Osnovno je da shvatimo da se ovde i sada ne odlučuje između „Evrope“ i „Kosova“, nego da je ulog samo to da li ćemo ili nećemo pokušati da budemo normalna država. Da razlikujemo prijatelje i neprijatelje, da prepoznajemo svoje interese i borimo se za njih u granicama svojih moći.

Možda sam naivan, ali rekao bih da nas je savremena istorija dovoljno poučila da, ako su Amerikanci, Britanci i Nemci nezadovoljni – mora da nešto radimo kako treba. Bojim se da to „nešto“ ima veze sa „kosovskom politikom“ i aktuelnim spoljnopolitičkim inicijativama.

Po ko zna koji put, uverili smo se kako se postaje idol i predmet obožavanja u Srbiji i da ta mešavina demagogije, simpatičnog lika, snishodljivosti pred kamerama i okrutne borba za lični interes iza zavese jeste ključ uspeha.

Izbori za savete su tako, umesto da budu doprinos normalizaciji stanja u Srbiji i doprinesu uklapanju i lojalnosti etničkih zajednica, izazvali neslogu i sukobe ne samo sa državom nego i unutar manjinskih zajednica, u centru pažnje je ostalo pitanje političke moći.

Kada je Vudrou Vilson postao američki predsednik (1913-1921), prvi zahtev šefa konzervativaca Teodora Ruzvelta bio je da pošalje pomorsku pešadiju u susedni Meksiko i tamo uvede demokratiju. Vilson je odgovorio da se ona ne uspostavlja vojnom okupacijom.

Srpske integracije su put do Srpske Unije, a Srpska Unija je naš politički i državotvorni ideal, pre svih drugih ponuđenih integracija. Uskoro može biti kasno da se postavi ovaj nacionalni politički cilj, jer će ga svi susedni narodi već imati i istaći, a nove geopolitičke karte na Balkanu biće podeljene.

Mi ne želimo da stvorimo uslove u kojim će se etablirati priča o strukturi vlasti na nivou BiH po popisu iz 1991. godine, jer je Dejtonski sporazum utvrdio da postoji paritet, po jedna trećina za sva tri naroda, i taj paritet treba da bude zadržan.

Krivulja moći ne ide u prilog uspeha ponovnog američkog angažmana, koji ima rok od najviše oko dve godine, a možda i mnogo manje. Nadajmo se da će to biti kraj destruktivne balkanske avanture američke politike koja je osuđena na propast.

Pored ovakve opozicije i lidera koji su obećali ostavke u slučaju poraza na poslednjim lokalnim izborima – i status manjinskog naroda za Srbe je premija! Zato će Stranka srpskih narodnjaka, obzirom da su vitezovi iz parlamentarne opozicije dodatno legitimisali i utvrdili crnogorski jezik

Ovim stavovima ja sam, čini mi se, uspeo da EU ubedim da više ne mora da podržava nekoga od kandidata na izborima, da smo svi mi koji nešto značimo na političkoj sceni otprilike sličnih stavova, ali se i razlikujemo. Ali to neka procenjuju birači, a ne EU.

Elem, šiboletni se Antonić u svom tekstu „U čemu je spor“ dohvatio, u patriotskim krugovima rizične teme - pokušaja da sa Tadićevog i Jeremićevog imena spere ljagu „kvislinga“. Neće baš biti da je tako, pružaju ta dvojica, tvrdi Antonić, izvestan otpor Imperiji. 

Laku noć, uz upozorenje da je policijski čas počeo pre 10 minuta, i da će svako ko se zatekne na ulicama do 6 časova ujutro biti streljan na licu mesta. Posebno se opominju polivači ulica da ne ponavljaju grešku od sinoć, kada je njih dvadesetak osnovano lišeno života.

Imali smo šansu... Mogli smo da uđemo u Evropu, da ih ubedimo da smo normalni, da smo skoro kao oni. Ali vi ste se plašili da ne izgubite nacionalni identitet. Kao da imate neki identitet. Frula i opanci, to je sve što imate. I ko oće i ko neće, svi do jednog ćete ući tamo.      

Uspe li „bolonjski proces“ u Srbiji, završi li se „reforma“ onako ako su to zamislili njeni tvorci, „obrazovanja u Srbiji više neće biti“. To će biti tragedija ove zemlje. „Započeto je čupanje iz korena svega onog što bi nas moglo održati u budućem vremenu“.

Iskustva drugih zemalja u tranziciji pokazuju da davanje velikih stimulacija nije dobar način za privlačenje investitora. U takvim slučajevima, po pravilu, oni ostaju dok mogu da koriste dobijene stimulacije, a kada one „presuše“ traže se nove povlastice.

Posle pada ultraliberalnog modela i finansijskog kraha, svet je zapao u ekonomsku krizu bez presedana. Izgledalo je da će se pristupiti radikalnim reformama kapitalističkog sistema. Ali, izgleda da sve ovo nije dovoljno upozorenje.

Ako ratovi ne budu odmah zaustavljeni i izmešteni poslovi ne budu vraćeni u zemlju, SAD će završiti u istorijskoj kanti za smeće. SAD i 300 miliona Amerikanaca ne mogu se povratiti na noge ukoliko neokonzervativci ne budu poraženi.

Lajt motiv nekolikih studijica o jednom uvidu i jednom ograničenju Levinasove filosofije, sakupljeni u ovom delcetu s namerom, jeste, čini nam se pre svega, pokušaj da se raspravi pitanje oproštaja. I to u filozofskom, ali i religijskom smislu.