петак, 19. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > Хрватска „правашка“ хисториографија и Срби
Истина и помирење на ex-YU просторима

Хрватска „правашка“ хисториографија и Срби

PDF Штампа Ел. пошта
Владислав Б. Сотировић   
субота, 31. март 2012.

У европској савременој повести, нарочито након пада Берлинског зида новембра 1989. г., постоје мале и, пре свега, „неисторијске“ нација које покушавају да „доведу у ред“ своје националне повеснице тако што их улепшавају, хероизују, еуропеизују и нарочито настоје да како-тако докажу некакву повесну независност својих национа у односу на моћне суседе – како би тиме разбили традиционалну слику Европе и европске историјске науке о њима. Амерички повесничар мађарског порекла Ендрју Ц. Јанош [Andrew C. Janos] је експлицитно поделио централноевропске, источноевропске и балканске нације у повесном пресеку у две јасно изражене и међусобно супротстављене категорије, па чак и класе: на оне које чине политичко-економско-културни центар и на оне које живе на периферији око тог центра служећи му као нека врста сировинске базе у општем смислу речи.[1]

По питању државности данас признате европске нације и/или етничке групе се могу грубо поделити у следеће главне категоријалне групе, тј. на оне:

1.      које никада у повести нису имале никакву своју сопствену државну независност (Власи, Роми, Лужички Срби...),

2.      које су такву државну независност као међународно признату по први пут стекле тек након 1989. г. (Словенци, Словаци, Украјинци, Белоруси),

3.      које су је имале у средњем веку и/или касније па су је обновиле у 19-ом или почетком 20-ог века (Срби, Бугари, Грци, Пољаци, Литванци),

4.      које су је први пут добиле почетком 20-ог века (Летонци, Естонци, Финци, Шиптари),

5.      које су је имале мање-више у континуитету од почетка средњег века па до данас (Французи, Немци, Швеђани, Италијани...).[2]

Посебну групу, међутим, чине оне нације које су у средњем веку имале међународно признату какву-такву државно-политичку независност а након њеног defacto губитка утопиле се у суседне вишенационалне државне творевине, задржавајући формалну аутономију регионалног типа да би тек након много столећа биле поново признате као међународно независне политичке творевине, тј. државе. То су случајеви, нпр., са Чесима или Мађарима.[3] Међутим, у читавом европском случају односа нација-држава-политичка независност постоји један parexcellence случај – случај који у defacto чињеничном смислу драстично одскаче од deiure „препаковане“ националне повеснице за „домаћу упорабу“, а то је случај Хрватске и Хрвата. Ово драстично одскакање се у хрватском случају вероватно може објаснити, или бар схватити, као јак синдром инфериорности у поређењу са својим „повесним“ и јаким суседима Италијанима, Србима и Мађарима, а настао је услед сплета реалних повесних околности у којима су Хрвати и Хрватска вечито били они „други“ или „трећи“ у туђим државама а хтели су да буду „први“ и „своји на своме“ – онако како су то они схватали. Државност су изгубили далеке 1102. г., читавих 357 година пре Срба (1459. г.) а са њом и статус „повесне нације“[4] – који нису успели да обнове све до 1941−1945, и ту су државност добили у савезу са европским нацизмом, на поклон од Хитлера и Мусолинија. За разлику од Хрвата, Срби, као њихови главни конкуренти на просторима Југоисточне Европе, своју државност и „историчност“ успели су  да defacto обнове читавих 137 година пре њих (1804. г.), и то путем тешке револуционарне борбе и дугог рата и ратова за национално ослобођење – што је коначно и читава Европа deiure признала 1878. г. [Castellan 1992, 227−323]. 

Вероватно ни једна национална историографија у Европи није уложила више напора да „препакује“ своју сопствену повесницу као што је то у случају хрватске повести и хисториографа, али и политичара (укључујући и повијесничаре/државнике). Циљ оваквог препис(ив)ања (re-writing), тј. ревизије, локалне повеснице имао је пре свега практично-национално-политичку конотацију: требало је доказати и показати знанствено неупућеној „Еуропи“ да Хрвати имају неиспрекидано-континуирану „тисућљетну“ повијест неовисне националне државности у овом или оном облику. Формални атрибути-доказатељи овакве политичко-државне „неовисности“ су тројаки:

1.      „Хрватски“ сабор у Загребу (легислативна институција)

2.      гувернатор-бан на челу „хрватске“ владе (егзекутивна власт)

3.      национална застава са државним грбом (визуелна симболика неовисности).[5]

Сматрамо да је ревизионисање хрватске (Хрвата и Хрватске) повеснице у облику хрватске повесне хипертрофије у 20. и 21. столећу било, пре свега, уперено и „знанствено“ обликовано против Срба, затим против Италијана и на крају против Мађара и Словенаца.[6] Хрватска „правашка“ хисториографија је у овом контексту као први хипертрофски пројекат зацртала да покаже и докаже да је повест Хрвата од најранијег средњег века па до године 1102. била европског карактера и са владарима који су у рангу европских суверена а који стоје на бранику западног (римокатоличког) хришћанств, наспрам „бизантијско-православне шизме“ на самим рубовима Централне Европе (никако Балкана). Међутим, изван хрватских свеучилишних центара и хисториографије о овим наводно многобројним хрватским владарима, укључујући и краљеве, у самој Европи и остатку света се мало зна. Одвајање повесних чињеница од политикантских легенди је знанствени посао за следеће генерације хисторичара који, као прво, морају да разврстају квазиповесне фалсификате од реално-повесних чињеница.[7] Њима је један од зацртаних задатака да фактографски покажу да је једна мала средњовековна Хрватска, у величини једне жупаније у Србији за време Стефана Немање, владала нешто дуже од пар година једним делом Босне а нарочито Херцеговине. Њима спада у морално-знанствену обавезу и потапање митова о „слави краља Томислава“ и Хрватске у његово доба на аутентично српској јадранској обали од древног Стона до Котора.[8]

У том смислу, ево и конкретно шта о раној средњевековној повести Хрватске пише један од најпознатијих светских стручњака за повест Балкана у средњем веку: „Early medieval Croatian history fits the concluding line to the old jingle: the more you study the less you know. When I was an undergraduate studying Balkan history I thought I knew quite a bit about Croatia; but as I study more about Croatia, one by one the ‘facts’ that I knew before turn out to be dubious, based on questionable sources or no sources at all. Most of the existing literature in western languages on medieval Croatia is extremely poor; and frequently it is marred by nationalistic bias. A basic problem making early Croatian history difficult for everyone−including the most serious scholars−is the scarcity of sources and the question of the authenticity of some of the few that do exist. Furthermore, the authors of most of the sources for early medieval Croatia were distant from the events they described. Either they lived in places distant from Croatia (e.g., Byzantium, Italy) or they lived several centuries later...Byzantine writers knew little about Croatia...Most Byzantine historians did not mention Croatia at all. Much of the information about medieval Croatian history comes from later (seventeenth- and eighteenth-century) narrative histories. These were written by enthusiastic people but contain a mixture of fact and legend; and since many of the documents they based their works on are now lost, it is extremely difficult to judge whether their information came from reliable sources or not“ [Fine 1994a, 248].

Остаје, ипак, неоспорна чињеница, да се опсег државних граница мале средњовековне Хрватске не може доказати на основу историјских извора. Сам кнез-краљ Томислав (910−928. г., чији споменик на коњу као римском цару Аурелију у Риму стоји у Загребу на Томислављевом тргу насупрот главне градске железничке станице) постао је први краљ (925. г.) Хрватске за учињене заслуге оријенталној Византији а не Европи. Био је почасни краљ, тј. „проконзул“-гувернатор Византијског царства. Петар Крешимир IV (1058−1074) се са своје стране прогласио краљем након добијања градова Сплита, Трогира и Задра од Византије (а не освајања), а сва три су била (и данас остала) на „стреломету“ један од другога. Његов наследник на престолу, Дмитар Звонимир (1075−1089), преузимајући краљевску круну уједно је преузео и обавезу слања феудално-поданичког данка римском папи у суми од 200 златних дуката (дакле, купљена круна).

За време обе Југославије (Краљевине и Републике) највећи успех хрватске хисториографије се састојао у томе што је Загреб успео да наметне читавој земљи (зарад очувања братствојединственачке политике „троплеменског“ српско-хрватско-словеначког народа) своју сопствену „знанствену“ интерпретацију хрватског дела повести Јужних Словена:

1.        да су средњовековни посавски Словени били етнички Хрвати и да су формирали тзв. „Посавску Хрватску“ коју је краљ Томислав ујединио са тзв. „Далматинском Хрватском“ [Macan 1992, 28−31]. Након овако формулисане премисе, апсолутно незасноване на повесним изворима, следио је и „логичан“ закључак да је Посавина етно-хрватска земља исто као и читава Далмација и то, што је најбитније, заједно са Дубровником, који никада није припадао Хрватској већ је све до самог почетка 19-ог столећа био независна држава-град Република, и

2.        да су Хрвати као етнос преко својих феудалних представника 1102. г. потписали са мађарским краљем Коломаном (1095−1116) споразумни међудржавни акт Pactaconventa у форми “regna socia” (тј. “удружене краљевине”), на основу кога је створена персонална унија две независне државе – Мађарске и Хрватске [Perić 1997, 52−60][9], а не феудално-поданички акт “partes subjectae” чиме је Хрватска у стварности постала обична мађарска провинција са одређеним нивоом локалне самоуправе.

Да се овде накратко задржимо само на наведеној другој ставци у вези са мађарско-хрватским односима након 1102, с обзиром на то да овај догађај представља кључну прекретницу у читавој повесници Хрватске и Хрвата – али и један од најомиљенијих тематских објеката интерпретација и реинтерпретација хрватске ревизионистичке хисториографије. Наиме, на основу самог аутентичног текста Pactaconventa из 1102. г. на латинском језику (чува се у Будимпешти), као и на основу историјског развоја догађаја, јасно је да се ту ради о “partes subjectae”.[10] Ево конкретно шта о томе пише већ цитирани Фајн: “The Hungarians had gradually become a more active factor in the Balkans. They had occupied considerable territory nominally Byzantine, conquering Sirmium and the surrounding region of Srem. In addition, they annexed Croatia in 1102 and took over, as well, various cities in Dalmatia which belonged to the empire” [Fine 1994a, 234]. Дакле, као прво, за Фајна је јасно да је Мађарска године 1102. једноставно анектирала Хрватску, тј. припојила је својој држави, и као друго, Далмација није исто што и Хрватска. За мађарску историографију је ствар у вези са годинама 1091. и 1102.  кристално јасна: радило се о мађарској анексији Хрватске. Тако проф. Ласло Контлер са Централноевропског универзитета у Будимпешти јасно пише: „In 1090, as the Croatian throne became vacant, chaos ensued and one of the baronial factions turned to Ladislas to occupy it. The annexation of Croatia took place in 1091 without substantial resistance, although a raid of nomadic Cumans in Eastern Hungary compelled him to return, leaving the occupation of Dalmatia (the ‘Latin’ towns of the shore and the islands) to his successor. For the time being Ladislas appointed his younger nephew Prince Álmos as governor. Thus begun the historic association of the Kingdom of Hungary and Croatia, which lasted until the end of the First World War“ [Kontler 1999, 63]. Исти аутор у истој монографији на страници 79-ој даје и повесну карту Краљевине Мађарске у касном 13-ом веку на којој су Славонија, Хрватска и Кнежевина Босна и Мачва сасвим јасно означене као мађарске државне провинције.

Ипак, за хрватску је хисториографију – али и политику – својевољно тумачење, тј. интерпретирање, догађаја из 1102. г. било нужно како би се формално „доказало“ постојање какве-такве “тисућљетне хрватске државности“. То би, опет, послужило као основа за неистините тврдње да су Хрвати још од 9-ог столећа па све до “Прводецембарског акта” 1918. г. имали своју националну државност коју су, тобоже, унели и у Краљевину СХС/Југославију са најмање све Сремом, Дубровником, западном Босном (“Турском Хрватском”) и Барањом. Наравно, тзв. “Нагодба“ из 1868. г. између Загреба и Пеште, по њима је била међудржавни акт којим је само потврђена персонална унија из 1102. г. између неовисне Хрватске и независне Мађарске [Pavličević 2000, 271−273]. Дакле, хрватска међународно призната државна повест је читавих 419 година (разлика од 1459. г. до 1878. г.) дужа и светлија од српске!

Међутим, овде се ради и о нечему много важнијем, а то је питање Срба у границама Брозове и Туђманове Хрватске. У овом контексту је основни циљ хрватске хисториографије да докаже две ствари:

·        да су се Срби на просторима Хрватске (тј. тзв. Троједне Краљевине Далмације, Хрватске и Славоније) насељавали у таласима, односно да нису аутохтоно становништво Броз-Туђманове Хрватске[11], и

·        да су се као емигранти населили на простору “државе” Хрватске а не провинције у оквиру Мађарске или Хабсбуршке монархије.

Доказати ове две ставке је за хрватску хисториографију било од кључне битности јер се на овај начин у ствари доказује “право власништва у сопственој кући” а сви подстанари су сходно томе обавезни да поштују кућни ред легалних власника државе – уколико на то нису спремни дозвољено им је “добровољно” исељавање из исте те куће, на шта је повијесничар и председник Републике Хрватске др Фрањо Туђман јасно указао након војно-редарствене акције хрватске полиције и регуларне армије почетком августа/коловоза 1995. г. (тзв. “Олуја”). Дакле, тзв. “тисућљетно хрватско државно право” је управо тај правни оквир којим се легализују и верификују два геноцида/етничка чишћења над хрваћанским Србима почињеним од стране званичних власти хрватске државе 1941−1945. г. и 1991−1995. г.[12]     

У сваком случају, у току процеса разбијања и распада СФР Југославије, хрватска хисториографија на челу са др Фрањом Туђманом је упорно тврдила да су Хрвати 1918. г. у Југославију (тј. тада Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца)[13] унели своје „хрватско државно право“ па би сходно томе и сам процес „раздруживања“ Хрвата и Хрватске од остатака Југославије требао да буде заснован на овом праву како би коначно Хрвати били „свој на своме“.[14] Нажалост, ретки су били самосвесни хрватски повијесничари који су, као нпр. Фрањо Рачки, објективно писали, тј. признавали, да су Хрвати од 1102. г. све што су урадили, урадили под фирмом Мађара а не самостално и за себе. Још има мање оних хрватских повијесничара који објективно признају да од године 1000, а нарочито од 1420/1433, Далмација нема више никакве везе са Хрватском – јер се нашла под управом Млетачке Републике (до 1797. г. а након тога под управом Француске и Аустрије до 1918. г.), која се у наредним столећима борила са Мађарском (Задарски мир 18. фебруара 1358. г.) о превласти над овом покрајином. Убачени фалсификати од стране римске Курије (тј. монаха римокатоличких опатија у Далмацији) о тзв. „Црвеној Хрватској“ јужно од реке Цетине па све до реке Бојане у „Летопису Попа Дукљанина“ („Барски родослов“) данас су признати чак и од стране хрватских хисториографа – нпр. Ферда Шишића и Наде Клаић, али не и хрватској „правашкој“ хисториографији.

Чини се да је прављење од магарца коња у процесу писања и ревизионистичког преписивања хрватске повеснице постало општи национални задатак хрватских повесничара још од времена Павла Ритера Витезовића (1652−1713), који је 1700. г. у свом, све сем не знанствено заснованом, делу Обновљена Хрватска (или „Оживела Хрватска“ − „Croatia Rediviva”) прогласио све Словене етнолингвистичким Хрватима, тј. старим Илирима, а хрватске повесне земље обележио бело-црвеном бојом од Триглава до Црног мора. Тако су по њему постојале две велике балканске Хрватске: „Croatia Alba” (Бела Хрватска) и “Croatia Rubea” (Црвена Хрватска). Прва се простирала од Јулијских Алпа па до реке Дрине. а Друга од реке Дрине до Црног мора. „Бела Хрватска“ се са своје стране додатно делила на четири мање Хрватске: “Croatia Alpestris” (Словенија), “Croatia Maritima” (Далмација, Црна Гора, Херцеговина и јужни део Босне), “Croatia Mediterranea” (северни и централни делови Босне) и “Croatia Interamnia” (Славонија и Срем).[15] Дакле, све скупа читавих пет „Хрватски“. У својој Стематографији из 1701. г. илустративно допуњује хрватско повесно право на скоро читав Балкан ређајући грбове читавих 56 по њему „илирско-хрватских“ земаља. Читајући Витезовића (похрваћени Немац) долази се до закључка да нема нит већег народа нит већих повесних покрајина у читавој повести Старог континента! Французи, Немци, Италијани, Енглези... једноставно немају шта да траже поред овако великог и моћног народа и његове повеснице као што су то Хрвати. Наравно, за Витезовића су Срби само једно хрватско племе које живи источно од реке Дрине.[16]

Од времена хрватског тзв. „Илирског покрета“ из прве половине 19-ог века почиње и процес „хероизације“ сопствене нације, у коме видну улогу игра и хрватски римокатолички клер.[17] Лансира се учење да су управо Хрвати били најхрабрији браниоци хришћанске вере у читавој Европи а који су успели да зауставе најезде отоманских Турака нешто иза Бихаћа и Јајца. Да је Европа конкретно и признала оволико херојство Хрвата истиче се да је римски папа почетком 16-ог столећа (1510. г.) Хрватима за војничке заслуге у одбрани Христове вере доделио титулу „antemurale christianitatis“. Испада тако да су српске националне погибије на Марици 1371. г. и Косову пољу 1389. г. против истих тих Турака и за исту ту Христову веру једноставно биле од минорног значаја у односу на гордо и неустрашиво стајање Хрвата на Зиду хришћанства у Лици, Банији и Кордуну. Иначе, историографија не зна да је иједан турски султан, па чак ни велики везир или провинцијски паша, погинуо и у једној јединој бици против Хрвата као што је то био случај са султаном Муратом на Косову нити да је и један једини хрватски национални вожд (нпр. бан) икада заробљен у бици са било којим Турцима као што је то био случај са српским кнезом Лазаром, а о одрубљивању главе и стварању мита и легенде о националном мученику за веру да и не говоримо.[18]

Наравно, за све оне који су повест студирали ван Загребачког свеучилишта (које је иначе званично према хрватском тумачењу као такво основано чак године 1669! и то као „најстарије и данас највеће свеучилиште у Југоисточној Европи“ – ко не верује нека посети насловницу знаничног сајта овог свеучилишта[19]) познато је да је управо у време велике папине захвалнице „неустрашивим“ Хрватима та земља Хрватска, коју су тако успешно „бранили“ и „одбранили“, била сведена на само „3000 оџака“ тј. домаћинстава у околини Загреба (тзв. „Остаци Остатака некад славног краљевства Хрватског“/”Reliquiae Reliquiarum olim magni et inclyti regni Croatiae”), јер су све остало заузели Турци а етнички Хрвати бежали главом без обзира испред отоманских башибозука, јаничара и спахија. Оно што нису освојили Турци Хрвати су правно пренели 1. јануара 1527. г. на династију аустријских Хабзбурга – да их брани јер су сами били неспособни да одбране ни остатке остатака своје отаџбине. Етнички Хрвати су, иначе, толико били ажурни и заинтересовани за одбрану и ових „Остатака остатака Хрватске“ да су Хабзбурговци морали да насељавају православне Србе из централних делова Балкана на просторе новоформиране Војне Крајине средином 16-ог столећа, како Турци не би ушли и у Карловац, Загреб или Вараждин. 

Хрватска хисториографија је, иначе, најпоноснија на „велику хрватску победу“ код Сиска над страшним Турцима (22. јуна 1593. г.), па је наводно и сама војничка моћ Отоманске империје баш од тада почела да опада. Међутим, онима који се нешто озбиљније баве повешћу Југоисточне Европе познато је да је та поражена турска војска била локалног карактера, тј. из Босанског пашалука, предвођена босанским пашом, дакле не царска и, пре свега, мала и слаба. Немачки повесничар отоманске повести Јозеф фон Хамер у својој чувеној тротомној “Historiji Turskog/Otomanskog/ Carstva” (превод и издање за југословенско тржиште, Загреб, 1979. г.) у другом тому о овој бици пише само на (доњој) половини једне странице (119-е), наводећи да су Ердеди, Ауерсперг, Егенберг, Редерн и Парадеисер (дакле ни један Хрват) дошли у помоћ и спасли град од турске опсаде, а турски великодостојници и војни команданти са војском погинули услед пуцања, сувише уских и слабих, мостова. Дакле – не у бици већ услед техничких околности. На Косову 1389. г. није било никаквих мостова и никакве воде већ отворено бојно поље на сувом са системом борбе прса у прса, мач на сабљу и копље на штит па онда хватање за вратове. И управо на овом примеру се да спознати суштина хрватске хисториографске клептоманије: провлачити се поред туђих (аустријских, мађарских, српских) војничких победа и приказивати их као хрватске, јер су се у географском смислу догодиле на територији за коју Хрвати држе да је хрватска по напуханом и вештачки инфузионо одржаваном „хрватском повијесно-државном праву“. Тако су, веровали или не, Хрвати присвојили и хајдуке и ускоке који су се у Далмацији под Млецима борили против Турака. Од хрватске „правашке“ хисториографије никада нећете чути да је Лику и Крбаву ослободио од Турака српски сердар Стојан Јанковић, чију палату са патрицијским грбом у Задру Хрвати показују туристима као палату хрватског војсковође; ослободио заједно са још једним Србином – војводом Илијом Смиљанићем, на челу српских ускока који су у Равним Котарима ратовали под млетачком заставом.[20]

Ове борбе српских ускока је опевала и народна песма али су чак и ове песме ускочког циклуса у редакцији Хрвата др Николе Андрића тискане као „хрватске“ почетком 1941. г. од стране „Матице хрватске“. Иста ова плагијаторска „Матица хрватска“ је, тада под именом „илирска“, 1844. г. (са допуном од стране Ивана Мажуранића) издала Гундулићевог Османа као „хрватског“ песника из „хрватског“ Дубровника (на порталу „Матице хрватске“ ћете прочитати да се ради о „класичном дјелу старије хрватске књижевности“[21]), чиме је и званично почело хрватско својатање српског Дубровника и његове културе и повести. Стандардни хрватски повесни плагијат је својатање војника-крајишника као „хрватских“ – па тако, читајући хрватску хисториографију, испада да су „хрватски“ граничари натерали Наполеона Бонапарту у бегство за време битке код Арколе (коју је Наполеон на крају добио) 15−17. новембра 1796, као и да је Наполеон похвалио баш етничке „Хрвате“ као најбоље војнике на свету (поводом битке код Смоленска 1812. г.) и да му је баш потребно око 100.000 таквих „хрватских“ солдата да освоји читав свет. А ти „хрватски“ војници-крајишници су те 1812. г. били већином Срби мобилисани са простора Лике и Крбаве (једна пуковнија), које су тада биле у саставу Наполеоновог „Илирског краљевства“. Војна крајина као таква, тј. области Лике, Баније, Славонске Посавине, Јужног Срема и Кордуна, није никада била у саставном делу икакве Хрватске или Хрватске-Славоније, већ искључиво и само под директном управом Беча, тј. аустријске војне команде у Грацу. Укинута је године 1881. и тек тада су је бечке власти укључиле у Хрватску-Славонију (да би парирале мађарском национализму), тако да тзв. “хрватско државно-повесно право” не полаже никакво право на област Војне крајине од средине 16-ог столећа па до 1881. – а најмање на тзв. Крајишнике и њихова војевања од Крајине до Рајне и од Ломбардије до Смоленска. Међутим, хрватска хисториографија свесно кривотвори повесне факте и упорно подмеће флоскуле о наводно две Хрватске у овом временском периоду од средине 16.-ог столећа до 1881. г.: “Цивилне” и “Војне” а постојала је само једна (цивилна илити банска) и једина над којом су бан и Сабор имали аутономну јурисдикцију у сасвим локалним и безначајним пословима.[22]

Хрватској повесној науци је најбитније од свега било, и још увек остало, да некако с конца и конопца докаже да је државност у Хрвата „тисућљетна“, тј. да се није никада прекидала – све од првог владара Хрватске бана Борне 819. г. па до данашњих дана. У том контексту су спискови разноразно титулисаних владара обе Хрватске, тј. „Далматинске“ и „Посавске“ као и наводно јединствене „Краљевине Троједнице“ (Далмација, Хрватска, Славонија),[23] („banus“, “rex”, “interex croatorum”, итд.), од почетка 9-ог века па надаље једноставно речено фасцинирајуће импозантни тако да листе енглеских или француских краљева нису ни за фусноте једној опћој повијести Хрватске и хрватске политичке неовисности. Тако је нпр. између два светска рата каснији (1944. г.) загребачки редовни свеучилишни професор (на Филозофском факултету) др Рудолф Хорват (1873−1947) успео да састави списак од читавих 245 (добро сте прочитали: две стотине и четрдесет пет!) владара разноразних „Хрватски“ како пре 1102. тако и након тога [Horvat 1924]. Од тог броја је само краљева од Томислава 925. г. до Коломана 1102. г. било 16 (шеснаест). Међутим, на велику жалост хрватског пучанства, један просечан хрватски домољуб није у могућности да положи венац на гроб ни једног јединог од тих свих 16 хрватских краљева јер се ни једном једином од њих гробно место једноставно не зна![24] Да не спомињемо мумифицирана тела владара као што је то случај у Срба, њихових саркофага и владарских инсигнија српске државности. Све сачувано и све јавно видљиво. И за домаће патриоте и за иностране туристе.[25]

Упоређења ради, нешто слично као у хрватском случају одиграва се и у неким другим националним хисториографијама: у европским оквирима ревизионистичка историографија код белоруских националиста игра кључну улогу у формирању националне свести о постојању посебне белоруске нације – одвојене како од руског тако и од пољског националног корпуса. У белоруском случају је пронађено „Соломонско решење“ за непостојање икаквих помена у средњевековним документима белоруског имена и наводне нације тако што је Велико литванско књажевство (Lietuvos Didžioji Kunigaikštystė - LDK) проглашено и за националну државу Белоруса, с обзиром на то да је територија савремене Белорусије била саставни део тог књажевства, али под именом Гудија а не Белорусија.[26] Тако је повест Великог литванског књажевства (ВЛК) проглашена уједно и за „златно доба“ повести белоруске нације. Уједно је и неосновано словенски језик говорен на простору ВЛК проглашен за „старобелоруски језик“ а у ствари се радило о средњевековном руском језику. Тако се дошло до закључка да је повест белоруске нације стара читавих десет столећа а Белоруси један од државотворних/повесних европских народа [Orlov, Saganovich 2001].[27]

На крају бисмо се осврнули и на визуелну презентацију „хрватске тисућљетне државно-повијесне неовисности“ и повесног права које проистиче из таквог, наводно чињеничног, стања и које би требало да буде засновано на релевантним повесним источницима. До сада најмаркантнија визуелна представа овог права до које смо могли да дођемо јесте едиција Хрватска повијест у двадесет пет карата. Проширено и допуњено издање из 1996. г. са „Предговором проширеном и допуњеном издању“ од, ни мање ни више, него председника Републике Хрватске, истакнутог хрватског хисториографа и Брозовог генерала – др Фрање Туђмана (првих месеци рата 1941. г. након проглашења НДХ био у усташким постројбама да би се затим прикључио партизанима).[28] Наиме, овде се ради о проширеном и допуњеном издању из 1937. г. са „шест нових земљовида с прегледом Хрватске у њезиним најпресуднијим и повијесним тренуцима овога стољећа у задњих педесет година“  које покривају период од 1939. г. до 1991. г. Последња и закључна реченица Брозовог генерала Туђмана у Предговору ове картографске едиције разоткрива сву суштину хрватске „правашке“ хисториографије:

Ово ће издање пружити читатељу обиље информација о повијесним збивањима и хрватским повијесним просторима, али и будити понос на ону Хрватску која је, како написа проф. Сркуљ, 'знала кроз стољећа способношћу и одлућношћу својих синова очувати свој посебан државноправни положај“.

Дакле, након прегледа ове картографско-повесне збирке хрватске хисторије свакоме би требало бити јасно да је хрватска државно-повесна неовисност континуирано стара читавих десет столећа![29]

Срби јесу од повесних догађаја правили митове и легенде, а најпознатији случај је са Косовским бојем и косовским јунацима. Међутим, за разлику од Срба, хрватска „правашка“ хисториографија је од жеља направила читаву теорију о „хрватском тисућљетном државном праву“, што је визуелно озваничено и на грбу Туђманове Републике Хрватске: као мали грбови около велике шаховнице се налазе и два грба која представљају наводно две државно-правно повесне хрватске земље – Истру и Дубровник, које никада нису биле саставни део никакве Хрватске ни пре ни након 1102. г.

ЛИТЕРАТУРА:

„Govor predsjednika Hrvatskoga sabora Vladimira Šeksa povodom obilježavanja Dana neovisnosti – Zagreb, 7. listopada 2004.“ http://www.sabor.hr/Default.aspx?art=1336&sec=421 (погледано 6. јануара 2012. г.)

AtlanteStorico. Novara: Instituto geografico de Agostini S.p.A., 1987.

Berend, Iván T. & Ránki, György. East Central Europe in the 19th and 20th centuries. Budapest: Akadémiai Kiadó, 1977. 

Bideleux, Robert, Jeffries, Ian. AHistoryofEasternEurope. Crisis and Change. London-New York: Routledge, 1998.

Castellan, Georges. History of the Balkans. From Mohammed the Conqueror to Stalin. New York: Columbia University Press, 1992.

Einhard. AnnalesregniFrancorum, Monumenta Germaniae historica (ed. Pertz). Hannover, 1826.

Fine, John V. A. JR. The Early Medieval Balkans. A Critical Survay from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor: The University of Michigan Press, 1994a.

Fine, John V. A. JR. The Late Medieval Balkans. A Critical Survay from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor: The University of Michigan Press, 1994b.

GroßerAtlaszurWeltgeschichte. Braunschweig: Westernmann Schulbuchverlag GmbH, 1985, Buch-Nr. 047126.

GroßerHistorischerWeltatlas. ZweiterTeil. Mittelalter, Herausgegeben vom Bayerischen Schulbuch-Verlag (Redaktion: Josef Engel), München: Bayerischer Schulbuch-Verlag, 1979.

Gudavičius, Edvardas. Lietuvos istorija. I tomas. Nuo seniausių laikų iki 1569 metų. Vilnius: Akademinio skautų sąjūdžio vydūno fondas Čikagoje-Lietuvos rašytojų sąjungos leidykla, 1999.

Guskova, Jelena. Istorija jugoslovenske krize (1990−2000). Knjiga prva. Beograd: Izdavački grafički atelje „M“, 2003a.

Guskova, Jelena. Istorija jugoslovenske krize (1990−2000). Knjiga druga. Beograd: Izdavački grafički atelje „M“, 2003b.

Historical Atlas of the World. Maplewood, New Jersey: Printed by Hammond incorporated, 1984.

Horvat, Josip. Politička povijest Hrvatske. Zagreb, 1990.

Horvat, Rudolf. Povijest Hrvatske. Zagreb, 1924.

Ioffe, Grigory. „Understanding Belarus: Belarusian Identity“. Europe-Asia Studies, Vol. 55, No. 8, 2003, 1241−1272.

Janos, Andrew C. East Central Europe in the Modern World: The Politics of the Borderlands from Pre- to Postcommunism. Stanford, California: Stanford University Press, 2000.

Johnson, Lonnie R. Central Europe. Enemies, Neighbors, Friends. New York-Oxford: Oxford University Press, 1996.

Kiaupa, Zigmantas; Kiaupienė, Jūratė & Kuncevičius, Albinas. The History of Lithuania Before 1795. Vilnius: Lithuanian Institute of History, 2000.

Klaić, Nada. Povijest Hrvata u srednjem vijeku. Zagreb: Globus, 1990.

Kontler, László. Millenium in Central Europe. A History of Hungary. Budapest: Atlantisz Publishing House, 1999.

Macan, Trpimir. Povijesthrvatskoganaroda. Zagreb: Nakladni zavod Matice hrvatske-Školska knjiga, 1992.

Mihaljčić, Rade. The Battle of Kosovo in History and Popular Tradition. Belgrade: BIGZ, 1989.

Orlov, Vladimir & Saganovich, Gennadz. Desyat’ vekov Belorusskoi istorii. Vilnius: Nasha Buduchynia, 2001.

Pavličević, Dragutin. Povijest Hrvatske. Drugo, izmijenjeno i znatno prošireno izdanje sa 16 povijesnih karata u boji. Zagreb: Naklada P.I.P. Pavičić, 2000.

Perić, Ivo. Povijest Hrvata. Zagreb: Centar za transfer tehnologije, 1997.

Rajičević-Psunjski, Veliša. Hrvati u svetlu istorijske istine. S predgovorom Zmage Jelinčića Plemenitog. 2006 (originalno izdanje iz marta 1940. g., Beograd).

Sotirović, Vladislav B. “The Idea of Greater Croatia in the Seventeenth-Century”. Conference proceeding material Statehood Beyond Ethnicity: Comparative and Trans-National Perspectives in Europe, Södertörns högskola, University College – Baltic and East European Graduate School, Fleminsberg near Stockholm, 2003, 149–189.

Sotirović, Vladislav B. Creation of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, 1914−1918. Vilnius: Vilnius University Press, 2007.

Srkulj, Stjepan & Josip, Lučić. Hrvatska povijest u dvadeset pet karata. Prošireno i dopunjeno izdanje. Zagreb: Hrvatski informativni centar, TRSAT, 1996.

Stirk, Peter. (ed). Mitteleuropa. History and Prospects. Edinburgh: Edinburgh University Press, 1994.  

Sugar, Peter F. Southeastern Europe under Ottoman Rule, 1354−1804. Seattle-London: University of Washington Press, 1977.

Ђурић, Вељко Мишина (уредник зборника). Република Српска Крајина. Десет година послије. Београд: Добра воља, 2005.

Крестић, Василије Ђ. Геноцидом до велике Хрватске. Друго допуњено издање. Јагодина: Гамбит, 2002.

НД Хрватска. Држава геноцида. Београд: „Двери српске. Часопис за националну културу и друштвена питања“, год. XIII, број 47−50, 2011.

Ривели, Аурелио Марко. Надбискуп геноцида. Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941−1945. Никшић, 1999.

Цвијић, Јован. Метанастазичка кретања, њихови узроци и последице. Београд, 1922.


[1] Види нарочито поглавље „East Central Europe: A Historical Overview“ у [Janos 2000, 29−54].

[2] Историчар Лони Р. Јонсон (Lonnie R. Johnson) описујући политичку и националну повест Централне Европе у ширем повесно-културолошком смислу речи у периоду тзв. “дугог деветнаестог века“ од Француске буржоаске револуције 1789. г. па све до краја Првог светског рата 1918. г. дели све народе и државе на овом простору у две категорије: нације без државе (Nationswithoutstates) и државе без нација (stateswithoutnations) [Johnson 1996, 124−198]. Исти аутор исправно тврди у истој монографији да све нације и етничке групе, тј. народи, на овом простору укључујући и Југоисточну Европу имају своје повесно-традиционалне “пријатеље” и “непријатеље” а по обичају сви директни суседи су непријатељи. У овом контексту је веома илустративна примедба везана за историју Краљевине СХС/Југославије између два светска рата када се причало да је ова земља окружена БРИГАМА, тј. да за суседе има Бугарску, Румунију, Италију, Грчку, Аустрију, Мађарску и Албанију. Многи историчари се слажу да мале централноевропске нације имају повесно два заједничка непријатеља: Немце и Русе, а народи у Југоисточној Европи Немце и Турке (о немачком фактору види у [Stirk 1994]. О турском фактору види у [Sugar 1977]).     

[3] О борби за обнављање националних државности на источним просторима Централне Европе у 19-ом и 20-ом веку види, нпр. у [Berend, Ránki, 1977].

[4] О национално и политички неутралној и пре свега критичкој повести балканских народа у средњем веку види у [Fine 1994a; Fine 1994b].

[5] Види, нпр. „Govor predsjednika Hrvatskoga sabora Vladimira Šeksa povodom obilježavanja Dana neovisnosti – Zagreb, 7. listopada 2004.“ а који се може прочитати на званичној вебсајт презентацији Хрватског сабора у Загребу: http://www.sabor.hr/Default.aspx?art=1336&sec=421

[6] О словеначкој критичкој оцени Хрвата у светлу историјске истине види [Rajičević-Psunjski 2006].

[7] Тако, нпр. у монографији Роберта Биделоа и Јана Џефриеса у кратком одељку о успону и паду првих јужнословенских држава [Bideleux, Jeffries 1998, 58−61] спомињу се само бугарска и српска држава и њихови владари, док о Хрватима и Хрватској нема ни једне једине речи. Уопште говорећи, у овој монографији нема ни помена о било каквој независној хрватској држави у средњем веку нити о било ком хрватском владару укључујући и краља Томислава. С друге стране, у истој овој монографији се од српских владара спомињу Стефан Урош III (тј. краљ Милутин) и цар Стефан Душан на три странице (59−61).

[8] Да Хрвата нема ни у Далмацији ни у Посавини или Славонији чак ни почетком 9-ог столећа говори нам повесни источник првог реда тзв. „Ајнхардов летопис“ о догађајима на двору франачког владара година 818. и 822. У овом летопису или аналима се за разлику од Срба, Хрвати уопште и не спомињу да постоје као народ, тј. као некаква етничка група а да не говоримо о некаквој њиховој држави или државама у то време. Хрватска хисториографија на овом месту једноставно неосновано проглашава кнеза Борну који се појавио 818. г. у Херисталу као кнеза „Приморске Хрватске“ али Ајнхард јасно и гласно пише да је Борна кнез Гудускана али никакве Хрватске [Einhard 1926].   

[9] У овој књизи Иве Перића, као и код Трпимира Мацана или Драгутина Павличевића, не наводи се ни један једини повесни источник у критичком апарату текста на основу кога и којих се заснивају ауторове тврдње. 

[10] На пример, у најбољем светском повесном атласу за историју средњег века: GroßerHistorischerWeltatlas. ZweiterTeil. Mittelalterна карти на страницама 34−35. која приказује политичко стање читавог Старог континента у временском раздобљу од 1138. г. до 1254. г. јасно стоји да је Хрватска још године 1091. постала део Краљевине Мађарске (Kgr. Ungarn) [Großer1979, 34−35]. Овакво повесно-чињенично стање потврђује и амерички Хемундов атлас светске историје: Historical Atlas of the World. Наиме, на страници 15-ој овог атласа је штампана повесна мапа Европе око године 1200-е на којој на просторима касније велике Брозове Хрватске једноставно и само пише: Hungary, док је јужни део Далмације, без територије Дубровачке Републике, присаједињен Србији чији је за главни град означен Рас [Hammond 1984, 15].     

[11] Неоспорно је да су се Срби православци на простору Крајине населили у неколико етапа са простора источних делова бивше Југославије али је исто тако тачно и да је било и аутохтоних Срба на просторима Хрватске још пре оснивања прве хрватске државе у 9-ом столећу. О метанастазичким кретањима Јужних Словена види у [Цвијић 1922].

[12] О идеолошким коренима генезе стварања геноцидне велике Хрватске види у [Крестић 2002]. О историјату Републике Српске Крајине 1991−1995. г. види у [Ђурић 2005; Guskova 2003а, 175−301; Guskova 2003b, 232−253]. Гускова у својој двотомној монографији о растурању и распаду Југославије спомиње интервју познатог загребачког научника Бранка Хорвата опозиционим сплитским новинама Ферал трибјуну у коме се тврди да је Туђманова Хрватска кренула стопама нацистичко-усташке НДХ поглавника Анте Павелића [Guskova 2003b, 251]. О усташким геноцидним злочинима над Србима у НДХ види у [Ривели 1999; НД Хрватска 2011]. Ко је и зашто отпочео рат на просторима Брозове и Туђманове Хрватске 1990/1991. г. објашњава сам први председник нове Републике Хрватске, др Фрањо Туђман, на Тргу Бана Јелачића у Загребу 24. маја/свибња 1992. г.: “Рата не би било да га Хрватска није жељела, међутим, ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске“ [НД Хрватска 2011, 102].

[13] О процесу стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца види у [Sotirović 2007].

[14] Др Фрањо Туђман је и као повијесничар и као први председник „демокрацијске“ Хрватске тврдио 1990. г. и 1991. г. да је Загреб у Краљевину СХС 1918. г. унео све бивше јужнословенске земље из Аустро-Угарске и то наравно на основу „хрватског државно-повијесног права“ па би стога по њему повијесно гледано било праведно да се СФРЈ и раздружи на линији тог права. То би конкретно значило, по Туђману, да поред Брозове СР Хрватске Загреб има право и на Босну, Херцеговину и Војводину.  

[15] Pavao Ritter Vitezović, Croatia rediviva: Regnante Leopoldo Magno Caesare, Zagreb, 1700.

[16] О Витезовићевој повесној хипертрофији види у [Sotirović 2003].

[17] Да се иза флоскуле о некаквом „југославенству“ хрватских илираца Људевита Гаја, Јанка Драшковића и осталих у ствари крила великохрватска идеја о стварању уједињене велике Хрватске на основу наводног „хрватског државно-повијесног права“ и Витезовићеве „Обновљене Хрватске“ из 1700. г. индиректно потврђује и хрватски повијесничар Јосип Хорват у својој књизи Politička povijest Hrvatske, Zagreb, 1990, у одељку под насловом „Polet i pad ilirstva, 1835−1843“.

[18] О Косовском боју види у [Mihaljčić 1989].

[20] Хрвати су плагијатски присвојили хајдуке као нешто што припада и њиховом повесном наслеђу и преко ногометног клуба „Хајдук“ из Сплита, а основао га је 1911. г. српски студент који се вратио са студија из Швајцарске доневши „балун“ у Сплит. Локални ногометни клуб „Хајдук“ основан је као српски и оригинални играчки дресови били су у бојама српске националне заставе. Није тешко закључити зашто сплитски „Хајдук“ никада не игра у својим оригиналним дресовима.

[22] Нпр., у најквалитетнијем атласу за светску повесницу GroßerAtlaszurWeltgeschichte, Westernmann Schulbuchverlag GmbH, Braunschweig, 1985, Buch-Nr. 047126 на карти о Европи године 1580-е на страницама 102−103. не постоји никаква Хрватска – већ подељена Краљевина Мађарска између Аустријског и Отоманског царства. На овој карти Хрватска под тим именом не постоји чак ни као најобичнији срез Аустрије или Мађарске, док назив Србија (Serbien) стоји исписан као ознака за некакав део (Београдски пашалук) Отоманског царства. У истом овом атласу, на карти о немачким земљама након (сремско) Карловачког мира 1699. г. (Пруска и Хабзбуршка монархија), на страници 115-ој територија проширене Војне крајине је јасно одвојена и од Хрватске и од Славоније. Дакле, као прво, Славонија не припада Хрватској и као друго Војна крајина не припада ни Хрватској ни Славонији док је Далмација под управом Венеције, тј. ни она не припада Хрватској.     

[23] Постојање ове Троједне краљевине – било након 1102. г. или 1867. – чиста је хрватско-правашка фикција и самопроглашени повесни плагијат. На основу Аустро-Угарске нагодбе из 1867, провинције Хрватска и Славонија припале су Мађарској а провинција Далмација са Дубровником и Боком Которском Аустрији. Између Хрватске и Славоније на једној страни и Далмације на другој није постојала никаква ни саобраћајна а камоли политичка веза, али је хрватска хисториографија самовољно прогласила фиктивно постојање уједињене Троједнице, па сходно томе по хрватским повијесним знанственицима „логично“ испада да су 1918. г. Хрвати, тј. Хрватска, унели у Краљевину СХС, тј. од 1929. г. Краљевину Југославију, и Дубровник и Боку Которску. Међутим, да ове три географске провинције (Хрватска, Славонија и Далмација) Хабсбуршке монархије након Бечког конгреса 1815. г. немају никаквих политичких веза једна с другом може се јасно видети на страници 73. италијанског атласа повесних карата светске повеснице AtlanteStorico, Instituto geografico de Agostini S.p.A., Novara, 1987.  

[24] Хрватска свеучилишна професорица др Нада Клаић јасно пише у својој свеобухватној хрватској повести у средњем веку о наводном краљу Томиславу следеће: „Izvorni materijal na osnovi kojega još i danas stvaramo zaključke o Tomislavu vrlo je oskudan i velikim dijelom nepouzdan. O njemu nema nijednoga kamenog natpisa, a izvorni je materijal drugorazredan: svega jedna rečenica u Kronici arkiđakona Tome, dakle pisca XIII stoljeća, i još nepouzdaniji Ljetopis Popa Dukljanina. Od spomenutih izvora iskače svojom vrijednošću pismo pape Ivana X koje je stvarno najdragocenije svjedočanstvo o tom hrvatskom vladaru“ [Klaić 1990, 72]. Дакле, о највећем и најмаркантнијем хрватском краљу (пандан српском цару Душану) постоји само један једини релевантан повесни документ о његовој физичкој егзистенцији и делима. О гробном месту и да не говоримо. Међутим, повијесничар Трпимир Мацан, без икаквог позивања на икакве повесне изворе, краља Томислава проглашава оснивачем велике Хрватске која је имала и до 1.500.000 становника [Macan 1992, 31].

[25] У манастиру Раваница се нпр. и дан данас чува мумифицирано тело српског кнез Лазара док се мошти цара Душана налазе у цркви Св. Марка у Београду.

[26] О историјату Великог литванског књажевства види у [Kiaupa 2000; Gudavičius 1999].

[27] Ова књига Орлова и Сагановича о десетвековној повести Белорусије и Белоруса има за задатак да белоруску митологију о свом сопственом идентитету и повести знанствено верификује [Ioffe 2003, 1263−1266].

[28] Пун наслов овог атласа гласи: Dr. Stjepan Srkulj, Dr. Josip Lučić. Hrvatska povijest u dvadeset pet karatа. Prošireno i dopunjeno izdanje. Zagreb: Hrvatski informativni centar, TRSAT, 1996 (ISBN 983-174-030-5, str. 115).

[29] Садржај ове едиције и у текстуалном и у картографском смислу речи је немогуће аутентично представити читаоцима путем препричавања, тј. описивања „чињеничног“ стања, па стога саветујемо свима који су заинтересовани да се упознају са класичним примером хрватске „правашке“ хисториографије то ураде ишчитавањем оригинала. Др Туђман у другој реченици свог Предговора наводи да је „аутор др Стјепан Сркуљ, познати средњошколски професор и писац повијесних уџбеника“.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер