понедељак, 27. септембар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > Осамдесет година од језивог злочина у православној цркви у Глини и срамно преименовање места страдања у "Хрватски дом"
Истина и помирење на ex-YU просторима

Осамдесет година од језивог злочина у православној цркви у Глини и срамно преименовање места страдања у "Хрватски дом"

PDF Штампа Ел. пошта
Милорад Пуповац   
четвртак, 29. јул 2021.

Не знамо да ли на простору бивше Југославије и њезина два рата постоји такав случај негирања злочина и уништења једног народа, као што је овај глински случај. Постоје бројни новински текстови, бројне књиге те бројне изјаве политичара у којима се релативизира или негира акте геноцида или ратне злочине. Међутим, не знамо да игдје постоје овакве одлуке опћинских или градских вијећа као што су ове двије глинске.

Прије неколико дана познати загребачки издавач Ненад Поповић у интервју Новостима, у којем говори о „малој снази“ која је ухватила интелектуалце у Хрватској, између осталог је казао: „Радо бих био у ПЕН-у који нешто уприличује у бившем Спомен-дому у Глини, спомен-дому зна се чега.“

Након Славка Голдстеина и Предрага Матвејевића, који су се поводом преименовања Спомен дома у Хрватски дом и поводом оног чега је тај Дом прије преименовања био спомен обратили јавним писмима, Ненад Поповић је први који га се поново спомиње и изнова јавно спомиње. Спомен дома зна се чега, каже он.  Но крупно је и тешко питање да ли се доиста у Хрватској више зна чега? И уколико се зна, колико је оних који то знају? А од тих који то знају, колико их је свјесно важности да то знање постане дио јавне свијести?

Масовни злочини у Глини

Неовисно о томе какви би могли бити одговори на ова питања, поуздано се зна због чега је у Глини 1969. године, на мјесту на којем је до аугуста 1941. била православна црква Рођења Пресвете Богородице, подигнут Спомен дом. Такођер се зна да су у Глини 1941. почињена три масовна злочина.

Први је почињен 12. на 13. маја, други 29. на 30. јула, а трећи 4. на 5. аугуста. Други и трећи почињени су Цркви. По њима је Глина и стварно и симболички постала мјесто најстрашнијег остварења усташког програма уништења српског народа изван система концентрацијских логора и логора смрти какви су били логорски комплекси Госпић-Јадовно-Паг и Јасеновац.

Православна црква у Глини 1903.

За ту језиву истину није заслужна Глина као Глина већ чињеница да је у њој дјеловао један од организатора илегалног усташког покрета, глински одвјетник др. Мирко Пук, као и његови најближи политички сурадници (др. Мирко Јерец, др. Јурај Ребок, др. Јурај ДевчићМато Видаковић и његов син Никола Видаковић). На руку су му ишле и његове блиске везе с Антом Павелићем и др. Милом Будаком.

Човјек најтврђе нетолеранције

Пук је у хисторијским изворима познат као човјек најтврђе нетолеранције, који је избјегавао или одбијао поздрављати своје суграђане Србе и своје суграђане Хрвате који су пословали или пријатељевали са Србима. Према истим изворима, водећи људи глинског ХСС-а у њему су видјели глинску невољу и несрећу.

Премда до 1941. није имала више од 80 чланова, Пукова усташка организација, због оружја које су посједовали и које су могли добити из усташких логора у Италији и Мађарској, била је спремна да након талијанске и њемачке окупације Југославије и након проглашења Независне Државе Хрватске и оружано преузме власт у Глини.

Прва хапшења и убиства

Сам др. Мирко Пук два дана након проглашења НДХ постаје замјеник њезина предсједника (недуго затим министар правосуђа у Влади НДХ), док др. Јерец постаје велики жупан Велике жупе Гора са сједиштем у Петрињи, др. Ребок глински логорник, др. Девчић усташки опуномоћеник за Глину и Вргинмост, Мато Видаковић начелник опћине Глина, а Никола Видаковић глински таборник. Осим промовирања нове, усташке државе и организирања власти, они подузимају низ репресивних мјера према глинским комунистима, према припадницима ХСС-а и опћенито према Србима.

Прва хапшења и једних и других и трећих организирана су на православни Ускрс и на Хитлеров рођендан, 20. априла, а потом су сви одвођени преко Загреба у логор Даница крај Копривнице. Прва убиства биљеже се почетком маја и она представљају увертиру у мајски погром. Све то ствара велику узнемиреност код људи, али нема ни отпора ни егзодуса. Вјерује се да је то појединачно и да ће престати.

Како су кренула хапшења

Тако је било до недјеље поподне 11. маја када у два аутобуса са по 25 људи из Загреба у Глину стижу у „жуте“ униформе одјевене усташе предвођене Ивицом Шарићем. Као глински таборник, Никола Видаковић мобилизира један број становника Глине хрватске националности ради стражарења и дежурања. С наредбом која је стигла из Загреба (према замисли др. Пука и према коначном договору на састанку у глинској болници), требало је да кад падне мрак похапсе све особе српске националности мушког спола „од 16 до 60 година“.

Кренули су од рубних дијелова града према центру. До 5 ујутро похапсили су око 400 особа. Готово сви мушкарци српске националности, који из неког разлога нису били послом или школовањем изван Глине, похапшени су. Неке попут пекара Илије Летића и његове двојице шегрта, усташе су убили на кућном прагу. Похапшеним Србима и њиховим женама речено је да иду на „преслушање“ и да ће се брзо вратити. Кад се нису враћали, како је очекивано, забринутим је женама речено да су упућени на рад у Њемачку или другдје.

Мајски погром глинских Срба

Заправо, сви су они ноћу 13. на 14. маја одведени у оближње село Прекопу, гдје су локални сељаци претходно у организацији усташа ископали широке и плитке јаме. Одвежени су у 15 камионских превожења те тамо убијани било хладним било ватреним оружјем. Никола Видаковић је водио поступак ликвидације. До јутра су сви побијени, закопани и поливени живим кречом.

Једини се бијегом успио спасити Никица Самарџија, постолар и ногометаш Глинског шпортског клуба. Никола Липак-Чукље, један од активнијих усташа у ликвидацији, хвалио се да су те ноћи убили 437 Срба. Према поименичном попису Чедомира Вишњића и Бранка Вујасиновића, објављеном 2011., у мајском је погрому убијено 388 глинских Срба.

Настављене ликвидације и пљачке

Након погрома настављене су пљачке и појединачне ликвидације на ширем подручју глинског котара, али масовних убојстава није било. Све до 23. на 24. јула, када је одред Васиља Гаћеше напао жељезничку станицу, опћинску кућу и циглану у Банском Грабовцу. (Овај је напад према одлуци Комунистичке партије Хрватске требао бити један од 9 напада на тај датум на подручју Кордуна и Баније. Био је једини.)

Одмазда је услиједила већ сутрадан. И то према људима који нису судјеловали у нападу. Од 24. до 27. јула „пострељано је или хладним оружјем убијено нешто више од 1.285 српских мушкараца“, понајвише из села Влаховић, Дреновац, Бански Грабовац, Лушчани, Велики Шушњар, Горња и Доња Бачуга, Мали и Велики Градац, Драготина и Класнић. Након тога шири се убилачка кампања на простору цијеле Баније и Кордуна, као и одвођење у комплекс логора смрти Госпић-Јадовно-Паг.

Масовни злочин у цркви

Дио те кампање је и други масовни злочин у самој Глини. Овај пут у православној цркви Рођења Пресвете Богородице. С подручја Топуског у жељезничкој композицији од четири вагона у њу је доведено око 400 Срба. Прије тога им је речено да иду на рад у Лику. Након што су довежени у Глину, затворени су у православну цркву, како пише у исказима више свједока, укључиво једног преживјелог (Љубана Једнака из села Гређани) и једног којег су од ликвидације склониле саме усташе (Паје Воркапића, благајника из Топуског).

Православна црква у Глини 1940.

Релевантна свједочења су и она глинског жупника Франца Жужека, а посебно усташе Стјепана Груденића из села Маринброд. Од тих 400 су њих „до 300 … стријељани у православној цркви“ ноћу 29. на 30. јула. Стријељање је заповједио пуковник Томислав Ролф, заповједник усташке бојне. Сви убијени у цркви довежени су у око 10 камиона те су покопани на подручју између Маринброда и Новог Села Глинског.

Интервенција локалног жупника

Након овог покоља, у јутро 30. јула све Српкиње које су затечене у граду, а то значи жене и кћери убијених Срба у мајском погрому, ухапшене су по заповједи пуковника Томислава Ролфа. Кад је та вијест заједно с вијешћу да је Ролфова намјера да их се побије стигла до жупника Жужека, он је промптно захтијевао да их се пусти јер да су прешле на католичанство, премда је добро знао да то није био случај са свима њима.

Ролф је удовољио Жужеку и одустао од ликвидације, али је устрајао на њиховој депортацији у Србију. Ухапшене Српкиње морале су потписати да напуштају Глину „без права на повратак“ и да сву своју имовину дају Независној Држави Хрватској. Истог дана када су ухапшене глинске Српкиње, ухапшени су и сви глински Жидови, који су затворени у судском затвору одакле су „даље одвођени и убијани“.

Трећи злочин у Глини

Трећи масовни злочин у Глини, који се често поистовјећује са злочином у цркви Рођења Пресвете Богородице у којој је извршен злочин над доведеним Србима из околице Топуског, познат је и као „покрст“, а извршен је над Србима из околице Вргинмоста почетком аугуста.

„Покрст“ због тога што су представници усташа (попут опћинског начелника Вргинмоста Андрије Чидића и начелника опћине чемерничке Јосипа Живчића) на подручју котара Вргинмост увјеравали Србе да прихвате прелазак с православља на католичанство па ће им животи и имовина бити сачувани.

У ту сврху ангажирали су и двоје Срба учитеља, Николу Генераловића из Пјешчанице и учитељицу Љубицу Боројевић из Чемернице. Њих су двоје првих дана аугуста увјеравали људе да се одазову на „покрст“ и за то дођу Вргинмост. Према извјештају Велике жупе Гора у томе су били прилично успјешни и за то су добили пристанак око 2000 људи.

Умјесто свећеника – усташе

Међутим, кад су људи 4. аугуста око 9 ујутро дошли у Вргинмост, тамо их нису чекали свећеници већ униформиране усташе па се дио поколебао и вратио кућама али је већи дио остао и прихватио одвајање мушкараца од жена (говорено им је да ће се као кућедомаћини покрстити у име својих породица), пописивање и транспорт у Глину, нешто око четири поподне аутобусима и камионима. Друге, попут Срба из Бовића, усташе су похапсиле и камионима одвезле у Глину.

Према исказу свједока, усташе Божидара Пенка (трговца из Прекопе), већина тих из Бовића затворена је у цркви, а мањи дио у затвору. Бројеви довежених и убијених ту ноћ с подручја Вргинмоста варирају од извора до извора. Новија компаративна истраживања, како службених извора тако и изјава свједока, дошла су до бројке од око 1000 до бројке од 1165.

При томе је у самој цркви 4. на 5. аугуста убијено око 700 Срба с подручја котара Вргинмост, док су осталих 300 по једном истраживању или 465 по другом истраживању, убијени између Маринброда и Новог Села Глинског. И овај је злочин организирао и предводио усташки таборник из Глине Никола Видаковић.

Обнова или градња новог објекта?

Већ 12. аугуста усташке су власти почеле рушити цркву Рођења Пресвете Богородице, о чему је свједочење дао грађевински подузетник из Јукинца Антун Грегурић којем је било повјерено рушење. У доношењу одлуке судјеловали су велики жупан др. Мирко Јерец и шеф техничког одјела Опенхеим.

Рушевине православне цркве у Глини 1947.

Након слома НДХ и након дугогодишњег преговарања између црквених и опћинских власти током 1950-их и 1960-их да ли обновити православну цркву у Глини или саградити нови објект за комеморативне и културно-друштвене потребе, одлучено је да се на мјесту два масовна покоља у усташком програму уништења Срба на подручју НДХ умјесто цркве изгради Спомен дом, који је свечано отворен 1969.

Спомен дом на мјесту покоља и порушене православне цркве у Глини 1984.

Концепт за обнову повјерења

Осим спомен плоче испред Спомен дома и скулптуре мајке с дјететом у једној и врча воде живота у другој кипара Антуна Аугустинчића, других знакова спомена није било. Овакав једноставан концепт у којем је умјесто страдању предност дана обнови повјерења између Хрвата и Срба и вјери у обнову новог живота ревидиран је почетком 1990-их с пописом жртава те израдом новог меморијалног простора, који има форму црквеног брода у амфитеарској изведби.

Тако је било до периода 1990.-1995. У том су периоду са српске стране превладавале политике употребе хисторијског глинског страдања, а са хрватске негирање тог истог страдања. У том су периоду настале нове жртве. Знатно мање у броју, а једнако велике у мржњи које су политике употребе и негирања хисторијског злочина геноцида производиле.

Преименовање Спомен дома

Дана 23. септембра 1995. глинско опћинско вијеће доноси одлуку да се Спомен дом преименује у Хрватски дом. На истој сједници, истом је одлуком избрисан и назив Улице жртава фашизма у којој се налазио Спомен дом. Прије тога уклоњени су натписи с именима жртава, као и спомен музеј, чија се музејска постава налазила унутар Спомен дома.

Спомен дом преименован у Хрватски дом Глина

Славко Голдстеин 2011. у својем отвореном писму предсједници хрватске Владе Јадранки Косор тражи повратак имена Спомен дома. Исто чини и Предраг Матвејевић у својем писму хрватској јавности 2012. Писац овог текста и премијерки Косор 2011. и премијеру Милановићу 2013. у Хрватском Сабору упућује захтјев да се врати име глинском Спомен дому.

Де факто забрана комеморирања

Умјесто тога што се тражило, Градско вијеће Града Глине 21. октобра 2014. доноси одлуку којом се де фацто забрањује комеморирање на мјесту двају хисторијских покоља (касније је та одлука поништена од стране Министарства управе), и то на мјесту бивше православне цркве и бившег Спомен дома.

Све те године комеморације које је организирало Српско народно вијеће и Антифашистичка лига биле су грубо и вулгарно ометане. Сјећање на жртве вријеђано је и промоцијама књига, као што је била недавна промоција књиге о Јасеновцу као троструком логору.

Срамна упораба хрватског имена

Не знамо да ли на простору бивше Југославије и њезина два рата постоји такав случај негирања злочина и уништења једног народа, као што је овај глински случај. Постоје бројни новински текстови, бројне књиге те бројне изјаве политичара у којима се релативизира или негира акте геноцида или ратне злочине. Међутим, не знамо да игдје постоје овакве одлуке опћинских или градских вијећа као што су ове двије глинске.

Једна о преименовању Спомен дома у Хрватски дом, а друга о де фацто забрани комеморирања на мјесту двају геноцидних аката на једном мјесту те трију у једном граду који су то били и по својем науму и својој злочиначкој пракси. Не знамо.

Али знамо да је ова употреба хрватског имена најсрамнија могућа, као што је усташки поздрав „За дом спремни“ најсрамнији поздрав у хрватској повијести. Такођер знамо да је употреба злочина за произвођење мржње и заустављање порода новог друштвеног живота злочин према том истом друштву. Дакле све то што знамо у коначници је једино ствар моралног дјеловања. Онаквог за каквим у својем интервју вапи Ненад Поповић.

(телеграм.хр

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер