Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > Nemačka oduzima Titu orden „Saveznog krsta“
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Nemačka oduzima Titu orden „Saveznog krsta“

PDF Štampa El. pošta
Vladislav B. Sotirović   
nedelja, 05. decembar 2010.

U Nemačkoj je ovih dana zvanično podnet zahtev da se „najvećem sinu jugoslovenskih naroda i narodnosti“ oduzme orden „Saveznog krsta“ koji mu je ta država dodelila 1974. g. uz obrazloženje da je Brozova Jugoslavija, tj. njena SDB, direktno organizovala i sprovodila atentate na prostoru državne teritorije Nemačke protiv „Hrvata u egzilu“. Povodom ove inicijative u donjem tekstu nam nije namera da raskrinkavamo političko-ideološku narav tih 14 „Hrvata u egzilu“ (čitaj ustaše) na meti Brozovog tajnog državno-redarstveničkog servisa već nam je namera da konstruktivno doprinesemo, na osnovu relevantne arhivske građe, osvetljavanju političkog lika „našeg najvećeg sina“.      

O liku i (ne)delu Josipa Broz(ovića) tzv. „Tita“ (7. svibnja1892. g., Kumrovec – 4. maja 1980. g., Ljubljana) pisano je do sada mnogo i naširoko ali uglavnom bez osvrta na relevantne, tj. pouzdane, arhivalije. U svim ovim pisanijama ostalo je ipak do kraja nerazjašnjeno kao prvo, njegovo stvarno poreklo, kao drugo njegov osobeni karakter i kao treće Titovo lično bogatstvo. U nameri da objektivno doprinesemo rasvetljavanju ove tri nepoznanice prilažemo dva arhivska dokumenta o Titu a koji bacaju dosta svetla na rešavanju gore spomenutih problema.

Štab Titov je vrlo pokretljiv i redak je slučaj da se negde duže vremena zadrži. Pokret se javlja uvek onda kada je primljeno obaveštenje od strane obaveštajaca o pretstojećoj opasnosti.

Kao prvu arhivaliju predstavljamo strogo poverljiv dokument beogradske specijalne policije o „Titu“ od 13. decembra 1943. g. a koji se nalazi u Arhivu Jugoslavije pod signaturom 838, LF JBT III-11/15.

U ovom dokumentu otkucanom na pisaćoj mašini ćiriličnim grafemama se kao pošiljalac navodi Uprava Grada Beograda, Odeljenje specijalne policije a kao adresant-primalac Pretsedništvo Vlade u Beogradu. Dokument je sledeće sadržine i prenosimo ga onako kako je autohtono i izdat sa tri leksičko-faktografske dopunske ispravke u velikim zagradama:

“Ovom Odelenju je čast izvestiti Pretsedništvo, da je primljeno obaveštenje, koje sadrži izvesne pojedinosti o akciji partizanske vojske, o ličnosti njihovog “komandanta” Tita, njegovom načinu života, kao i o odnosu između njega, njegovih najbližih saradnika i njegove vojske. Ova obaveštenja primljena su od lica koja su pre izvesnog vremena došla iz Crne Gore.

Tako je primljeno obaveštenje da je Tito sa svojim štabom prošloga leta boravio na planinama blizu Nikšića i to na mestu zvanom “Goransko”. Tu na “Goransko”, partizanski štab je organizovao i sanitetsku službu koristeći tamošnju bolnicu, gde su se lečili i ranjeni partizani. U ovoj bolnici lečili su se i meštani, od kojih je jednim delom i primljeno ovo obaveštenje. U odnosu na samu ličnost Tita podaci s kojima se raspolaže su apsolutno identični s podacima koji su primljeni od ovih lica. Pored poznatih podataka primljeni su još i ti, da je Tito uzrasta srednjeg, spoljašnjosti uglađene i da nosi građansko odelo koje je mahom novije. Govori jednim pokvarenim srpskim jezikom, koji liči na kajkavski.

Odnos između Tita, njegovog štaba i članova je autoritativan i to bilo u službenom ophođenju ili privatnom životu. Ova razlika naročito se ogleda u ophođenju Tita prema svojim saradnicima, čak i onim najužim. I sam način života znatno se razlikuje od života ostalih, jer dokle Tito ima izobiljnu hranu, razne slatkiše i živi nemoralnim životom i ima kraj sebe jednu mladu devojku jevrejskog porekla sa kojom je i ranije živeo, dotle njegova “vojska” dobija vrlo slabu hranu. Ovakvu slabu hranu dobijaju čak i bolesnici – ranjeni partizani.

Njegovu najužu okolinu pored ostalih sačinjavaju i jevrejin Moša Pijade kao i biv[ši] jugoslovenski oficiri general Orović Savo i kapetan Jovanović [Arso], mada se za ovu dvojicu tvrdi da su slučajno prišli njima. Pored ostalog tvrdi se da u štabu Titovom ima samo mlađih ljudi, ukoliko se to ne odnosi na njihove važne funkcionere.

Štab Titov je vrlo pokretljiv i redak je slučaj da se negde duže vremena zadrži. Pokret se javlja uvek onda kada je primljeno obaveštenje od strane obaveštajaca o pretstojećoj opasnosti. Takav slučaj dogodio se je i s ovim poslednjim mestom bivakovanja, odakle su i potekli ovi podatci. Prilikom pokreta s planine i mesta zv[anog] “Goranjsko” partizani su spalili svu arhivu, kao i samu zgradu u kojoj su bili, pa čak i 40 svojih najtežih ranjenika, što oni to često i rade.

Obaveštajna služba razvijena im je u vrlo jakoj meri i mahom su za ovu službu upotrebljavane tamošnje meštanke, ređe meštani, čiji spoljašnji izgled nije skretao pažnju tamošnjih vlasti. Iz istih izvora saznaje se da se danas Tito i njegov štab nalaze u planinama izmedju Plevalja, Pavinog Polja i Nikšića.

Prednje obaveštenje ustupa se naslovu, s molbom radi znanja i upotrebe istog”.

Dokument je potpisan ovako:

Po naredbi, Upravnik Grada Beograda, Šef Odelenja specijalne policije, Inspektor.

Uzeli bismo sebi slobodu da u donjim redovima ukratko proanaliziramo ovaj izveštaj koji očito potiče sa „lica mesta“ i od ljudi koji su bili u neposrednoj Titovoj okolini pa se stoga može smatrati u velikoj meri verodostojnim.

1.     U izveštaju se ističe da su podaci dobijeni sa „terena“ potpuno identični sa drugim podacima koje ova policijska služba poseduje o Titu. Dakle, ovaj izveštaj koji izveštava o Titovoj ličnosti sa „lica mesta“ je, kako se i navodi, apsolutno kompatibilan sa mnogim drugim izveštajima o istoj osobi pa se stoga sa velikim stepenom verovatnoće može zaključiti da su podaci izneti u njemu jednostavno rečeno tačni. Drugim rečima, sa povesno-znanstvene tačke gledišta, ovaj izveštaj se po svojoj dokumentacijsko-izvornoj bitnosti treba smatrati kao dokument „iz prve ruke“ prvostepene važnosti.

Pojedini svedoci tvrde da na vrhuncu svoje političke moći nije nikada dva puta ulazio u isto odelo i cipele a sa Fidelom Kastrom je verovatno imao ugovor o reklamiranju kubanskih tompusa koje mu je vođa kubanske revolucije redovno slao.

2.     Izričito se spominje da je Tito čak i na frontu, tj. u ovom slučaju u planini, nosio „građansko“ odelo koje kao prvo uopšte ne priliči njegovoj proletersko-propagandnoj anti-buržoaskoj ideologiji sa kojom su partizanski politički komesari ispirali mozgove običnom narodu koji je iz ovih ili onih razloga pristupio Titovoj „vojsci“ a o čemu imamo odlično svedočanstvo kod Branka Ćopića u njegovom „Nikoletini Bursaću“. Da je Tito bio „buržoaskih“ manira potvrđuju i izveštaji Nedićeve vlade iz 1941. g. u kojima jasno stoji da se Tito u Zapadnoj Srbiji u leto 1941. g. pojavio u belom mercedesu i u glanc novom odelu (sa aušvajsom uredno izdatom od strane ustaških vlasti u Zagrebu). Ovo samo potvrđuje već dobro poznatu istinu da je Broz poticao iz dobrostojeće kulačke obitelji što se da vizuelno i dokazati prilikom posete njegovoj rodnoj kući u Kumrovcu. „Kicošku“ narav Titovu od svog najranijeg detinjstva pa do smrti odlično dokumentuje jedan od njegovih biografa – DŽasper Ridli (Jasper Ridley) u biografskoj monografiji „Tito - Biografija“, Prometej, Zagreb, 2000. g. (inače veliki Titofil). Bez obzira gde se kretao, po evropskim prestonicama pre rata, balkanskim gudurama za vreme rata ili po safari lovačkim turama nakon rata uvek i u svim prilikama je „drug“ Tito bio odeven po poslednjim modnim trendovima zapadnog kapitalističkog sveta. Pojedini svedoci tvrde da na vrhuncu svoje političke moći nije nikada dva puta ulazio u isto odelo i cipele a sa Fidelom Kastrom je verovatno imao ugovor o reklamiranju kubanskih tompusa koje mu je vođa kubanske revolucije redovno slao. Na kraju je i umro od preteranog duvanjenja i svakodnevnog ispijanja škotskih, kanadskih, irskih i američkih viskija. Da li se ovde radilo o austrougarskom vaspitanju ili o skorojevićskoj mentalnoj prirodi sina jednog zagorskog kulaka ostaje da se naknadno utvrdi.

Za razliku od Josipa Broza, njegovog glavnog ali i jedinog vojno-političkog protivnika, Dražu Mihailovića, ukoliko ne biste znali o kome je reč, ne biste sigurno smatrali za nekog (vrhovnog) komandanta pa čak ni višeg oficira jer je po svojoj ratnoj garderobi više ličio na lokalnog seljaka ili planinskog pastira nego na vrhovnog komandanta vojske jedne međunarodno priznate države i to u činu generala (legalno dobijenog i zasluženog). 

3.     Tito očito nikada nije uspeo da se „dekajkavizuje“ iako je skoro četiri decenije vladao Jugoslavijom iz štokavsko-ekavskog Beograda koji je sam iz taktičkih razloga izabrao za prestonicu iako su mu najbliži saradnici s razlogom predlagali da to bude Sarajevo. Interesantno je da su nemački izvori iz 1941. g. upravo na osnovu njegovog jezika napominjali da se verovatno radilo o uvezenom „Rusu“ dok je Draža Mihailović u to bio čvrsto ubeđen nakon njegovog prvog sastanka sa Brozom u Struganiku 19. septembra 1941. g. u vili vojvode Živojina Mišića. Na žalost, naša istoriografija do danas nije utvrdila da li se u Brozovom slučaju radilo o dva ili o jednom Titu. Što se tiče Brozovog (onog iz Kumrovca) kuburovanja sa jezikom, i to sa svojim maternjim – kajkavskim, ono se dokumentovano može pratiti sve do Josipovog prvog razreda osnovne škole koji je morao da pohađa dva puta obzirom da je prvi put u njegovom pohađanju završio školsku godinu sa jednom nedovoljnom ocenom i to baš onom iz „čitanja“ tj. maternjeg jezika [Arhiv Jugoslavije, 516, Memoarska građa, 2958, str. 5−7].

4.     Da je Tito oduvek kada je mogao uživao u obilju hrane, slatkišima ali i da je od početka do kraja svog životnog veka živeo nemoralnim životom potvrđeno je do sada mnogim svedočanstvima i pisanim izvorima tako da nam ovaj dokument po tom pitanju ne otkriva ništa novo, tj. nepoznato. Do sada niko nije sa pouzdanom tačnošću utvrdio koliko je Tito imao bračnih i vanbračnih supruga što se odnosi i na zakonitu i nezakonitu decu kao i ljubavnice. Međutim, ovde treba obratiti pozornost na jednu crtu iz njegovog načina življenja bilo u ratu ili u miru: uvek je nastojao da se distancira tj. izdvoji od mase koju je vešto zloupotrebljavao za svoje privatne i političke interese. Iz ovog dokumenta se jasno vidi da nije obedovao sa svojim vojnicima niti je jeo istu hranu kao i oni. Da je tzv. Vrhovni štab NOV i POJ uživao u obilju kvalitetne hrane možda najbolje svedoči britanska misija na ostrvu Visu leta 1944. g. Britanske vojne misije pri Glavnom štabu Dražine JVuO svoje pretpostavljene ne izveštavaju o dobro nam „poznatim“ „četničkim krkancijama“ koje spominju samo posleratna komunistička istoriografija i filmologija. Ovako visokouglađene kulinarske manire Tito je dalje razvijao i unapređivao nakon rata što se između ostalog može pročitati i u knjizi njegovog ličnog dvorskog kuvara g. Karapandžića.

Dakle, sušta suprotnost Draži Mihailoviću kako po pitanju moralnosti privatnog života tako i socijalizacije sa svojim saborcima i sledbenicima. Ovakvom Titu kakav je bio nije se u svakom slučaju moglo omaći da prilikom prelaska neke Albanije sjaše sa konja ili se skine sa volovske zaprege i ustupi mesto nekom iznemoglom ratniku ili civilu u zbegu kao što je to 1915. g. u sred zime u albanskim gudurama učinio kralj Petar Prvi Karađorđević.

5. Za nas je najbitnija vrednost ovog dokumenta upravo ono što se donosi na samom njegovom kraju a to je da su Titovi partizani prilikom odlaska u bežaniju pobili svih svojih 40 teških ranjenika, tj. one koji nisu mogli da se kreću pa ih je stoga trebalo nositi. I to nije prvi put već česta pojava u redovima Brozovih bojovnika kako navodi dokument. O tome dakle svedoče meštani informatori koji su i osnova pisanja ovog policijskog izveštaja. Dakle, ništa od dobro nam „poznate“ partizanske neizmerne humanosti za ranjene drugove zbog kojih se ruše mostovi na Neretvi ali očigledno samo u Bulajićevim naučnofantastičnim filmovima.

Na kojim su sve lažima komunisti nakon rata pisali svoje sopstvene povesnice, snimali filmove i serijale i kreirali kult ličnosti jednog običnog malograđanina i hohštaplera za čiji rođendan je čitava zemlja nekoliko meseci morala da nosi štafetu pokornosti i organizuje slet odanosti (što sebi nisu dozvoljavali ni jedan Hitler, Musolini, Staljin ili Mao) verovatno nikada neće ni biti otkriveno jer je najveći deo partizanske građe uništen od njih samih kao što to dokazuje i ovaj dokument. 

Jedna od mnogih tajni koju je sa sobom odneo u grob (na Dedinju u sred Beograda) zagorski metalac, po struci mašin-bravar – Josip Broz Tito, jeste i vrednost njegovog ličnog bogatstva koje je posedovao za života. Domaći, njemu savremeni zvanični izvori o tome ili ne govore ili se do njih ne može doći redovnim istraživačkim putem iz razumljivih političkih razloga ali zato postoje arhivalije koje se nalaze u inostranstvu, tj. oni fondovi koji nisu bili pod cenzurom titoističke OZNA-e, tj. današnje BIA-e a iz kojih se mogu izvući kakvi-takvi podaci o mašin-bravarevoj osobnoj imovini kao državnog funkcionera. Da napomenemo da se u Titoslaviji nisu popunjavale ikakve kartice o imovnom stanju državnih funkcionera, inače poreskih obveznika, niti je postojao ikakav zakon kojim se regulisao tzv. sukob javnog i privatnog interesa državnika i državnih službenika. Uostalom, i da jesu postojale dotične kartice (kao i spomenuti zakon) sumnjamo da bi se mogle koristiti od strane istraživača kao relevantna arhivska građa što je na žalost slučaj i sa današnjim imovinskim karticama narodnik poslanika i državnih funkcionera.

Jedan od takvih arhivskih dokumenata iz inostranstva do kojeg smo uspeli da dođemo nam bar koliko-toliko može pomoći u odgovoru na pitanje koliko je bio bogat Josip Broz Tito. Radi se o dokumentu iz sovjetskih (danas ruskih) arhiva iz godine 1950., dakle o dokumentu koji se odnosi samo na prvih pet godina nakon preotimanja vlasti nad čitavom Jugoslavijom, a Broz je nakon 1950. g. zemljom vladao sve do 1980. g., dakle još čitave tri decenije. Iz ovog sovjetsko-ruskog dokumenta jasno proizilazi, jer je tako i eksplicitno i navedeno u samom dokumentu koji faktički predstavlja popis Brozove imovine, da je Tito te 1950. g. posedovao u privatnom vlasništvu 1% teritorije čitave Jugoslavije. Dokument je otkucan na ruskom jeziku na pisaćoj mašini, jasno je čitljiv i poseduje sve propisane arhivske signaturske oznake. U levom gornjem uglu ovog dokumenta rukom je upisana signatura broj 21 dok u desnom gornjem uglu stoji, takođe rukom upisana, signaturska oznaka broj 280. Na dnu dokumenta je rukom upisana „1950 g.“ Dokument se čuva u današnjem Ruskom državnom arhivu u Moskvi (RGASPI, 496-277-21/1) i predstavlja izveštaj sovjetske obaveštajne službe sa prostora Jugoslavije svojoj centrali u Moskvi a glasi ovako:

„Tito poseduje ogromna bogatstva. Na raspolaganju ima 22 poseda:

1.     Kraljevski dvorac na Dedinju [tj. tzv. “Beli Dvor” otet od Karađorđevića, primedba V.B.S.].

2.     Raskošna vila u Rumunskoj ulici u Beogradu [ova ulica je nakon sukoba sa Informbiroom 1948. g. preimenovana u „Užičku“, primedba V.B.S.].

3.     Celo ostrvo Brioni na Jadranskom moru s dvorcima, plažama, zverinjacima, flotilom, plovila za razonodu.

4.     Nekoliko raskošnih vila na obali Jadranskog mora, na Brdu [kod Kranja, oteto od predratnih vlasnika, primedba V.B.S.] u Sloveniji, na Plitvicama u Hrvatskoj [nacionalni park, primedba V.B.S.].

5.     Ogromno imanje s kućama za odmor i podzemnim vojnim bazama u Han Pijesku – pravo feudalno imanje.

6.     Imanja u Belju, Iloku, Bačkoj.

7.     Imanje u Zemunu.

8.     Vinogradi i vinski podrumi u Vršcu.

Tito ima u posedu zemlju koja predstavlja 1% teritorije Jugoslavije – više od 250.000 hektara (pašnjaci, šume, vinogradi, plaže, imanja).“

Da se i po ovom dokumentu analitički osvrnemo sa nekoliko naših zapažanja:

·   Sam dokument od strane sovjetskih vlasti nije nigde i nikada objavljivan u javnosti vrlo verovatno stoga što bi imao kontraproduktivne političke efekte jer bi u tom slučaju kako znanstvena tako i pučka javnost i u Jugoslaviji i u inostranstvu pre svega smatrala da je dokument nastao iz čisto propagandnih razloga, tj. da nije zasnovan na realnom stanju stvari. U ovom slučaju, samozvani „maršal“ i zagorski mašin-bravar bi veoma lako i vešto mogao da čitav dokument okrene u svoju korist pa bi tako sakupio dodatne poene u sukobu sa Moskvom. Treba se potsetiti da je te 1950. g. u Moskvi na vlasti još uvek bio Gruzinac Staljin koji nije rasčistio sve račune sa svojim šegrtom Brozom a koji se samo godinu dana ranije spremao za vojnu intervenciju protiv Titoslavije. Iz gore navedenog, smatramo da je verodostojnost podataka koji se iznose u ovom dokumentu vrlo verovatno tačna obzirom da je rađen za internu upotrebu.

Jedan od razloga zašto je Tito pretvorio Brione u osobnu baštinu nakon Rezolucije IB-a 28. juna 1948. g. je bio i „bežanijske“ prirode obzirom da je skoro čitavo leto te 1948. g. proveo na ovom otoku koji mu je bio sigurna i nedodirljiva baza za evakuaciju u Italiju u slučaju ulaska sovjetskih tenkova u Jugoslaviju iz Mađarske.

·   Jedan od razloga zašto je Tito pretvorio Brione u osobnu baštinu nakon Rezolucije IB-a 28. juna 1948. g. je bio i „bežanijske“ prirode obzirom da je skoro čitavo leto te 1948. g. proveo na ovom otoku koji mu je bio sigurna i nedodirljiva baza za evakuaciju u Italiju u slučaju ulaska sovjetskih tenkova u Jugoslaviju iz Mađarske. Nakon prestanka sovjetske opasnosti Broz jednostavno nije imao srca da se odvoji od Briona pa ih je ubaštinio u svoju imovinsku karticu. Brione je kao što znamo koristio i za smeštaj raznoraznih egzotičnih divljih zveri u lokalnom privatnom zoo-vrtu koje je kao (doživotno izabran i zakonom zaštićen) predsednik na poklon dobijao od raznoraznih egzotičnih predsednika Azije i Afrike od kojih su neki pripadali i kanibalističkoj provenijenciji.

·   Ukoliko se primeni prost aritmetičko-matematički sistem vrednovanja potencijalne osobne Brozove zaostavštine nakon amputacije noge u Ljubljani a zasnovan na formuli prezentovanoj u ovom izveštaju (za 5 godina predsednikovanja 1% teritorije države) dolazimo do zaključka da je u najmanju ruku te 1980. g. zagorski metalac u osobnom vlasništvu posedovao čitavih 7% države. Naravno, sa prolaskom vremena i bravarevim učvršćivanjem na vlasti i sami apetiti ovog zagorskog kicoša su se povećavali tako da je veoma verovatno da je cifra u procentima bila daleko veća.

Da „dobar zanat zlata vredi“ dokazao je Broz: ako je neko uspeo da dobro naplati svoje mašin-bravarske ruke i zanatsku mašin-bravarsku školu u Sisku bio je to pre svega zagorski metalac. Da li Nemačka treba da oduzme orden „Saveznog krsta“ Josipu Brozu Titu nije u domenu naše stručne nadležnosti, ali smatramo da se iz čisto „ljudskih i povesnih“ obzira zemni ostaci zagorskog mašin bravara konačno trebaju relocirati iz Srbije. Zajedno sa svim njegovim ordenjem i štafetama.  

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner