Početna strana > Debate > Crkva i politika > Jedan prilog shvatanju problema autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve 1967
Crkva i politika

Jedan prilog shvatanju problema autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve 1967

PDF Štampa El. pošta
Veljko Đurić Mišina   
subota, 02. oktobar 2010.

Proglašavanje episkopskih saveta u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, odluka o imenovanju Crkve u Crnoj Gori („Pravoslavna crkva u Crnoj Gori“) i samovoljna titulisanja pojedinih arhijereja kao da predstavljaju privođenje kraju projekta o usitnjavanju Srpske pravoslavne crkve. Nešto nalik razmišljanju komunističke vlasti 1963. o stvaranju Jugoslavenske pravoslavne crkve sastavljene od republičkih mitropolija kojima bi jedino patrijarh bio zajednički.

Još su stari Rimljani govorili da je istorija učiteljica života. Zato hajdemo da na osnovu istorijskog iskustva naučimo nešto. U ovom slučaju kako je svojevremeno patrijarh German branio rastakanje Srpske pravoslavna crkve.

*

O takozvanom „makedonskom crkvenom pitanju“ postoje brojni radovi, različitih kvantiteta i kvaliteta. U tom mnoštvu smatram da posebno mesto ima knjiga koju je objavio Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve: protojerej dr Predrag Puzović, Raskol u Srpskoj pravoslavnoj crkvi – Makedonsko crkveno pitanje, Beograd 1997. Naravno, uz ovu ocenu ide i dodatak: Sveti arhijerejski sinod je trebalo da, prema principima istorijske nauke, objavi dokumenta u integralnoj verziji i tako, između ostalog, doprinese razjašnjenju dela jednog velikog nepoznatog procesa rastakanja Srpske pravoslavne crkve.

Baš onako kako sam ja uradio publikovanjem dokumenata o „makedonskom crkvenom pitanju“ u trotomnoj knjizi Letopis Srpske pravoslavne crkve 1946-1958. godine – Vreme patrijarha Gavrila Dožića (1946-1950) i patrijarha Vikentija Prodanova (1950-1958), Beograd 2000-2002, str. 1306-1393. Objavio sam dokumenta koja su veoma bitna za razumevanje procesa pripreme i stvaranja Makedonske pravoslavne crkve koji je uradila država posredstvom svojih organa.

Postoje mnoge činjenice o dobrovoljnoj saradnji patrijarha Germana Đorića u tom procesu. Problem je samo kako sve to razumeti a da se pri tome nema u vidu istorijski kontekst, snaga komunističkog sistema, lične karakteristike, odnosno slabosti većine arhijereja, uticaj drugih pravoslavnih crkava i tako dalje.

Ja ne želim da optužujem niti da branim patrijarha Germana iz mnogo razloga. Jedan od ključnih jeste nedostupnost arhivske građe nekadašnje državne bezbednosti Saveznog ministarstva za unutrašnje poslove za koju pouzdano znam da postoji u Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA). Ta građa bi nam omogućila, između ostalog, da vidimo sve radnje koje su odrađene sa patrijarhom i nekolicinom arhijereja uoči proglašenja autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve 16–19. jula 1967. godine na Crkveno-narodnom saboru u Ohridu.

Ovaj tekst daje nešto sasvim novo u odnosu na sve do sada objavljene radove. U stvari, to i nije moj autorski tekst već je to objavljivanje dokumenta za koji smatram da je od posebnog značaja za razumevanje mnogih događaja iz novije istorije Srpske pravoslavne crkve.

Radi se o izveštaju Miloša Minića, predsednika Republičke skupštine Socijalističke Republike Srbije, dostavljenom Josipu Brozu Titu 25. decembra 1967. godine.

Naime, Minić je svoju nameru da razgovara sa patrijarhom Germanom kazao Brozu. Kako nekoliko nedelja nije bilo informacija o tom susretu, Broz je posredstvom svog sekretara Vlade Popovića zatražio od Minića pisani izveštaj.

Minić je dočekao patrijarha Germana u zgradi Skupštine Srbije 11. decembra 1967. a Brozu je posle dve nedelje dostavio belešku sa propratnim pismom.

Propratno pismo je napisano na memorandumu, pisaćom mašinom, ekavicom, latinicom i potpisano lično od Minića, ćirilicom. (Uzgred, dokument je postao dostupan javnosti pre godinu–dve dana. Prenet je iz Arhiva Josipa Broza Tita u Arhiv Jugoslavije i ima signaturu: AJ, 836, II-10.)

Svako prepiričavanje pisma i beleške ne bi dalo velike rezultate. Pljivim čitanjem sadržaja lako je uvideti i shvatiti mnoge stvari u politici prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi koju su sprovodili upravo Srbi, rukovodeći ljudi Srbije.

Bez obzira na to koliko sam pročitao i shvatio razloge određenih događaja u ponašanje pojedinaca u tome, ne mogu da objasnim karakterologiju tih ljudi i njihov odnos prema Josipu Brozu. Broz je bio vrh političke piramide u Jugoslaviji! Ostaje otvoreno pitanje zašto su sve to radili narodu iz koga su potekli i njegovoj Crkvi. U tim razmišljanjima svoje mesto ima i sledeći tekst:

„Poštovani druže Predsedniče,

Drug Vlado Popović me je obavestio da se interesujete za moj razgovor sa Patrijarhom Germanom prilikom njegove posete koju je učinio meni kao Predsedniku Skupštine SR Srbije.

Bio sam bolešću sprečen da odmah posle razgovora sačinim ovu belešku i da Vam je pošaljem. Činim to sada sa znatnim zakašnjenjem. Ipak se nadam da će Vam biti od koristi za formiranje Vašeg mišljenja o sadašnjem stanju odnosa sa Srpskom pravoslavnom crkvom i njenim najvišim predstavnicima.

Ukoliko biste želeli još više obaveštenja o ovom razgovoru i o pogledima nas što smo na rukovodećim dužnostima u Srbiji o ovim pitanjima, spreman sam da dođem kod Vas da Vam usmeno izložim kad god to Vama odgovara.

Ostajem sa srdačnim pozdravom i iskrenim poštovanjem.

Miloš Minić“

Službena beleška je otkucana na 11 i po stranica, na svakoj stranici ima 36 redova. Dokument navodim u celini, onako kako je napisan.

„Zabeleška Miloša Minića, predsednika Skupštine SR Srbije o razgovoru sa patrijarhom Srpske pravoslavne crkve Germanom, prilikom posete koju je patrijarh German učinio predsedniku Skupštine 11. decembra 1967. godine.

Patrijarh German je došao u posetu sam, bez uobičajene pratnje.

U dvočasovnom razgovoru razmatrano je više pitanja od interesa za odnose Srpske pravoslavne crkve i države uopšte, od interesa za SP crkvu u SR Srbiji i posebno pitanje u vezi sa odnosima Srpske pravoslavne crkve i autokefalne Makedonske crkve. Pitanja su u toku razgovora pokretana od obe strane.

Iz ovog razgovora vredno je zabeležiti sledećih nekoliko momenata.

1. Već na početku razgovora povela se reč o nedolasku patrijarha Germana na prijem koji je priredio predsednik Republike drug Tito povodom 29. novembra o.g.

Patrijarh German je najpre rekao da je uputio predsedniku Republike svoje pismeno izvinjenje.

Onda je tome dodao da mu je veoma žao i teško što je do toga došlo prvi put za vreme od 10 godina, koliko je on na položaju patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Prvo zato što on visoko ceni poziv predsednika Republike na prijem povodom najvećeg državnog praznika 29. novembra, a posebno zbog toga mu je žao i teško što najiskrenije poštuje predsednika Tita koga smatra najvećom istorijskom ličnošću u novijoj istoriji naših naroda i najzaslužnijom za visoki ugled i prestiž koji uživa u čitavom svetu naša zemlja otkako se predsednik Tito nalazi na njenom čelu.

Istakao je da je bio u dilemi, da se kolebao i da se odlučio da ne dođe na prijem zbog toga što je ocenio da će biti manje šteta ako on ne dođe na prijem, nego ako dođe na prijem pa se dogodi tako da izbije incident zbog koga bi morao da napusti prijem.

Bio je obavešten da će na prijem doći mitropolit Dositej u ime Makedonske pravoslavne crkve. Pošto se sa mitropolitom Dositejem dobro poznaje, čak su i kumovi, sa sigurnošću je računao da će mitropolit Dositej koristiti tu okolnost što su gosti predsednika Republike i da će njemu, patrijarhu Germanu prići, pružiti mu ruku i na taj način pokušati da stvori utisak kao da ništa nije ni bilo između njih oko autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve, iako mitropolit Dositej zna da i patrijarh German i Arhijerejski sabor SPC smatraju mitropolita Dositeja jednom od glavnih ličnosti u akciji za potpuno odvajanje Makedonske pravoslavne crkve.

Patrijarh German bi u tom slučaju, kako mi je rekao, morao da obiđe svaki susret sa mitropolitom Dositejom i da napusti prijem U datom momentu nikako drukčije postupiti, ni prema svom ličnom raspoloženju, niti zbog raspoloženja svetog Sinoda SPC koji mu ne bi ni u kom slučaju odobrio drukčiji postupak.

U uverenju da do takvog incidenta mora doći i da bi takav incident naneo krupne štete i državi i crkvi i budućim odnosima u vezi sa autokefalnošću Makedonske pravoslavne crkve, on se odlučio da ne dođe na prijem i da pismeno zamoli predsednika Republike za izvinjenje, i tako je i postupio.

Moli da poklonimo punu veru ovom njegovom objašnjenju, i da uvažimo da ga nikakvi drugi razlozi ni motivi nisu rukovodili da ne dođe na prijem 29. novembra.

Na moju napomenu da, i pored najbolje volje da razumem i uvažim njegovo objašnjenje, moram da ostanem pri konstataciji da je nedolazak patrijarha Germana na prijem na poziv Predsednika Republike morao ostaviti i ostavio je mučan utisak, on je još jednom ponovio da je između dva za njega neprijatna rešenja izabrao ono za koje je bio uveren da će ostaviti manje štetnih posledica za državu, za Srpsku pravoslavnu crkvu i za budući razvoj svih odnosa u kojima SP crkva ima određeno mesto i mora da snosi svoju odgovornost kao najviši predstavnik SP crkve.

2. U toku daljeg razgovora patrijarh German je vrlo opširno objašnjavao istorijat, razloge i motive koji su doveli do odluke vanrednog arhijerejskog sabora o nepriznavanju autokefalosti Makedonske crkve.

Najveći deo objašnjenja je poznat, jer je sadržan i u dokumentima dva poslednja arhijerejska sabora SP crkve održana ove godine. Ova objašnjenja su na liniji opravdavanja stava koji su ti sabori SP crkve zauzeli o pitanju autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve.

Za mene je bilo jedino novo vrlo otvoreno izneto strahovanje patrijarha Germana da je odvajanje Makedonske pravoslavne crkve od Srpske pravoslavne crkve proglašenjem autokefalnosti MP crkve samo uvod u dalje inicijative za dalje cepanje SP crkve. Ovo strahovanje je patrijarh German izložio u kontekstu argumenata kojima se rukovodio Arhijerejski sabor SPC u odluci da ne prizna autokefalnost MP crkve, ističući da ćemo na isto strahovanje naići kod svih članova Arhijerejskog sabora SP crkve, iako to ni direktno ni indirektno nije pomenuto u dokumentima Sabora.

Na moju primedbu da ne znam ništa o takvim inicijativama, da me začuđuju takve pretpostavke i takva strahovanja, jer ne vidim nikakav znak da su i takve pretpostavke mogle uticati da Sabor SP crkve usvoji poznatu odluku o autokefalnosti MP crkve, patrijarh German je, očigledno nastojeći da govori sa uverenošću izneo nekoliko momenata. Prvo, da je Pravoslavna crkva u Crnoj Gori bila autokefalna, i da se kasnije sjedinila sa SP crkvom. Ako se oni, tj. Srpska pravoslavna crkva saglasi sa autokefalnošću MP crkve, zašto ne bi i u Crnoj Gori zatražili autokefalnost crkve, kad je Crna Gora u prošlosti već imala autokefalnu crkvu. Drugo, da je jedan od prvih dekreta koje je Pavelić doneo kad je formirana NDH bio dekret o odvajanju pravoslavne crkve u NDH u samostalnu crkvu. Ako već otpočne cepanje SP crkve, zašto se isključuje mogućnost da se u nekom momentu ne pojavi slična inicijativa u Republici Bosi i Hercegovini i u Republici Hrvatskoj.

Na moju ponovljenu primedbu da ne vidim nikakve osnove za takve pretpostavke u današnjem vremenu i prilikama koje vladaju u SFRJ, patrijarh German nije ništa odgovorio.

3. U razgovoru o daljoj saradnji između Srpske pravoslavne crkve i države, patrijarh German je rekao da u njegovom stavu SP crkve u celini o tom pitanju nema i neće biti nikakve promene. SP crkva dugo godina konstruktivno sarađuje sa državom i ta saradnja donela je samo koristi i ovoj ovakvoj socijalističkoj državi i SP crkvi.

Moju izjavu da Skupština, Republičko izvršno veće, Verska komisija i druga tela i rukovodeći ljudi SR Srbije mogu snositi odgovornost za stanje i razvoj odnosa sa SP crkvom samo na području SR Srbije, iako prirodno učestvujemo u formiranju politike, stavova i odluka nadležnioh Saveznih tela, patrijarh German je pažljivo saslušao i izjavio da je saglasan sa ovakvim našim stavom.

Moju napomenu da, polazeći od takvog stava, smatramo da u nadležnost Saveznog izvršnog veća, Savezne skupštine, Savezne verske komisije spada sređivanje pitanja sa Srpskom pravoslavnom crkvom u celini, isto kao i sa drugim verskim organizacijama u SFRJ, patrijarh German je propratio izjavom da i on ima isti takav stav, da je imao plodnu saradnju sa nadležnim saveznim telima i nailazio kod njih na puno razumevanje gotovo za sva pitanja važna za SP crkvu, i to sve dok se nije pojavilo pitanje autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve. U vezi sa ovim pitanjem smatra da nije naišao na razumevanje, istina ne samo kod najviših predstavnika SIV-a nego i kod predstavnika Republičkog izvršnog veća SR Srbije. Dodao je, da je bilo malo više razumevanja, ne bi se došlo do ovakvog razvoja stvari u vezi sa autokefalnošću Makedonske pravoslavne crkve, a to isto bi se bez potresa ostvarilo, istina možda kasnije, kada bi se stekli za to svi povoljni uslovi. Istakao je da je baš on sve učinio da Makedonska crkva stekne autonomiju, koju je u punoj meri uživala, iako je i tada morao da savlada velike teškoće u vrhu Srpske pravoslavne crkve.

Moju sugestiju da bi bilo na mestu da prilikom svojih poseta republikama Hrvatskoj, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini poseti predsednike skupština, odnosno Sabora i predsednike republičkih izvršnih veća, slično kao što je to činio i što čini u Srbiji, patrijarh German je primio zahvaljujući se na sugestiji i sa uveravanjem da će se koristiti tom sugestijom kad mu bude prilika.

4. Na moje pitanje kako gleda na uporno nastojanje naročito u poslednje vreme reakcionarne četničke i druge srpske političke emigracije /uključujući i kralja Petra/, povezane sa sličnim reakcionarnim elementima u zemlji, da dođe do bližih veza sa Srpskom pravoslavnom crkvom i njenim rukovodiocima, tj. da politički iskoriste nastali spor u vezi sa autokefalošću Makedonske pravoslavne crkve radi produbljivanja sukoba između dve crkve, radi izazivanja razdora između srpskog i makedonskog naroda, radi razbijanja saradnje i zaoštravanja osnosa SP crkve i države, patrijarh German je vrlo kratko odgovorio. Upozorio je da ne bi trebalo da tome pridajemo veći značaj nego što ta aktivnost ima. Podsetio je na uspešno nastojanje SP crkve da ukloni vladiku Dionisija u SAD koji je bio oruđe najreakcionarnijih krugova. Kategorički je izjavio da i on i SP crkva nikakve političke veze s reakcionarnom emigracijom ne žele da imaju niti imaju i da on ovu socijalističku državu smatra svojom državom čijem razvoju i napretku treba da doprinosi i SP crkva u granicama svojih mogućnosti.

5. Patrijarhu Germanu sam napomenuo da on zna stav rukovodećih tela SR Srbije o autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve. Upoznao sam ga ukratko sa sadržinom onoga što sam nedavno o tome izložio političkim rukovodiocima SR Makedonije*. Precizirao sam da je za nas autokefalnost MP crkve stvarnost i da o tome nema potrebe više voditi diskusiju, da je za nas sada postalo glavno pitanje kako će se stvari u vezi sa tim dalje razvijati.

Rekao sam da smo mi i rukovodeći drugovi iz SR Makedonije potpuno saglasni da obostrano utičemo da se odnosi između crkava i sveštenstva dalje ne zaoštravaju, da aktivno delujemo u pravcu smirivanja i tokom vremena stvaranje uslova za normalne i dobre odnose između dve crkve, istovremeno da smo potpuno saglasni mi i drugovi Makedonci i u odlučnom stavu da ne dozvolimo da spor između crkava pomuti odnose između srpskog i makedonskog naroda i SR Srbije i SR Makedonije, ili da bude politički eksploatisan od reakcionarnih krugova ili bilo koga.

Postavio sam s tim u vezi pitanje kako patrijarh German gleda na dalji razvoj odnosa SP crkve i Makedonske pravoslavne crkve i da li mi može reći kakve su njihove dalje namere i očekivanja u pogledu razvoja situacije nastale sporom dve crkve oko autokefalnosti MP crkve.

Patrijarh German je odgovorio kratko da su njihovi stavovi poznati. Sam lično je uputio pre izvesnog vremena pismo Saveznoj verskoj komisiji s predlogom da ne treba dalje zaoštravati odnose nepotrebnim polemikama. Smatra da je to u skladu i sa orijentacijom nas i rukovodioca SR Makedonije. Dodao je da pozdravlja takvu orijentaciju drugova Makedonaca, dodavši uz to: ako do takvog uticaja dođe i ako bude efikasan. Oni, tj. SP crkva i on lično već nastoje da se drže stava izloženog u njegovom pismu Verskoj komisiji Saveznog izvršnog veća.

Ništa više ne bi mogao da kaže o izgledima za razvoj odnosa između dve crkve, niti o namerama i očekivanjima njegovim i Svetog sinoda, jer nisu do sada ni došli do neke jasnije koncepcije o tome šta dalje da se radi. Stoga se njihovo ponašanje kreće u okviru i na liniji odluka Arhijerejskog sabora i njegovog već pomenutog kratkog pisma Saveznoj verskoj komisiji.

6. U vezi sa prednjim pitanjem patrijarh German je rekao da su oni u Patrijaršiji dobili izveštaje da nijedna inostrana pravoslavna crkva nije odlučila da prizna autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve. Izvešteni su da patrijarh Ruske pravoslavne crkve nije ni primio delegaciju Makedonske pravoslavne crkve koja je htela da preda molbu za priznanje autokefalnosti. Patrijarh German je to očigledno isticao kao uspeh SP crkve u otporu protiv autokefalnosti MPC.

Upitao sam patrijarha Germana da li on zaista veruje da će druge pravoslavne crkve duže ostati sa stavom nepriznavanja autokefalnosti MPC, da li računa s tim da će posle izvesnog vremena zbog interesa tih crkava ili interesa njihovih država i vlada promeniti držanje i poći na priznanje autokefalnosti MPC, slično kao što je to u istoriji bilo i sa osamostaljenjem SPC i drugih crkava, i da li on, Sveti sinod i arhijereji već danas misle o tome, da li iz toga mogu da izvuku zaključke u kakvom će se položaju naći Srpska pravoslavna crkva tada, s obzirom na njenu sadašnju upornost u odbijanju priznanja autokefalnosti MPC. Dodao sam da sam i ja verovao, i drugi drugovi, da će rukovodioci SPC uvideti da bi i za budućnost SPC bilo od interesa da ne bude poslednja crkva koja će izmeniti stav o autokefalnosti MPC.

Na ovo je patrijarh German kratko odgovorio da i on gleda sa realizmom na te mogućnosti, ali da za sada nisu išli dalje od stava koji su usvojili i ne može ništa reći o tome kako će biti ubuduće.

7. Uputio sam patrijarhu Germanu još i pitanje kako on gleda na mogućnosti da se povodom priznavanja ili nepriznavanja autokefalnosti MPC upletu u naše unutrašnje odnose neke druge pravoslavne crkve ili pojedine vlade radi svojih političkih interesa, koji bi se mogli sastojati i u podsticanju sporova i sukoba ne samo među crkvama nego i među narodima i narodnostima SFRJ.

Patrijarh German je odgovorio da se on toga bojao i na to računao još kada je vodio razgovore s predstavnicima SIV-a i Republičkog izvršnog veća SR Srbije, nastojeći u svoje vreme da ih ubedi da nije momenat za autokefalnost MPC. Zbog toga smatra da on i SPC ne bi mogli snositi nikakvu odgovornost, ako do toga dođe.

Rekao je da se on najviše bojao mešanja Ruske pravoslavne crkve. Kako je pretpostavljao da se ta crkva ne bi na priznavanje autokefalnosti odlučila, a da prethodno ne zatraži savet svoje vlade, on je ubrzo posle vanrednog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve pozvao jednog sveštenika Ruske crkve u Beogradu i zamolio ga da ode u Sovjetsku ambasadu i da prenese njegovu molbu da Ruska crkva ne bi trebalo da se meša u spor SPC i MPC, da bi takvo mešanje SPC primila kao veliku uvredu, a pogotovo ako bi došlo do priznavanja autokefalnosti MPC od strane SPC (ovde je očito napravljena greška u Minićevom tekstu jer bi trebalo da piše RPC – primedba V. Đ. M.). Ovaj sveštenik je izvestio patrijarha Germana da je posetio Sovjetsku ambasadu, da je vodio razgovor sa prvim savetnikom Vasiljevom, da je tačno preneo poruku patrijarhovu, ali da je Vasiljev rekao da smatra da zahtev patrijarha Germana nije opravdan, da su Makedonci posebna nacija, da je Makedonija socijalistička republika i ako Makedonska crkva želi da bude samostalna – autokefalna ona na to ima i pravo i po Ustavu SFRJ.

Patrijarh German, dalje, kaže da se uplašio kad je to čuo i uputio je poruku sovjetskom ambasadoru Benediktovu da ga poseti. Ambasador Benediktov je prihvatio poziv i ubrzo ga posetio. U početku razgovora ambasador Benediktov je ukratko ponovio isto što je govorio i savetnik Vasiljev. Patrijarh je ambasadoru Benediktovu opširno objasnio istorijat spora oko autokefalnosti MPC i razloge kojima se rukovodila Srpska pravoslavna crkva kad je odlučila da ne prizna autokefalnost MPC. Molio je za razumevanje stava i interesa SPC i da Ruska crkva ne donosi odluku o autokefalnosti MPC jer bi se umešala u unutrašnje stvari ove dve crkve na veliku štetu SPC, a i za njene dalje odnose i sa Ruskom crkvom. Patrijarh German je na kraju dodao, da bi što više uticao na Sovjetskog ambasadora, da bi to bilo isto kao kad bi se pravoslavne crkve u Ukrajini ili Belorusiji proglasile za autokefalne, tj. otcepile se od Ruske crkve, što bi po istoj logici moglo da se objasni time da su Ukrajinci i Belorusi posebne nacije, a Ukrajina i Belorusija socijalističke republike u SSSR-u. Ovome je još dodao da ništa ne zna kako će se Vatikan držati u ovom sporu.

Na moje pitanje da li je posle njegovih objašnjenja sovjetski ambasador nešto rekao, da li je uvažio objašnjenje patrijarhovo ili ponovio mišljenje koje je na početku izložio, patrijarh German je odgovorio da je sovjetski ambasador sve pažljivo saslušao, ali da nije više ništa rekao, već se ubrzo oprostio i otišao.

Rekao sam patrijarhu da i mi u Srbiji i drugovi Makedonci smatramo da bi bile vrlo rđave posledice mešanja iz inostranstva. Dodao sam da mi izgleda sasvim prirodno da Makedonska pravoslavna crkva šalje svoje predstavnike drugim crkvama i bori se za priznanje. Upućivanje predstavnika SP crkve, s druge strane, istim crkvama da se bore da ne dođe do priznanja autokefalnosti MPC, stvara situaciju u kojoj je sasvim moguće da se drugi umešaju u naše unutrašnje stvari rukovođeni svojim političkim interesima, i da to izaziva kod nas zabrinutost, tako da ćemo morati pažljivo da na saveznom nivou ocenimo sve okolnosti i da potražimo put i način da predupredimo negativne posledice.

8. Pri kraju razgovora upitao sam patrijarha Germana kako je razumeo činjenicu da je vanredni arhijerejski sabor izvršio vrlo značajnu promenu Ustava Srpske pravoslavne crkve bez kakvog savetovanja i dogovora sa jugoslovenskom vladom, što je slučaj bez presedana. Rekao sam mu da je taj njihov postupak izazvao kod nas zabrinutost i naveo nas da razmišljamo i o tome da Srpska pravoslavna crkva možda menja svoj dosadašnji stav o konstruktivnoj saradnji SPC i države.

Patrijarh German je zamolio da ne dajemo takvo tumačenje tom slučaju, a o odnosima SPC i države već je rekao šta je imao.

U želji da pojasni kako je do te promene Ustava došlo ispričao je da je na samoj sednici Saboraučinjen predlog o izmeni Ustava koji se sastojao u tome da ubuduće u sastav Arhijerejskog sabora SPC ulaze samo vladike, i da se patrijarh bira tako što će Sabor izabrati tri kandidata između kojih se izbor vrši izvlačenjem ceduljica na kojima su ispisana imena kandidata. Sabor je usvojio da se taj predlog stavi na dnevni red, i po propisima crkve odluka o predlogu morala je biti doneta bez odlaganja. Zbog toga je bilo nemoguće izvršiti ma kakvo konsultovanje sa Saveznim izvršnim većem ili Saveznom verskom komisijom.

Priznaje da je tom izmenom Ustava SP crkve Sabor sužen, da su odstranjeni mnogi dosadašnji njegovi članovi i sva lica koja ne pripadaju sveštenstvu (npr. rektor Teološkog fakulteta, rektor bogoslovije, protojereji, predstavnici Udruženja sveštenika itd). Ali opravdava tu odluku navodeći da je zbog nove situacije posle proglašenja autokefalnosti MPC neodrživa bila odredba Ustava po kojoj bi prava članova Arhijerejskog sabora imala i dalje i ona ista lica iz Makedonije koja su učestvovala u proglašenju autokefalnosti MPC.

9. Nastavak razgovora vođen je uz učešće još i predsednika Verske komisije RIV SR Srbije Vitomira Petkovića.

Patrijarh German je postavio više pitanja materijalne prirode. Petković je obavestio patrijarha o stavovima RIV o tim pitanjima, sa čim se on zadovoljio.

Među tim pitanjima je jedno krupnije – zahtev koji je patrijarh German i ovom prilikom ponovio, da se prenese Srpskoj pravoslavnoj crkvi zemljište na kome je pre rata započeta izgradnja Hrama svetog Save u Beogradu.

Podsetio sam ga da ga je predsednik Republičkog izvršnog veća SR Srbije Đurica Jojkić ranije obavestio da se načelno slažemo sa tim zahtevom i sa izgradnjom toga hrama, što dugo godina SPC traži, i potvrdio sam mu da ostajemo načelno saglasni sa tim zahtevom, s tim da su velike pravne, finansijske i tehničke komplikacije u vezi s tim, s obzirom na to da je ta imovina nacionalizovana odmah posle rata, i da se najpre moraju ispuniti svi potrebni uslovi pa da se ispuni zahtev koji postavlja patrijarh German i priđe izgradnji Hrama svetog Save u Beogradu.

Sa tim je razgovor završen.

Verujem da je ovde verno izložena sadržina ovog razgovora, i pored toga što je sve dato u veoma skraćenoj verzji.

10. Nisu potrebni komentari ovih u skraćenom vidu datih odlomaka iz razgovora sa patrijarhom Germanom, pošto dovoljno jasno izražavaju mišljenje i poglede patrijarha u sadašnjem momentu o pitanjima na koja se odnose.

Umesto toga vredi zabeležiti nekoliko zapažanja i zaključaka.

Prvo, patrijarh German i rukovodstvo SPC u vezi sa autokefalnošću MPC stoje na već poznatim stavovima. Nemaju nikakve koncepcije o tome šta dalje da rade u pravcu prevazilaženja nastalog sukoba. Svojim stavom su svoju aktivnost blokirali u sadašnjem momentu, tj. ograničili na delovanje da druge crkve ne priznaju autokefalnost MPC, tako da ne znaju šta će raditi i kako će se stvari razvijati kad druge crkve počnu priznavati autokefalnost MPC.

Drugo, patrijarh je nastojao da uveri da on i rukovodstvo SPC nemaju nameru da menjaju svoju politiku dobrih odnosa i saradnje sa državom, kao i da ne treba pridavati značaj aktivnosti reakcionarne četničke i druge političke srpske emigracije u odnosu prema SPC, pošto on i rukovodstvo SPC ničim ne žele da omoguće da se SPC koristi u političke svrhe.

Treće, razgovor je potvrdio ispravnost naše orijentacije da nastavimo politiku dobrih odnosa i saradnje sa SPC i patrijarhom Germanom s tim da se utiče da u to postane uveren i patrijarh German i što više vladika i niže sveštenstvo. U tom cilju treba da se održavaju normalni kontakti i razgovori i na saveznom nivou i na nivou republike, pokrajine i opštine. Pitanja koja nastaju treba da se u razgovorima otvoreno postavljaju, raspravljaju i rešavaju, i da se na taj način utiče koliko god je moguće da se u redovima sveštenstva i vladika stvara raspoloženje za smirivanje i traženje puteva za normalizovanje odnosa između SPC i MPC, sa perspektivom da tokom vremena i rukovodstvo SPC počne tražiti put i način za normalizovanje odnosa sa MPC. Očigledno je da je zasad ovakva orijentacija za nas jedino moguće. Svako zaoštravanje odnosa od naše strane, bez izvanredno krupnih razloga i interesa, moglo bi samo voditi u političke komplikacije u korist reakcionarnih velikosrpskih i drugih šovinističkih elemenata i snaga i pogodovati mogućem uplitanju i inostranih krugova u nastale sporove s ciljem produbljivanja i zaoštravanja. Stoga treba vrlo pažljivo i budno pratiti razvoj ovih odnosa i aktivno delovati sa nužnom elastičnošću, širinom i strpljenjem kako bi se stvorili uslovi da i vreme učini svoje. U tom pravcu bismo i mi u Srbiji na dalje morali delovati.

Beograd, 23. XII 1967. godine.“

(Napomena: Ovo je deo rukopisa „German Đorić, patrijarh srpski“, koji će biti objavljen krajem godine).


* Ovo je objavljeno u listu Nova Makedonija od 17, 18. i 19. decembra 1967. godine.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da Srbija adekvatno obeležava 100. godišnjicu proboja Solunskog fronta i oslobođenja Srbije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner