Početna strana > Debate > Crkva i politika > Srpska pravoslavna crkva u istorijskom kolapsu
Crkva i politika

Srpska pravoslavna crkva u istorijskom kolapsu

PDF Štampa El. pošta
Veljko Đurić Mišina   
sreda, 01. decembar 2010.

 „A, moj brate, Gromovnik Ilija,

Kako neću suze proljevati,

Kad ja idem iz zemlje Inđije,

Iz Inđije iz zemlje proklete!

U Inđiji teško bezakonje...

(Narodna epska pesma „Sveci blago dijele“)

Posle upornih nastojanja koja su trajala 15 godina, patrijarh German Đorić je 1984. godine dobio dozvolu za nastavak gradnje hrama Svetoga Save na Vračaru. Tim povodom, list beogradskih visokoškolaca „Student“ je objavio tekst sa naslovom: Šta će Srpska pravoslavna crkva sahraniti u hramu: svetosavlje, pravoslavlje ili samu sebe?

Pitanje dobija na smislu kako vreme završnih radova u hramu odmiče i približava se kraju. Jer, p(r)ojavljuju se razne vesti o smenama i finansijskim malverzacijama!

Srpska pravoslavna crkva je institucija za poštovanje. Upravo je zato trebalo napadati spolja i urušiti iznutra. Da nesreće bude još veća, pokazuje se da ni Sveti arhijerejski sabor na čelu sa patrijarhom Irinejem Gavrilovićem nije dorastao izazovima vremena.

Pitanje dobija na značaju i posle svih dešavanja u zgradi Patrijaršije, na sednicama Sinoda i Sabora, pričama o dolasku rimskog pape u Niš, slučaja bivšeg episkopa a sada monaha Artemija Radosavljevića i tako dalje.

Dobri poznavaoci prilika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrde, bez ikakvog preterivanja, da se ona nalazi u jednom od najtežih istorijskih trenutaka. Smatraju da je, bez i malo romantičarskog zanosa i rodoljubivog opsenarstva, posle tragičnih nacionalnih poraza kakvih istorija nije zapamtila, a to su, između ostalog, gubici istorijskih pokrajina što je prouzrokovalo rasejanje naroda na sve četiri strane sveta, planski i nagovešteno rastakanje Srbije koje aktuelna politička vlast slepo sprovodi po stranom diktatu, na pomolu velika kriza važne srpske institucije.

Srpska pravoslavna crkva je institucija za poštovanje. Upravo je zato trebalo napadati spolja i urušiti iznutra. Da nesreće bude još veća, pokazuje se da ni Sveti arhijerejski sabor na čelu sa patrijarhom Irinejem Gavrilovićem nije dorastao izazovima vremena.

Sablazan (pored ostalog, seksualne perverzije, simonija), koji se polako pojavljuje među sveštenoslužiteljima, visoki kler nije u stanju da razreši i tako ispuni etičke norme vere koju propoveda. Jedan deo arhijereja bi da se to raščisti ali drugi deo ne da iz (njima) znanih razloga, na primer, ucena od onog i ovog režima.

Kriza identiteta, to jest nacionalnog određenja Crkve, kao hrišćanske zajednice srpskog naroda, jeste drugi problem koji ozbiljno ugrožava tradicionalnu nezapisanu socijalnu doktrinu Srpske pravoslavne crkve. Jer, više nisu u modi „svetosavlje“, nacionalni svetitelji i kultovi, istorijski napori Crkve... Govori nam se da cela nacionalna prošlost treba da se smesti u hladne muzeje i arhive, gde neće istorijski materijal da rađa prevratnike i pobunjenike. U svemu tome, pojavljuju se „teolozi“ koji se obrušavaju na etnofiletizam i nude spasonosna rešenja po sistemu lokalne geografije: Pravoslavna crkva u Crnoj Gori, patrijarh Srbije...

Istorija nam i u ovim prilikama dobro dođe radi pomoći u poimanju ovoga čina: Kada je arhimandrit Vasa Pelagić raščinjen u Sabornoj crkvi u Beogradu, onda su mu, ispred oltara, skidali deo po deo svešteničkih odeždi. Bilo je to obrnuto, negativno, činodejstvovanje od onog kada je uveden.

Da prilike budu još teže, ni makedonski raskol nije pri kraju. Carigradska i Moskovska patrijaršija na primeru Makedonije vežbaju za rešavanje odnosa u drugim krajevima „vaseljene“ (Amerika, Istočna Evropa, Ukrajina, Francuska). A gde je tu interes Srpske pravoslavne crkve: da se zamera majci u Carigradu i da trpi prezrenje sestre u Moskvi? Mudri patrijarh German Đorić je to znao!

Grupa arhijereja koja ima („demokratsku“) većinu rešila je problem episkopa raško-prizrenskog Artemija Radosavljevića na jedan robustan i istorijsko-kanonski neprikladan način. Taj arhijerej je najpre penzionisan zbog navodnih finansijskih malverzacija, a koje nisu dokazane ni pred građanskim niti crkvenim sudovima.

Neprevaziđeni kanonista episkop Nikodim Milaš je razjasnio kakve kazne sleduju za svešteničke krivice: zabrana, odlučenje, svrgnuće i anatema! O tome ima i u knjizi Crkveno pravo, pokojnog profesora Pravnog fakulteta u Beogradu dr Dimše Perića (Beograd 1997, str. 78–106).

Nije mesto niti imam prostora da objašnjavam o tome kako se „slučaj“ uklopio u politiku Angloamerikanaca i njihovih poslušnika aktuelne srbijanske vlasti.

Posle penzionisanja episkopa Artemija, usledile su nove kazne a to su zabrana sveštenodejstva i, na kraju, svrgnuće to jest rasčinjenje.

Poslednje odluke nisu donete konsenzusom već većinom glasova, upravo onako kako pojedini savremeni fanariotski teolozi tumače i sve to proglašavaju dejstvom Svetoga duha.

Bez obzira na sva tumačenja iz Patrijaršije, krivica i kazna još uvek izazivaju nedoumice u vernom narodu ali i u stručnoj javnosti.

Po tumačenju episkopa Nikodima Milaša, odlučenje od mesta službe za svagda se donosi kada episkop napusti eparhiju na duže vreme ili kada uzurpira tuđu.

Episkopski čin se postiže kroz obred hirotonije i na liturgiji. Episkop Artemije je „raščinjen“ običnom rezolucijom Sabora, u saborskoj sali u Patrijaršiji, bez njegovog prisustva.

Istorija nam i u ovim prilikama dobro dođe radi pomoći u poimanju ovoga čina: Kada je arhimandrit Vasa Pelagić raščinjen u Sabornoj crkvi u Beogradu, onda su mu, ispred oltara, skidali deo po deo svešteničkih odeždi. Bilo je to obrnuto, negativno, činodejstvovanje od onog kada je uveden.

Kako su proteklih meseci pojedini arhijereji pominjali tešku reč „raskol“, opet nam je istorija na pomoći kroz slučaj episkopa američko-kanadskog Dionisija Milivojevića 1963–1964. godine.

Bilo je to vreme diktature Josipa Broza Tita i njegove Udbe, oličene u Slobodanu Krcunu Peneziću, Aleksandru Rankoviću, Dobrivoju Radosavljeviću, Krsti Lekoviću i drugim. Politički vrh je odlučio da se razbije srpska emigracija preko Crkve, tako da se srpstvo razbije za „vjeke vjekova“. Patrijaršiji je naređeno da odluku sprovede onako kako nalažu crkveni kanoni. Prvo, sve mora biti odrađeno na Saboru. Drugo, po kanonima: optužnica, tromesečni period za odgovor, dokazi, suđenje, presuda, vreme za pokajanje.

Posle svega toga, Dionisije Milivojević se odvojio od Patrijaršije, od Crkve. To je bio raskol!

Iako su svi arhijereji znali šta rade, malo ih se na sednicama Sabora protivilo unapred pripremljenoj presudi. Jedan od tih retkih, bio je episkop raško-prizrenski Pavle Stojčević.

Monah Artemije Radosavljević i dalje nosi mitru, panagiju i žezal. On tvrdi da nije načinio raskol već da su ga arhijereji ekskomunicirali, kako se to lakše razume u angloameričkom svetu

Ostalo je upamćeno da je episkop braničevski Hrizostom Vojinović, onaj koji je pisao optužnicu protiv svog brata Dionisija, ostavio oporuku da se ne sahrani sa arhijerejskim počastima zbog svog učinjenog greha. Ostalo je, takođe, upamćeno da je patrijarh German sebi za grobno mesto odredio hram Svetoga Marka a ne onaj koji je nastavio da gradi, smatrajući da nije neprestano bio na putu Svetoga Save, koji je mirio braću a ne rastavljao.

Monah Artemije Radosavljević i dalje nosi mitru, panagiju i žezal. On tvrdi da nije načinio raskol već da su ga arhijereji ekskomunicirali, kako se to lakše razume u angloameričkom svetu.

Monah Artemije nije proglasio Slobodnu eparhiju raško-prizrensku, niti se za njim povedoše nijedna parohija niti jedan manastir kao celina. Uzgred, uz njega je jedna čudna grupacija vernih koju je veoma teško okarakterisati. Možda su psihološki predisponirani za sektaški način života, i koji su svoje frustracije uklopili u verski sistem i pravoslavnu dogmatiku, sa naglašenim antiekumenizmom. Možda?

Protiv njega su braća po Svetom Justinu Popoviću, u kainovskim egzibicijama, svi, inače, mlađi po monaškom stažu. (Najmlađi od te braće je, sudeći po tekstu u beogradskom nedeljniku Duga od 6. marta 1996, str. 46-47, pred studentima Bogoslovskog fakulteta preorekao da će mu doći kičme zbog antiekumenizma.)

Istorija nas uči da su u smutnim vremenima pojedini arhijereji žigosani za jeres i raskole. Vreme je pokazalo da su bili u pravu, to jest lažno optuženi. Uostalom, takve su sudbine Sveti Marko efeski i Sveti Maksim ispovednik. Upravo zato je sa episkopom raško-prizrenskim Artemijem Radosavljevićem trebalo sporije.

Veliki monah Pavle Stojčević, čovek asketske tradicije, kako to biva sa isposnicima na crkvenim položajima izvršne vlasti, ostavio je, ne svojom krivicom, Crkvu u organizacionom kolapsu i teškim problemima. Veličanstvena sahrana priređena takvom patrijarhu je ispraćaj jedne epohe Srpske pravoslavne crkve. Pokopan je pokraj prvog arhijereja obnovljene Patrijaršije, Dimitrija Pavlovića. Na sahrani u manastiru Rakovica se čulo pitanje da li su neprirodni položaji grobova označili prvog i poslednjeg.

Na kraju ostaje pitanje da li će patrijarh Irinej Gavrilović imati snage da ostane srpski etnarh ili će demonstrirati skučene poglede na život Crkve, kao puki administrativac koga su najbliži iskoristili.

Vreme je najbolji sud istorije.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner