Оно што ме у овом тренутку највише брине јесте то што је била потребна тако велика и тако тешка артиљерија и активирање готово свих патриотских ресурса за једно тако мало и тако немушто „не“. Али свакако је чак и такво бледо, муљаво и немушто „не“ боље од „јуначке“ и брзе капитулације која нам се смешила.

Победили су Милошевићеви (и Шешељеви) људи, али који су – гле чуда – у међувремену почели да заступају, више-мање, Ђинђићеве идеје. (Разуме се, у оној мери у којој се уопште може рећи да постоји тако нешто као Ђинђићево политичко завештање или политички програм.)

Није важно ако се убрзо испостави да је Филаретов или Василијев „ДБ досије“ једнако стваран као и „порно снимак“ са „четворицом младића“. Важно је само, опет, у „опасном“ тренутку застрашити, парализовати или компромитовати Цркву. 

Наше данашње Сећање посвећено је запису савременика Кнеза Лазара и запису једног од највећих богослова Српске православне цркве.

Апатија и дефетизам грађана Србије толико су се раширили да је „гађење“ и бежање од проблема Косова постало својеврстан тренд, а изјаве типа „мука ми је више од Косова“, које би до 2008. изазвале згражавање и осуду већине људи, сада су постале сасвим легитимне и разумљиве.

И овај режим је показао да неће презати од унижавања и уништавања једне много важније институције- заправо једине преостале српске кредибилне институције – Српске православне цркве. Када се СПЦ успротивила Бриселском споразуму, на светлост дана су извучене оптужбе против једног владике.

Јасно је да Бојан Пајтић има већ уиграну поставу оваквих политичких аналитичара и теоретичара војвођанске аутономије који ће бранити његову борбу за поштовање уставне позиције Војводине, без обзира што се она сада ослања на одбрану природног и историјског права грађана Војводине на аутономију. 

Срби се са Сарајевом као својим главним градом тешко могу субјективно идентификовати већ самим тим што су из њега великом већином протерани. Већ првих дана рата безмало сви кадрови српске националности који су се затекли у Сарајеву на челу привредних предузећа, банака, медијских кућа, клиника, факултета, школа итд. били су смењени.

Војвода Марко је достојанствено трпео све те увреде и понижења. Са друге стране, књаз и камарила око њега нису могли да иду до краја у обрачуну са тако популарним човеком. Марка нису могли да ухапсе због корупције, или да га протерају као друге истакнуте војводе из тог рата.

Ако погледате каква су била изборна обећања, јасно је да је дошло до коперниканског обрта у приступу косовском питању: једни су се заклињали да ће га бранити оружјем, други да ће и живот положити само да га сачувају за Србији.