понедељак, 16. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Зашто смо против приватизације Телекома
Економска политика

Зашто смо против приватизације Телекома

PDF Штампа Ел. пошта
Ненад Поповић   
недеља, 08. новембар 2015.

Остало је још само неколико дана наде да ће се Влада Србије предомислити и спречити штетну продају убедљиво најуспешније државне компаније, Телекома Србија, јер средином новембра истиче рок за достављање обавезујућих понуда. Телеком смо одбранили 2011, морамо га одбранити и данас. И да се разумемо, Српска народна партија (СНП) противи се  продаји Телекома, не само зато што је реч о стратешки важном предузећу за Србију, иако је и само то довољан аргумент, већ и због чињенице да он успешно послује и сваке године на десетине милиона евра уплаћује у државну касу. А тог прилива више неће бити ако се Телеком прода.

Посебно се противим продаји Телекома у овом тренутку, јер се у условима рецесије за Телеком Србије не може добити цена која одговара његовој реалној вредности. Последњих недеља у јавности су занемарени сви остали аспекти и углавном се  шпекулише само о томе ко ће и по којој цени купити нашу „златну коку“, а у другом плану су остали бројни аргументи против приватизације овог предузећа, којих је заиста много.

Пођимо редом. Ако је већ сва пажња усмерена углавном на цену, како нико од заговорника продаје није приметио да је Телеком Србије, само од 2007. до прошле године остварио нето профит већи од 1,2 милијарде евра? Поређења ради то је за 450 милиона евра више него што се у Србију слило новца по основу свих, толико хваљених, директних страних инвестиција у 2012. години. Уз све то, у међувремену су дугови Телекома смањени за скоро 600 милиона евра!

Да је неко, дакле, пре осам година за већински удео у Телекому платио 1,2 милијарде евра, до сада би већ кроз нето добит вратио сав уложени новац и већ од ове године би могао да задржава за себе чист профит. Када сам то говорио још 2010. године, представници тадашње власти су се цинично смејали. Наравно, време је учинило своје и потврдило моје тврдње. А процењује се да ће и ову годину Телеком завршити у плусу од око 150 милиона евра. Са приватним власником, који не би толико бринуо о социјалној компоненти, као што брине држава као власник, профит би, наравно, био још већи, мада ни ван Србије нема баш много компанија са стопом добити од 15 одсто (17,8 милијарди динара нето добити према 122 милијарде динара пословних прихода у 2014.)

У сваком случају, ни са државом, коју бије глас (често са правом) да је најгори могући власник, ни у условима глобалне кризе, чији су ефекти појачани смањењем плата и пензија, самим тим и куповне моћи грађана, никада нето профит Телекома није био мањи од 100 милиона евра годишње. И при томе у последње три године стално расте, са 109 на 139, па на 152 милиона евра, што је уједно и најбољи одговор на тврдње заговорника приватизације да би Телеком требало продати, јер ће га у супротном јака конкуренција, Теленор и ВИП, прегазити. Па ако је то тако, зашто профит Телекома већ три године расте, а велике су шансе да ће се и у 2015. тај позитивни тренд наставити? А растао би још брже да је почетком 2012. Телеком 380 милиона евра уложио у развој, а не за бесмислени откуп сопствених 20 одсто акција од грчког ОТЕ-а. Самим тим би и вредност компаније данас била већа. И ове моје аргументе је тадашња власт игнорисала.

Ако се Влада буде водила економском логиком, цена плаћена грчком ОТЕ-у мора бити „црвена линија“, коју не сме да пређе. У супротном држава ће остати краћих рукава, добиће мање него што је сама платила за акције ОТЕ-а. То значи да чак ни највећи заговорници приватизације не би смели да помишљају да за мање од 1,48 милијарди евра продају 58,11 одсто државних и 20 одсто сопствених акција Телекома, које ће аутоматски припасти новом већинском власнику. А колика би тек цена требало да буде ако се има у виду процена стручњака да само државна телекомуникациона инфраструктура  вреди око три милијарде евра?

Чини се да неко намерно скреће пажњу и са чињенице да би купац за мале паре аутоматски постао и власник зависних предузећа, Телекома Српске и Мтела у Црној Гори, у које је Телеком Србија уложио милијарду евра! А у „ мираз“ би добио и МТС, бившу Дунав банку приде, коју је Телеком купио 2014. Управо због власништва над мобилним операторима у Републици Српској и Црној Гори, Телеком Србије има додатни, стратешки значај, јер нам омогућава да остварујемо важан економски утицај у региону. У Србији не постоји ни једна компанија, која има приближно такав значај на регионалном нивоу. Последњих година, са правом, указујемо на снажан регионални утицај хрватских компанија које су купиле најпознатије српске брендове. А у случају продаје Телекома, Србија је спремна да се олако одрекне утицаја који стварује у региону, и то у стратешки најважнијем сектору у 21. веку - сектору телекомуникација и информационих технологија.

За разлику од многих актера на политичкој сцени, који су у односу на 2010. годину за 180 степени променили ставове о продаји Телекома, па су највећи противници сада највећи заговорници приватизације и обрнуто, ја сам и тада и сада апсолутно био против те приватизације. По одлуци Војислава Коштунице, те 2010. године, као потпредседник Демократске странке Србије и председник Економског савета ДСС, овлашћен сам да предводим широку народну иницијативу против продаје Телекома. Захваљујући мојим колегама из Коштуничиног ДСС, стручним организацијама, интелектуалцима из земље и иностранства, као и великом броју грађана из целе Србије, успели смо у веома кратком року да спроведемо петицију и прикупимо 100.000 потписа против продаје Телекома које смо предали тадашњем Министарству културе, информисања и информационог друштва.

На многобројним седницама Народне скупштине Републике Србије, током гостовањима у медијима, у интервјуима, и на трибинама широм Србије, истицао сам да је продаја Телекома штетна за државу, јер се ради о једином профитабилном домаћем предузећу, уз изражавање сумње да ће новац од његове продаје бити утрошен у предизборну кампању. И тада, као и сада, тврдим да не стоје аргументи власти да је „европска пракса да такве компаније буду у приватном власништву“, јер су телекомуникационе компаније у многим европским земљама, попут Луксембурга, Белгије, Финске, Шведске, Норвешке, Италије и Швајцарске баш  - у власништву државе. Зашто принцип који добро функционише у тим државама, не може да функционише у Србији?
И пре пет година сам доказивао, а пракса је то у међувремену потврдила, да не стоје ни други аргумент за продају - да Телеком не може да издржи конкуренцију других телекомуникационих оператера. Да подсетим, тада сам у Народној скупштини Републике Србије навео да је у 2009. Телеком имао раст прихода од 30 одсто, профит од 17 милијарди динара, а још скоро 20 милијарди динара је инвестирао у нове технологије.

Додатни разлог против продаје је и што је Телеком у претходних шест година успео да за две трећине смањи своју задуженост, са 910 на 332 милиона евра, док је пословни приход истовремено повећан са 900 на 1.043 милиона евра. А што је мањи дуг неке компаније то је већа њена вредност, јер није свеједно да ли се кредиторима дугује 332 или 910 милиона евра. Зато ни за одлуку о продаји није безначајна чињеница да је само у 2014. Телеком успео да смањи коефицијент задужености са 26 на 20,2 одсто и тим темпо ускоро би могао да се потпуно ратосиља свих дугова, а самим тим и трошкова за плаћање камата, што ће аутоматски да утиче и на повећање његовог профита, па и уплата које би држава могла да очекује за свој буџет.

Важан аргумент против продаје Телекома јесте чињеница да би се његовом приватизацијом покидале садашње везе Телекома са најздравијим делом српске привреде, са великим бројем фирми које се баве информационим технологијама, чији је развојни и образовни потенцијал наслоњен на нашег највећег мобилног оператера.

Страни власник ангажоваће своју научну и истраживачку базу, руководећи се искључиво принципом профитабилности, а губећи из вида развојну улогу и значај Телекома за ангажовање младих ИТ стручњака са српских техничких факултета.

Пре евентуалне продаје јавност мора да зна и да нови власник сигурно неће пристати да му на платном списку буде 13.044 људи, колико  их је почетком 2015. било запослено у матичном и зависним предузећима. Чини се да, осим синдиката, који се противе продаји, за сада нико не обраћа пажњу и на овај „социјални“ аспект приватизације, који је посебно значајан ако се има у виду да је висока незапосленост један од кључних проблема српске економије. Да зло буде веће, без посла ће остати и многи изван Телекома, који сада раде у кооперантским фирмама, које Телеком снабдевају разним производима и услугама, јер је за очекивати да ће нови власник више пословати са својим добављачима из иностранства, него са домаћим компанијама. То би имало изузетно негативан утицај на развој домаће ИКТ индустрије, која последњих година бележи динамичан раст.

С друге стране, не постоје конкретни пројекти у које би био уложен новац од евентуалне продаје Телекома, што отвара могућност да та средства буду потрошена на најгори могући начин - преусмеравањем у текућу потрошњу, као што је то било урађено и 1997, када је 49 одсто Телекома продато за 1,5 милијарди немачких марака италијанском СТЕТ-у и грчком ОТЕ-у, а добар део новца је потрошен за куповину гласова на парламентарним изборима.

Ни грађанима се не пише добро, јер је искуство показало да су у земљама из окружења, после продаје њихових телекомуникационих компанија странцима, цене међуградских позива у просеку повећане за 20 одсто, док су претплата и локални позиви у неким случајевима поскупели и за астрономских 250 процената! У условима општег раста трошкова живота у Србији, а с друге стране, смањења плата и пензија, сигурно је да ни овај негативан аспект продаје Телекома не треба да буде занемарен.

Коначно, треба истаћи да су телекомуникације стратешки важне и за безбедност земље,јер се преко Телекома остварује комуникација свих државних и безбедносних служби. Стручњаци Академије инжењерских наука Србије недавно су упозорили да би у случају продаје Телекома страној компанији заштита тајности телекомуникационог саобраћаја и национална безбедност била препуштени странцима, с могућностима комплетног надзора и праћења веза војске и полиције, државне управе, предузећа и грађана.

Колико је важно поседовати сопствене телекомуникационе ресурсе говори чињеница да је Русија у последњих неколико година уложила значајна средства у убрзани развој сопственог сателитског система ГЛОНАС, желећи да смањи зависност од глобалног сателитског система, ГПС-а, који се налази под утицајем других држава. Развој ГЛОНАС-а Русији доноси сигурност да у ванредним ситуацијама може да се ослони искључиво на своје унутрашње телекомуникационе ресурсе којима сама управља и контролише их.

С обзиром на траљави и на срећу неуспешни тендер из 2011. још једна неуспела продаја најуспешније државне компаније одразила би се веома негативно на углед Србије у свету. Зато је боље одмах обуставити цео процес и усмерити сву енергију да се повећа ефикасност пословања Телекома у наредном периоду, а самим тим и повећа прилив новца од профита у српски буџет.

А што се тиче тврдњи да одомаћено партијско управљање повећава неефикасност свих државних компанија, па и Телекома и да га због тога треба продати, тај проблем може се и мора другачије решити. СНП се и залаже за то да се прекине досадашња пракса запошљавања у којој је главни критеријум партијска подобност. И то мора да важи за све, од јавних предузећа, до држане управе и локалне самоуправе.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер