Ekonomska politika

O nezaposlenosti

PDF Štampa El. pošta
Lorna Štrbac   
utorak, 05. avgust 2014.

Iako je jedan od naših najvećih problema, već duže vreme, visoka stopa nezaposlenosti, o njoj se skoro uopšte nije ni govorilo. Prethodnih godina bile su aktuelne sve moguće teme: prava LGTB zajednice, prava manjina, etnički odnosi u regionu, ''zavere'' tajnih društava, standard prosvetnih radnika, zaposlenih u policiji i vojsci,  zdravstvenih radnika, penzioneri, itd, itd. Za sve to vreme, stopa nezaposlenosti konstantno je rasla u Srbiji, a sama struktura nezaposlenih postala je sve složenija i heterogenija. Nezaposlenost u Srbiji nije samo nezaposlenost mladih, to nije samo nezaposlenost onih koji su posle privatizacije ostali bez posla, niti je to nezaposlenost samo NKV i KV radnika i onih koji su bez posla ostali posle pljačkaške privatizacije. Danas se u strukturi nezaposlenih nalazi čitav niz podkategorija.Tu su i mladi, ali i ljudi u srednjoj dobi, kao i oni kojima nedostaje nekoliko godina do penzije, i neobrazovani, ali i magistri i doktori nauka, tu su diplomirani profesori društvenih i humanističkih nauka, ali i matematičari, fizičari i hemičari, lekari itd.

Izbori se dobijaju na obećanjima o investicijama i ''200.000'' novih radnih mesta.  Samo nekoliko dana posle izbora ova obećanja se zaboravljaju, što je i logično jer suštinska podrška nezaposlenih (koji se neorganizovani, niko ih ne zastupa, heterogeni) svim dosadašnjim vladama nije ni bila bitna. Dosadašnje koalicione vlade-sastavljene od više političkih stranaka, podršku i pristanak na politiku koju su vodile obezbeđivale, između ostalog, i kroz pregovaranje (transakcije)  sa penzionerima, zaposlenima u javnom sektoru (koji su opet, uglavnom, stranački kadar-što znači da vlada pregovara sama sa sobom), preduzetnicima, i  predstavnicima krupnog kapitala.

Kratkoročno,  kada obezbedi spoljnu podršku, i unutrašnju od strane relevantnih delova glasačkog tela (penzioneri, javni sektor, privatni preduzetnici, predstavnici krupnog kapitala) vladin opstanak nije pod znakom pitanja.Socijalno nezadovoljstvo onog dela glasačkog tela kojeg čine nezaposleni se lako kontroliše. A ta kontrola, najčešće se ostvaruje, kreiranjem pseudokritičkih zona i pseudoalternativnih stranaka, organizacija, pokreta kroz koje se artikuliše i preoblikuje socijalno nezadovoljstvo.    

Političke stranke, inače, kod nas, na državu i društvo gledaju kroz prizmu sopstvenih  interesa, sledstveno tome ukoliko uopšte misle o zaposlenosti i nezaposlenosti, to se odnosi isključivo na sopstvene članove. Svaka politička stranka, koja je do sada učestvovala u konstituisanju neke od prethodnih koalicionih vlada zapošljavala je sopstvene članove.Plus uža i šira familija. Tako smo dobili javni sektor koji je skoro izjednačen sa strankama, odnosno, u kojem se nalaze upravo članovi onih stranaka koje su u Srbiji sve, nakon 2000. godine, učestvovale u koalicionim vlastima, bilo na republičkom, pokrajinskom ili lokalnom nivou. U ovakvoj situaciji, vlada, kao što je to već rečeno, ima automatsku podršku za svaki, bilo unutarpolitički ili spoljnopolitički potez. Podrška izostaje, ili ona bi izostala isključivo ukoliko bi finansijski interes javnog sektora bio ugrožen-na primer: pad plata ili otpuštanje viška zaposlenih u javnom sektoru.

Transakcije između dosadašnjih koalicionih vlada, penzionera, javnog sektora i predstavnika privatnog kapitala neprekidno su se odvijale i bile su nužne, jer je njima, jedino, bilo moguće obezbediti pristanak na  politiku koja je bila visoko rizična. To je bila politika koja je dovela do raspada SRJ, politika denacifikacije i ''suočavanja s prošlošću'', politika redukcije vojnih resursa, dovođenja Euleksa na Kosovo, politika rasprodaje svih resursa,  i reprodukovanja privilegovanog socijalnog položaja, jedne iste, nepromenjene političke klase. To je, takođe, bila politika koja je nužno proizvela visoku stopu nezaposlenosti. Rast plata u javnom sektoru i rast penzija, posebno posle 2007.godine, propast privatnog preduzetništva, rasprodaja industrijskih resursa, povećanje javnog duga, zakon o radu iz 2005.godine koji je štitio jedan privilegovani sloj, blokirali su mogućnost otvaranja novih radnih mesta i zapošljavanja radno sposobnog stanovništva, nezavisno od njihove kvalifikacije i starosne dobi u kojoj se nalaze, kao i rodne ili verske i etničke pripadnosti.  Nakon 2008. godine, kada je završen najveći broj privatizacija, a novac dobijen od privatizacija nije investiran u pokretanje privrede i stvaranje novih radnih mesta, nego je odlazio u javnu potrošnju, redukcija stope nezaposlenosti bila je nemoguća.

Uskraćivanje prava na rad pogodilo je skoro sve kategorije stanovništva u Srbiji. Iako je pravo na rad u korpusu ljudskih prava jednako značajno koliko i svako drugo pravo, nijedna nevladina organizacija nije pokazala interes za ovo pitanje. A ako je pokazala, postavila  ga je u kontekst priče o manjinskim pravima, te na taj način politički instrumentalizovala i na kraju obesmislila njegov socijalni aspekt. To nam govori da su nevladine organizacije sledile istu logiku sistema kao i ostali akteri politike u Srbiji.

Stopa nezaposlenosti je izuzetno važan indikator stanja u kojem se društvo nalazi.  Može se govoriti o čitavom nizu uzroka koji generišu visoku nezaposlenost, odnosno,strukturalni poremećaj na tržištu rada između ponude radne snage i potražnje za radnom snagom.Takođe, nezaposlenost proizodi čitav niz negativnih, ne samo ekonomskih, nego i socijalnih, socijalno-psiholoških, demografskih posledica. Visoka nezaposlenost je generator socijalnog nezadovoljstva. Što je stopa nezaposlenosti viša, to je veća verovatnoća socijalnih nemira i protesta (koji su u savremenim društvima uglavnom obaveštajno kontrolisani i politički eksploatisani), porasta svih oblika nasilja, kao i kriminalizacije društva, zatim suicida, intenzifikacije emigracionih talasa itd..Ma koliko ovaj problem pokušavao da se ignoriše, a pažnja preusmeri na surogat teme, visoka nezaposlenost ukazuje na duboki poremećaj u društvu i ostaje  pretnja društvu.

Sa psihološkog aspekta, nezaposlenost je jedan od uzroka stresa, anksioznosti, depresije, nervoze, sniženog samopouzdanja i osećanja beznađa. Koje će i kakve će psihološke posledice proizvesti nezaposlenost kod ljudi, kao i  sami brojni stresovi koje nezaposleni doživljavaju u procesu traženja posla,  zavisi od čitavog niza faktora. Većina istraživanja pokazuju da su negativne psihološke posledice i promene usled nezaposlenosti prisutnije kod onih koji pripadaju kategoriji srednje dobi, nego kod ljudi koji pripadaju kategoriji mladih. Zatim, one su veće u društvima koja ne pokazuju socijalnu odgovornost i koja su indiferentna prema ovom problemu, te samu nezaposlenost kao fenomen objašnjavaju individualnom lenjošću. probirljivošću, nesposobnošću, težeći na taj način da sakriju strukturalne uzroke nezaposlenosti i odgovornost same države i državnih institucija u kojima se definiše i sprovodi ekonomska, ali i socijalna politika. Moguće je pretpostaviti, takođe, da su psihološke posledice nezaposlenosti negativnije kod onih pojedinaca kod kojih upravo  rad i struka predstavljaju bitnu odrednicu njihovog personalnog identiteta.

Podnošljiva stopa nezaposlenosti je ona koja se kreće između hipotetičkog nultog procenta i 5%. To znači da većina radno sposobnog stanovništva ima posao kojim obezbeđuje bar minimalne uslove za svoju egzistenciju, ukoliko ostaje bez posla lako nalazi novi posao, po društvo ne postoji opasnost od nemira i protesta, a ekonomski sistem je efikasan u eksploatisanju radne snage samim time što uspeva da uključi većinu radno sposobnog stanovništva bez obzira na kvalifikacije koje ono poseduje, itd.

Prema podacima koji se mogu naći na sajtu Svetske banke za 2012. godinu, sledeće države su imale stopu nezaposlenosti do 5% godine: Austrija (4.3%), Bangladeš (4.5%), Benin (1.0%), Butan (2.1%), Bolivia (3.2%), Brunei (3.8%), Burkina Faso (3.3%), Kambodža (1.5%), Kameron (3.8%), Kina (4.5%), Kuba (2.4%), Obala Slonovače (4.0%), Ekvador (4.5%), Gana (3.6%), Gvatemala (4.2%), Gvineja (3.1%), Honduras (4.8%), Indija (3.4%), DR Koreja(4.6%), Republika Koreja (3.2%), Kuvajt (1.5%), Lao PDR (1.3%), Liberija (3.7%), Makao (2.0%), Malezija (3.1%), Meksiko (4,9%),Majnamar ( 4.1%), Norveška (3.2%), Panama (4.5%), Peru (4.0%), Katar (0.6%),  Ruanda (0.6%), Sijera Leone (3.4%), Singapur (2.8%), Solomonova ostrva (4.8%), Šri Lanka (4.6%), Švajcarska (4.2%), Tanzanija (3.5%), Tajland (0.7%), Istočni Timor (4.0%), Uganda (4.2%), Ujedinjeni Arapski Emirati (3.8%), Vijetnam (2.0%), Zimbabve (4.0%)[1]

Stopa nezaposlenosti koja se nalazi na nivou između 5% i 10% je alarmatna. Ovako visoka nezaposlenost već ukazuje na poremećaj u odnosu ponude radne snage i potražnje za radnom snagom na tržištu rada, na pad privredne aktivnosti, usporen proces stvaranja novih radnih mesta, nekonkurentnost privrede itd. Sa sociološkog aspekta, ovako visoka stopa nezaposlenosti signalizuje potencijalno klasno-slojno raslojavanje, intenzifikaciju socijalnog nezadovoljstva, mogućnost pojave ekstremnih paraverskih i parapolitičkih organizacija itd. U ovoj fazi, koncetracija društva na rešavanje problema nezaposlenosti i nalaženje načina da se ona smanji, već predstavlja nužnost.

Prema podacima Svetske banke za 2012. godinu stopu nezaposlenosti između 5% i 10% imale su sledeće države: Avganistan (8.6%), Alžir (9.8%),Angola (7.5%), Argentina (7.2%), Australija (5.2%), Azerbejdžan (5.3%),Bahrein (7.4%), Belorusija (9.7%); Belgija (7.5%), Belize (7.9%), Brazil (6.9%), Burundi (7.7%), Kabo Verde (7.6%), Kanada (7.2%), Čad (7.8%),Čile (6.4%), Komoros (7.0%), Kongo (7.2%), Kosta Rika (7.6%), Republika Češka (7.0%), Danska (7.5%), El Salvador (6.9%), Eritreja (7.9%), Etiopija (5.4%), Fidži (8.4%), Finska (7.6%), Francuska (9.9%), Gambija (7.7%), Nemačka (5.4%), Gvineja Bisao (7.5%), Haiti (7.0%); Indonezija (6.6%), Island (6.0%), Izrael (6.9%), Kazahstan (5.3%), Kenija (9.2%), Kirgistan (8.4%); Liban (8.9%), Libija (8.9%), Luksemburg (5.1%), Malavi (7.6%); Mali (8.1%), Malta (6.4%), Mauricijsu (7.9%), Moldavija (5.6%), Mongolija (5.2%), Maroko (9.0%), Mozambik7.5%), Novi Zeland (6.9%), Nikaragva (7.7%), Niger (5.1%), Nigerija (7.5%), Oman (8.1%), Pakistan (5.1%), Paragvaj (6.3%), Filipini (7.0%), Rumunija (7.0%), Rusija (5.5%). Senegal (9.9%),Slovenija (8.8%), Somalija (7.6%), Švedska (8.0%), Sirija (8.3%), Togo (7.6%), Trinidadi Tobago (5.8%); Turska (9.2%), Ukrajina ( 7.7%), SAD (8.1%), Urugvaj (6.0%), Venecuela (7.8%).[2]

Dok su prema Svetskoj banci u 2012. godini stopu nezaposlenosti između 10% i 15% imale: Albanija (14.7%), Jermenija (18.5%), Bahami (13.6%), Barbados (11.6%), Bugarska (12.6%), Kolumbija (10.4%), Kipar (11.8%), Dominikanska Republika (13.0%), Egipat (11.9%), Estonija (10.1%), Gruzija (15.0%), Mađarska (10.9%), Iran (13.1%),Irska (14.7%), Italija (10.7%), Jamajka (13.7%), Jordan (12.2%), Latvija (14.9%), Litvanija (13.2%), Maldivi (11.3%9, Poljska (10.1%), Slovačka (13.9%), Sudan (14.8%), Tadžikistan (11.5%), Tunis (12.8%), Turkmenistan (11.3%), Uzbekistan (11.3%).[3]

Društvo koje ima stopu nezaposlenosti iznad 15%, i posebno iznad 20% već je ozbiljno raslojeno društvo, antagonizovano i socijalno podeljeno, u kojem preovladava osećaj socijalne nepravde, a velik broj ljudi već nema skoro nikakve šanse da ostvari svoje pravo na rad,  drugim rečima da obezbedi uslove sopstvenog opstanka. Ovako visoka stopa nezaposlenosti lako može da uslovi talas socijalnih nemira i protesta, zatim emigracione talase, rast kriminala, suicida, čak i probleme u oblasti fizičkog i mentalnog zdravlja socijalno ugroženih kategorija stanovništva.

Prema podacima Svetske banke za 2012. godinu, stopu nezaposlenosti iznad 15% imale su sledeće zemlje: Jermenija (18.5%), Bocvana (17.7%), Hrvatska (15.8), Crna Gora (19.6%), Namibija (16.7%), Porto Riko (15.9%), Srbija (19.6%), Bosna i Hercegovina (28.2%9, Gabon (20.3%), Grčka (24.2%), Gujana (21.7%), Lesoto (26.5%); Makedonija (31.0%), Španija (25.2%), Svaziland (22.5%).[4]

Statistički podaci koje objavljuje Svetska banka, ili pak državne vlade uglavnom ne predstavljaju  vernu sliku stvarnosti. Odnosno, stopa nezaposlenosti je u stvarnosti često veća  bar za nekoliko procenata od onih koje se navode. Alarmantno visoka stopa nezaposlenosti, kao i ona dramatično visoka-iznad 20%,  siguran je indikator da je u državama, u kojima postoji kao takva, vođena pogrešna ekonomska politika, da  postoji pad privredne aktivnosti, ili pak da se brani sistem oštrih socijalnih nejednakosti, to jest privilegovani sloj na uštrb potrebe za uključivanjem što većeg procenta radno sposobnog stanovništva u ekonomski sistem, da se kapital eventualno koncetriše u rukama bogatijih slojeva, da postoje duboki poremećaji u ekonomskoj politici.

Kad je reč o nezaposlenosti, svaka zemlja i region slučaj za sebe. No, nezavisno od toga, svetska finansijska kriza iz 2008. godine reflektovala se na ekonomska kretanja u svim delovima sveta, i  uslovila je rast  stope nezaposlenosti na globalnom nivou nakon 2007. godine, kao i druge promene na globalnom tržištu rada koje se tiču strukture nezaposlenih, dužine trajanja nezaposlenosti.

Međunarodna organizacija rada, početkom 2014. godine, objavila je publikaciju '' Global employment trends 2014’'.[5] Podaci objavljeni u ovoj publikaciji govore da je globalna stopa nezaposlenosti u 2013. godini iznosila 6% od ukupne globalne radne snage. Broj nezaposlenih u svetu dostigao je 201,8 miliona ljudi, i on je za 4,9 miliona ljudi veći od 2012. godine kada je ukupno nezaposlenih u svetu bilo 196,9 miliona ljudi. U 2013. godini, bilo je 31,8 miliona ljudi bez posla više nego 2007. godine. Do kraja 2014. godine Međunarodna organizacija rada predviđa skok stope globalne nezaposlenosti sa 6% na 6,1%, kao i dugoročnu nemogućnost rešavanja ovog problema na globalnom nivou.

Po mišljenju autora ovog izveštaja, postoje ohrabrujući znaci ekonomskog oporavka ekonomija koje su najviše bile pogođene globalnom finansijskom krizom iz 2008. godine. Uprkos tome, postojeći tempo ekonomskog razvoja neće biti dovoljan da apsorbuje disbalanse koji postoje na globalnom tržištu rada između ponude i potražnje za radnom snagom.

Tabela br.1- BDP u procentima od 2007. godine do 2013. godine


Tabela br.2- projekcije BDP u procentima od 2014. godine do 2018. godine

Autori pretpostavljaju da će globalni ekonomski razvoj narednih godina biti sporiji nego što je bio pre krize 2008. godine, i da će taj sporiji ekonomski rast širom sveta biti uzrok problema u budućnosti, odnosno, on će determinisati nemogućnost stvaranja novih radnih mesta (oko 42 miliona godišnje). Ukoliko se postojeći trendovi nastave,stopa globalne nezaposlenosti će u budućnosti rasti. Do 2018. godine 218 miliona ljudi biće bez radnog mesta.

Tabela br.3 (Projekcije stope nezaposlenosti izražene u procentima, po regionima u svetu do 2018. godine)

Kretanja na tržištu rada se razlikuju od regiona do regiona, i od zemlje do zemlje. Najviša nezaposlenost  prisutna je u regionima Seeverne Afrike i Bliskog istoka (12,2 i 10,9%),u Centralnoj i Jugoistočnoj Evropi ona je na relativno visokom nivou (8,2%), porast nezaposlenosti je uočen takođe u Turskoj i Rusiji, dok je  Latinskoj Americi i na Karibima došlo je do malog pada nezaposlenosti, u SAD i UK takođe je stopa nezaposlenosti deklinirala.

U razvijenim ekonomijama zemalja članica Evropske unije, po podacima Međunarodne organizacije rada 8,6% je nezaposlenih od ukupne radne snage. To je za oko 3% više od nivoa na kojem se stopa nezaposlenosti u EU nalazila 2007. godine. Prema podacima o nezaposlenosti koji se mogu naći na sajtu EUROSTAT, stopa nezaposlenosti u Evro zoni za april 2014. gdoine  iznosi 11,6%, a u samoj EU (28 članica) 10,4%[6].  Poznato je  da najvišu nezaposlenost imaju: Grčka,  Portugalija, Španija, Irska, Kipar. 

Tabela br.4 Stopa nezaposlenosti izražena u procentima u navedenim zemljama od jula 2013. godine  do aprila 2014. godine

Kad je reč o zemljama zapadnog Balkana, situacija u ovoj oblasti se odavno nalazi na nivou socijalne katastrofe. Ozbiljost situacije je još veća ako imamo u vidu da je reč o državama u kojima preovladava nepotizam, korupcija, u kojima ne postoje ozbiljne političke stranke, itd. Odnosno, čitav niz društvenih disfunckija i poremećaja  onemogućuje rešavanje problema visoke nezaposlenosti.

Posebno je značajan problem nezaposlenosti onih koji spadaju u kategoriju mladih (15-24 godine). U poređenju sa 2007. godinom, kada je globalna stopa nezaposlenosti mladih bila 11,6%, u 2013. godini ona je iznosila 13,1 %.[7] U svim delovima sveta došlo je do pogoršanja situacije  kad je reč o zapošljavanju mladih; u Centralnoj i Jugoistočnoj Evropi, Istočnoj Aziji, Jugoistočnoj Aziji i na Pacifiku, u Africi, zemljama Evropske unije, i najviše na prostoru Bliskog Istoka gde ona, na nivou celog regiona, iznosi 27,2%. U zemljama Evropske Unije, stopa nezaposlenosti mladih iznosi, po izveštaju Međunarodne organizacije rada, 18,3%, a posebno dramatična situacija je u Srbiji, Makedoniji, i na kraju u Bosni i Hercegovini, gde se nezaposlenost mladih nalazi na nivou 63,1% za 2013. godinu. Kao posebna kategorija unutar kategorije mladih koji su nezaposleni izdvaja se takozvana NEET grupa, a to su mladi koji niti su uključeni u radni proces, niti su uključeni u sistem obrazovanja i sticanja veština.U većini zemalja za koje postoje podaci o tzv. NEET grupi, nivo na kojem se ona nalazi je oko 20%. U Irskoj i Španiji, gde je procenat onih koji se nalaze u NEET grupi 2007. godine bio 9,4%, 2013. godine on je iznad 20%.[8]

Po podacima Republičkog zavoda za statistiku[9], u prvom kvartalu 2014. godine, stopa nezaposlenosti u Srbiji  bila je 20,8 %. Do ove stope nezaposlenosti - 20,8%, došlo se na osnovu anketnog istraživanja radne snage koje je sprovedeno na uzorku od 10.000 domaćinstava. Po podacima koji su objavljeni u publikaciji Privredne komore Srbije: ''Konjukturni trendovi''[10], najveći pad zaposlenosti u decembru 2013. godine zabeležen je u prerađivačkoj industriji, trgovini, građevinarstvu, preduzetničkoj delatnosti, stručnim, naučnim, tehničkim, inovativnim delatnostima i finansijskoj delatnosti.[11] Ukupan broj zaposlenih u decembru 2013. godine bio je 1.703.107 lica, a ukupan broj nezaposlenih koji su decembra 2013. godine bili evidentirani u Službi za nacionalno zapošljavanje bio je 769.546 lica. Kako se navodi u publikaciji Privredne komore Srbije, administrativna stopa nezaposlenosti u decembru 2013. godine, koja predstavlja odnos broja nezaposlenih i zbira evidentiranih nezaposlenih i broja registrovanih zaposlenih radnika, bila je 28,9%. U strukturi nezaposlenih dominira tzv. dugoročna nezaposlenost, i u ukupnom broju nezaposlenih učestvuje sa 66,5%.

Takođe dominiraju  nezaposleni koji pripadaju starosnoj dobi od 30 do 49 godina, i oni   u ukupnom broju nezaposlenih učestvuju sa oko 50%. Možda je preterano reći da se nad ovom grupom vrši ''genocid'', ali ova podkategorija nezaposlenih koja je u strukturi nezaposlenih dominantna, svakako se, nalazi na granici između života i smrti, a društvo koje je podržalo ekonomsku politiku i zakone koji su onemogućili uključivanje u ekonomski sistem radno najsposobnijih ljudi u punoj životnoj snazi, takvom politikom je na kraju samo sebe dovelo do ivice bankrota.

O nezaposlenosti se može reći još mnogo toga. Bilo kako bilo, kad razmišljamo o stopi nezaposlenosti u Srbiji ne smeju se prenebregnuti sledeće činjenice: Prvo, sve internacionalne organizacije, poput Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Međunarodne organizacije rada, predviđaju spor ekonomski razvoj na globalnom nivou, i zadržavanje razlike u BDP narednih godina u odnosu na BDP pre finansijske krize 2008. godine, sledstveno tome i zadržavanje postojeće stope nezaposlenosti na globalnom nivou, čak i njen rast.Drugo, tehnološki razvoj i eventualna smena tehno-ekonomske paradigme[12], uvođenje novih tehnologija narednih decenija smanjiće još više potrebu za radnom snagom, dovesti do stvaranja novih privrednih delatnosti i nestanka starih, što će se reflektovati na tržište rada.

Treće, u svim delovima sveta drastično je uočljiv rast stope nezaposlenosti mladih, kao i podkategorije mladih koja niti radi niti je uključena u proces obrazovanja.Četvrto, u strukturi nezaposlenih u zemljama koje imaju drastično visoku stopu nezaposlenosti iznad 20% dominiraju nezaposleni koji pripadaju srednjoj dobi. Peto, sve je uočljivija nezaposlenost visokoobrazovanih ljudi u zemljama članicama Evropske Unije koje su pogođene ovim problemom (Španija, Portugalija, Grčka, Italija, Kipar, Irska). Šesto, kad je reč o Srbiji, dosadašnje koalicione vlade su zbog više razloga problem nezaposlenosti marginalizovale, zamenjujući ovu temu  surogat temama.

Sedmo, ne treba zaboraviti, da skoro ni jedna politička stranka, od 2000. godine do 2012. godine, nije pokazala interes za ovaj problem i njegovo eventualno rešavanje (osim u predizbornim kampanjama - populistička retorika), kao što ne treba ni zaboraviti da delovi društva kao što su nevladine organizacije, javni sektor, preduzetnici, penzioneri, predstavnici krupnog kapitala reaguju isključivo, i samo  onda kada  je njihov interes ugrožen. Osmo, rešavanje ovog problema, s obzirom na to da je on povezan sa načinom na koji funkcioniše  društvo u više oblasti, nužno zahteva kao jedan od svojih uslova suprotstavljanje nepotizmu i korupciji. Deveto, rešavanje ovog problema zahteva, takođe, preispitivanje svih aspekata ekonomske politike.


[12] Videti: Erik Rejnart, Spontani haos-ekonomija u doba vukova, Čigoja štampa, Beograd, 2010. god.

 

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate izbor Ane Brnabić za premijera Srbije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner