Б. Сотировић   
недеља, 05. децембар 2010.

У Немачкој је ових дана званично поднет захтев да се „највећем сину југословенских народа и народности“ одузме орден „Савезног крста“ који му је та држава доделила 1974. г. уз образложење да је Брозова Југославија, тј. њена СДБ, директно организовала и спроводила атентате на простору државне територије Немачке против „Хрвата у егзилу“. Поводом ове иницијативе у доњем тексту нам није намера да раскринкавамо политичко-идеолошку нарав тих 14 „Хрвата у егзилу“ (читај усташе) на мети Брозовог тајног државно-редарственичког сервиса већ нам је намера да конструктивно допринесемо, на основу релевантне архивске грађе, осветљавању политичког лика „нашег највећег сина“.      

О лику и (не)делу Јосипа Броз(овића) тзв. „Тита“ (7. свибња1892. г., Кумровец – 4. маја 1980. г., Љубљана) писано је до сада много и нашироко али углавном без осврта на релевантне, тј. поуздане, архивалије. У свим овим писанијама остало је ипак до краја неразјашњено као прво, његово стварно порекло, као друго његов особени карактер и као треће Титово лично богатство. У намери да објективно допринесемо расветљавању ове три непознанице прилажемо два архивска документа о Титу а који бацају доста светла на решавању горе споменутих проблема.

Штаб Титов је врло покретљив и редак је случај да се негде дуже времена задржи. Покрет се јавља увек онда када је примљено обавештење од стране обавештајаца о претстојећој опасности.

Као прву архивалију представљамо строго поверљив документ београдске специјалне полиције о „Титу“ од 13. децембра 1943. г. а који се налази у Архиву Југославије под сигнатуром 838, ЛФ ЈБТ III-11/15.

У овом документу откуцаном на писаћој машини ћириличним графемама се као пошиљалац наводи Управа Града Београда, Одељење специјалне полиције а као адресант-прималац Претседништво Владе у Београду. Документ је следеће садржине и преносимо га онако како је аутохтоно и издат са три лексичко-фактографске допунске исправке у великим заградама:

“Овом Оделењу је част известити Претседништво, да је примљено обавештење, које садржи извесне појединости о акцији партизанске војске, о личности њиховог “команданта” Тита, његовом начину живота, као и о односу између њега, његових најближих сарадника и његове војске. Ова обавештења примљена су од лица која су пре извесног времена дошла из Црне Горе.

Тако је примљено обавештење да је Тито са својим штабом прошлога лета боравио на планинама близу Никшића и то на месту званом “Горанско”. Ту на “Горанско”, партизански штаб је организовао и санитетску службу користећи тамошњу болницу, где су се лечили и рањени партизани. У овој болници лечили су се и мештани, од којих је једним делом и примљено ово обавештење. У односу на саму личност Тита подаци с којима се располаже су апсолутно идентични с подацима који су примљени од ових лица. Поред познатих података примљени су још и ти, да је Тито узраста средњег, спољашњости углађене и да носи грађанско одело које је махом новије. Говори једним поквареним српским језиком, који личи на кајкавски.

Однос између Тита, његовог штаба и чланова је ауторитативан и то било у службеном опхођењу или приватном животу. Ова разлика нарочито се огледа у опхођењу Тита према својим сарадницима, чак и оним најужим. И сам начин живота знатно се разликује од живота осталих, јер докле Тито има изобиљну храну, разне слаткише и живи неморалним животом и има крај себе једну младу девојку јеврејског порекла са којом је и раније живео, дотле његова “војска” добија врло слабу храну. Овакву слабу храну добијају чак и болесници – рањени партизани.

Његову најужу околину поред осталих сачињавају и јеврејин Моша Пијаде као и бив[ши] југословенски официри генерал Оровић Саво и капетан Јовановић [Арсо], мада се за ову двојицу тврди да су случајно пришли њима. Поред осталог тврди се да у штабу Титовом има само млађих људи, уколико се то не односи на њихове важне функционере.

Штаб Титов је врло покретљив и редак је случај да се негде дуже времена задржи. Покрет се јавља увек онда када је примљено обавештење од стране обавештајаца о претстојећој опасности. Такав случај догодио се је и с овим последњим местом биваковања, одакле су и потекли ови податци. Приликом покрета с планине и места зв[аног] “Горањско” партизани су спалили сву архиву, као и саму зграду у којој су били, па чак и 40 својих најтежих рањеника, што они то често и раде.

Обавештајна служба развијена им је у врло јакој мери и махом су за ову службу употребљаване тамошње мештанке, ређе мештани, чији спољашњи изглед није скретао пажњу тамошњих власти. Из истих извора сазнаје се да се данас Тито и његов штаб налазе у планинама измедју Плеваља, Павиног Поља и Никшића.

Предње обавештење уступа се наслову, с молбом ради знања и употребе истог”.

Документ је потписан овако:

По наредби, Управник Града Београда, Шеф Оделења специјалне полиције, Инспектор.

Узели бисмо себи слободу да у доњим редовима укратко проанализирамо овај извештај који очито потиче са „лица места“ и од људи који су били у непосредној Титовој околини па се стога може сматрати у великој мери веродостојним.

1.     У извештају се истиче да су подаци добијени са „терена“ потпуно идентични са другим подацима које ова полицијска служба поседује о Титу. Дакле, овај извештај који извештава о Титовој личности са „лица места“ је, како се и наводи, апсолутно компатибилан са многим другим извештајима о истој особи па се стога са великим степеном вероватноће може закључити да су подаци изнети у њему једноставно речено тачни. Другим речима, са повесно-знанствене тачке гледишта, овај извештај се по својој документацијско-изворној битности треба сматрати као документ „из прве руке“ првостепене важности.

Поједини сведоци тврде да на врхунцу своје политичке моћи није никада два пута улазио у исто одело и ципеле а са Фиделом Кастром је вероватно имао уговор о рекламирању кубанских томпуса које му је вођа кубанске револуције редовно слао.

2.     Изричито се спомиње да је Тито чак и на фронту, тј. у овом случају у планини, носио „грађанско“ одело које као прво уопште не приличи његовој пролетерско-пропагандној анти-буржоаској идеологији са којом су партизански политички комесари испирали мозгове обичном народу који је из ових или оних разлога приступио Титовој „војсци“ а о чему имамо одлично сведочанство код Бранка Ћопића у његовом „Николетини Бурсаћу“. Да је Тито био „буржоаских“ манира потврђују и извештаји Недићеве владе из 1941. г. у којима јасно стоји да се Тито у Западној Србији у лето 1941. г. појавио у белом мерцедесу и у гланц новом оделу (са аушвајсом уредно издатом од стране усташких власти у Загребу). Ово само потврђује већ добро познату истину да је Броз потицао из добростојеће кулачке обитељи што се да визуелно и доказати приликом посете његовој родној кући у Кумровцу. „Кицошку“ нарав Титову од свог најранијег детињства па до смрти одлично документује један од његових биографа – Џаспер Ридли (Jasper Ridley) у биографској монографији „Тито - Биографија“, Прометеј, Загреб, 2000. г. (иначе велики Титофил). Без обзира где се кретао, по европским престоницама пре рата, балканским гудурама за време рата или по сафари ловачким турама након рата увек и у свим приликама је „друг“ Тито био одевен по последњим модним трендовима западног капиталистичког света. Поједини сведоци тврде да на врхунцу своје политичке моћи није никада два пута улазио у исто одело и ципеле а са Фиделом Кастром је вероватно имао уговор о рекламирању кубанских томпуса које му је вођа кубанске револуције редовно слао. На крају је и умро од претераног дувањења и свакодневног испијања шкотских, канадских, ирских и америчких вискија. Да ли се овде радило о аустроугарском васпитању или о скоројевићској менталној природи сина једног загорског кулака остаје да се накнадно утврди.

За разлику од Јосипа Броза, његовог главног али и јединог војно-политичког противника, Дражу Михаиловића, уколико не бисте знали о коме је реч, не бисте сигурно сматрали за неког (врховног) команданта па чак ни вишег официра јер је по својој ратној гардероби више личио на локалног сељака или планинског пастира него на врховног команданта војске једне међународно признате државе и то у чину генерала (легално добијеног и заслуженог). 

3.     Тито очито никада није успео да се „декајкавизује“ иако је скоро четири деценије владао Југославијом из штокавско-екавског Београда који је сам из тактичких разлога изабрао за престоницу иако су му најближи сарадници с разлогом предлагали да то буде Сарајево. Интересантно је да су немачки извори из 1941. г. управо на основу његовог језика напомињали да се вероватно радило о увезеном „Русу“ док је Дража Михаиловић у то био чврсто убеђен након његовог првог састанка са Брозом у Струганику 19. септембра 1941. г. у вили војводе Живојина Мишића. На жалост, наша историографија до данас није утврдила да ли се у Брозовом случају радило о два или о једном Титу. Што се тиче Брозовог (оног из Кумровца) кубуровања са језиком, и то са својим матерњим – кајкавским, оно се документовано може пратити све до Јосиповог првог разреда основне школе који је морао да похађа два пута обзиром да је први пут у његовом похађању завршио школску годину са једном недовољном оценом и то баш оном из „читања“ тј. матерњег језика [Архив Југославије, 516, Мемоарска грађа, 2958, стр. 5−7].

4.     Да је Тито одувек када је могао уживао у обиљу хране, слаткишима али и да је од почетка до краја свог животног века живео неморалним животом потврђено је до сада многим сведочанствима и писаним изворима тако да нам овај документ по том питању не открива ништа ново, тј. непознато. До сада нико није са поузданом тачношћу утврдио колико је Тито имао брачних и ванбрачних супруга што се односи и на закониту и незакониту децу као и љубавнице. Међутим, овде треба обратити позорност на једну црту из његовог начина живљења било у рату или у миру: увек је настојао да се дистанцира тј. издвоји од масе коју је вешто злоупотребљавао за своје приватне и политичке интересе. Из овог документа се јасно види да није обедовао са својим војницима нити је јео исту храну као и они. Да је тзв. Врховни штаб НОВ и ПОЈ уживао у обиљу квалитетне хране можда најбоље сведочи британска мисија на острву Вису лета 1944. г. Британске војне мисије при Главном штабу Дражине ЈВуО своје претпостављене не извештавају о добро нам „познатим“ „четничким крканцијама“ које спомињу само послератна комунистичка историографија и филмологија. Овако високоуглађене кулинарске манире Тито је даље развијао и унапређивао након рата што се између осталог може прочитати и у књизи његовог личног дворског кувара г. Карапанџића.

Дакле, сушта супротност Дражи Михаиловићу како по питању моралности приватног живота тако и социјализације са својим саборцима и следбеницима. Оваквом Титу какав је био није се у сваком случају могло омаћи да приликом преласка неке Албаније сјаше са коња или се скине са воловске запреге и уступи место неком изнемоглом ратнику или цивилу у збегу као што је то 1915. г. у сред зиме у албанским гудурама учинио краљ Петар Први Карађорђевић.

5. За нас је најбитнија вредност овог документа управо оно што се доноси на самом његовом крају а то је да су Титови партизани приликом одласка у бежанију побили свих својих 40 тешких рањеника, тј. оне који нису могли да се крећу па их је стога требало носити. И то није први пут већ честа појава у редовима Брозових бојовника како наводи документ. О томе дакле сведоче мештани информатори који су и основа писања овог полицијског извештаја. Дакле, ништа од добро нам „познате“ партизанске неизмерне хуманости за рањене другове због којих се руше мостови на Неретви али очигледно само у Булајићевим научнофантастичним филмовима.

На којим су све лажима комунисти након рата писали своје сопствене повеснице, снимали филмове и серијале и креирали култ личности једног обичног малограђанина и хохштаплера за чији рођендан је читава земља неколико месеци морала да носи штафету покорности и организује слет оданости (што себи нису дозвољавали ни један Хитлер, Мусолини, Стаљин или Мао) вероватно никада неће ни бити откривено јер је највећи део партизанске грађе уништен од њих самих као што то доказује и овај документ. 

Једна од многих тајни коју је са собом однео у гроб (на Дедињу у сред Београда) загорски металац, по струци машин-бравар – Јосип Броз Тито, јесте и вредност његовог личног богатства које је поседовао за живота. Домаћи, њему савремени званични извори о томе или не говоре или се до њих не може доћи редовним истраживачким путем из разумљивих политичких разлога али зато постоје архивалије које се налазе у иностранству, тј. они фондови који нису били под цензуром титоистичке ОЗНА-е, тј. данашње БИА-е а из којих се могу извући какви-такви подаци о машин-браваревој особној имовини као државног функционера. Да напоменемо да се у Титославији нису попуњавале икакве картице о имовном стању државних функционера, иначе пореских обвезника, нити је постојао икакав закон којим се регулисао тзв. сукоб јавног и приватног интереса државника и државних службеника. Уосталом, и да јесу постојале дотичне картице (као и споменути закон) сумњамо да би се могле користити од стране истраживача као релевантна архивска грађа што је на жалост случај и са данашњим имовинским картицама народник посланика и државних функционера.

Један од таквих архивских докумената из иностранства до којег смо успели да дођемо нам бар колико-толико може помоћи у одговору на питање колико је био богат Јосип Броз Тито. Ради се о документу из совјетских (данас руских) архива из године 1950., дакле о документу који се односи само на првих пет година након преотимања власти над читавом Југославијом, а Броз је након 1950. г. земљом владао све до 1980. г., дакле још читаве три деценије. Из овог совјетско-руског документа јасно произилази, јер је тако и експлицитно и наведено у самом документу који фактички представља попис Брозове имовине, да је Тито те 1950. г. поседовао у приватном власништву 1% територије читаве Југославије. Документ је откуцан на руском језику на писаћој машини, јасно је читљив и поседује све прописане архивске сигнатурске ознаке. У левом горњем углу овог документа руком је уписана сигнатура број 21 док у десном горњем углу стоји, такође руком уписана, сигнатурска ознака број 280. На дну документа је руком уписана „1950 г.“ Документ се чува у данашњем Руском државном архиву у Москви (РГАСПИ, 496-277-21/1) и представља извештај совјетске обавештајне службе са простора Југославије својој централи у Москви а гласи овако:

„Тито поседује огромна богатства. На располагању има 22 поседа:

1.     Краљевски дворац на Дедињу [тј. тзв. “Бели Двор” отет од Карађорђевића, примедба В.Б.С.].

2.     Раскошна вила у Румунској улици у Београду [ова улица је након сукоба са Информбироом 1948. г. преименована у „Ужичку“, примедба В.Б.С.].

3.     Цело острво Бриони на Јадранском мору с дворцима, плажама, зверињацима, флотилом, пловила за разоноду.

4.     Неколико раскошних вила на обали Јадранског мора, на Брду [код Крања, отето од предратних власника, примедба В.Б.С.] у Словенији, на Плитвицама у Хрватској [национални парк, примедба В.Б.С.].

5.     Огромно имање с кућама за одмор и подземним војним базама у Хан Пијеску – право феудално имање.

6.     Имања у Бељу, Илоку, Бачкој.

7.     Имање у Земуну.

8.     Виногради и вински подруми у Вршцу.

Тито има у поседу земљу која представља 1% територије Југославије – више од 250.000 хектара (пашњаци, шуме, виногради, плаже, имања).“

Да се и по овом документу аналитички осврнемо са неколико наших запажања:

·   Сам документ од стране совјетских власти није нигде и никада објављиван у јавности врло вероватно стога што би имао контрапродуктивне политичке ефекте јер би у том случају како знанствена тако и пучка јавност и у Југославији и у иностранству пре свега сматрала да је документ настао из чисто пропагандних разлога, тј. да није заснован на реалном стању ствари. У овом случају, самозвани „маршал“ и загорски машин-бравар би веома лако и вешто могао да читав документ окрене у своју корист па би тако сакупио додатне поене у сукобу са Москвом. Треба се потсетити да је те 1950. г. у Москви на власти још увек био Грузинац Стаљин који није расчистио све рачуне са својим шегртом Брозом а који се само годину дана раније спремао за војну интервенцију против Титославије. Из горе наведеног, сматрамо да је веродостојност података који се износе у овом документу врло вероватно тачна обзиром да је рађен за интерну употребу.

Један од разлога зашто је Тито претворио Брионе у особну баштину након Резолуције ИБ-а 28. јуна 1948. г. је био и „бежанијске“ природе обзиром да је скоро читаво лето те 1948. г. провео на овом отоку који му је био сигурна и недодирљива база за евакуацију у Италију у случају уласка совјетских тенкова у Југославију из Мађарске.

·   Један од разлога зашто је Тито претворио Брионе у особну баштину након Резолуције ИБ-а 28. јуна 1948. г. је био и „бежанијске“ природе обзиром да је скоро читаво лето те 1948. г. провео на овом отоку који му је био сигурна и недодирљива база за евакуацију у Италију у случају уласка совјетских тенкова у Југославију из Мађарске. Након престанка совјетске опасности Броз једноставно није имао срца да се одвоји од Бриона па их је убаштинио у своју имовинску картицу. Брионе је као што знамо користио и за смештај разноразних егзотичних дивљих звери у локалном приватном зоо-врту које је као (доживотно изабран и законом заштићен) председник на поклон добијао од разноразних егзотичних председника Азије и Африке од којих су неки припадали и канибалистичкој провенијенцији.

·   Уколико се примени прост аритметичко-математички систем вредновања потенцијалне особне Брозове заоставштине након ампутације ноге у Љубљани а заснован на формули презентованој у овом извештају (за 5 година председниковања 1% територије државе) долазимо до закључка да је у најмању руку те 1980. г. загорски металац у особном власништву поседовао читавих 7% државе. Наравно, са проласком времена и браваревим учвршћивањем на власти и сами апетити овог загорског кицоша су се повећавали тако да је веома вероватно да је цифра у процентима била далеко већа.

Да „добар занат злата вреди“ доказао је Броз: ако је неко успео да добро наплати своје машин-браварске руке и занатску машин-браварску школу у Сиску био је то пре свега загорски металац. Да ли Немачка треба да одузме орден „Савезног крста“ Јосипу Брозу Титу није у домену наше стручне надлежности, али сматрамо да се из чисто „људских и повесних“ обзира земни остаци загорског машин бравара коначно требају релоцирати из Србије. Заједно са свим његовим ордењем и штафетама.  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер