субота, 20. јул 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Сличности СФРЈ и БиХ

PDF Штампа Ел. пошта
Саша Бижић   
недеља, 05. децембар 2010.

(Нови Репортер, 1. 12. 2010)

Иако Социјалистичка Федеративна Република Југославија не постоји већ двије деценије, постдејтонска Босна и Херцеговина никако не може да се удаљи од њене заоставштине. Прије свега, тај депласирани континуитет присутан је када је ријеч о такозваним значајним датумима. У недостатку јубилеја из сопствене националне историје који би били иоле прихватљиви за Србе и Хрвате, бошњачки максималисти у периоду након посљедњег овдашњег рата одустали су од претраге по “славној” хронологији османске владавине на Балкану и окренули су се непресушном архиву комунизма. Тамо су игнорисали 29. новембар као централни празник некадашње земље између Вардара и Триглава, јер им је та опција, без обзира на црвени предзнак, опасно мирисала на српски интегрализам, односно, на период када се вожња аутомобилом од Книна до Неготина могла реализовати без пасоша или личне карте. Пронађено је “спасоносно рјешење”, пошто је 25. новембар означен као израз српске и хрватске историјске спремности да се прихвати статус националне мањине у унитарној БиХ, због чега би Бошњаци невољно прихватили улогу јединог “државотворног народа”.

У том лежерном подухвату фалсификовања прошлости, логика је неважна категорија. Кога брига за чињеницу да партизански вијећници у Мркоњић Граду 1943. уопште нису имали на уму никакву “тисућљетну државност” Босне и Херцеговине, већ су искључиво помињали федералну јединицу у саставу будуће ДФЈ, па ФНРЈ, а на крају и СФРЈ? Коме је важан податак да су изразиту већину припадника поменутог герилског покрета, па и делегата на фамозном окупљању ЗАВНОБиХ-а, чинили Срби. На страну њихове идеолошке заблуде, али, тешко је повјеровати да би они пристали на то да 67 година касније буду третирани као утемељивачи “суверене и цјеловите” земље по стандардима покојног Алије Изетбеговића. Ако ништа друго, бар због тога што су се у Другом свјетском рату борили на различитим странама, да би се у читавој мирнодопској фази гледали са крајњим неповјерењем политичких противника, а средином осамдесетих и кроз затворске решетке, иза којих је тада био смјештен “духовни отац” бизарне комбинације тековина полумјесеца и петокраке.

Угодна старост

Осим узурпираног и бесмисленог “Дана државности” у дијелу Федерације са бошњачком већином, мозаик БиХ има и друге коцке чији су оригинали произведени у бившој Југославији. Рецимо, каква би то била реплика СФРЈ када не би имала копије Јосипа Броза и Едварда Кардеља, макар се радило о роби из увоза? На Титову улогу одавно претендује Стјепан Месић, расходовани предсједник Хрватске. Током мандата на Пантовчаку покушавао је да разним димним бомбама докаже да има моћ каквом је некада располагао “највећи син народа и народности”. Пошто га је у матичној земљи мало ко схватао претјерано озбиљно, Месић је реторичке петарде немилице бацао у сусједну Босну и Херцеговину, дијелећи буквице Србима и Хрватима, јер радије гледају у Београд и Загреб него у Сарајево. Једини фаворизовани етнос у таквим небулозама врло брзо је почео га засипа наградама и титулама, од виртуелног доктората у Тузли до почасног грађанства у Бихаћу. Он је на ту врсту аплауза узвраћао све откаченијим тезама, са кулминацијом у виду отворене најаве рата против Републике Српске и пресијецања коридора код Брчког у случају сецесије РС.

Осим узурпираног и бесмисленог “Дана државности” у дијелу Федерације са бошњачком већином, мозаик БиХ има и друге коцке чији су оригинали произведени у бившој Југославији.

А онда га је на функцији замјенио Иво Јосиповић и чинило се да је дошао крај Месићевим ексцесима. Међутим, из заслуженог заборава извукла га је уврнута одлука надлежних органа у Србији – да му уредно уплаћују мјесечни износ од 39 евра пензије, за краћи период проведен на позицији члана Предсједништва Југославије почетком деведесетих. Није проблем у величини те своте, већ у поријеклу карикатуралног “легализма”. Уколико је основа за такав гест некаква мистериозна одредба споразума о сукцесији - да само Србија преузима финансијске обавезе према свим актерима некадашњих савезних институција, онда могу да се очекују подједнако перверзни призори. На примјер, Сефер Халиловић у Београду подиже новац од минулог рада у ЈНА, а затим опуштено шета Скадарлијом и тражи кафану у којој ће потрошити изненадни поклон. Али, пошто није био дискретан у сеирењу, вијест стиже до Насера Орића. Он се присјећа да је прије рата у БиХ био тјелохранитељ Слободана Милошевића и закључује да, као бивши републички службеник, има још већа права на приход од Пензионог фонда Србије него Халиловић. Љутито тражи паре и добија их, уз извињење бирократа јер га, због непознате адресе, нису благовремено обавијестили о тој гаранцији за угодну старост.           

Ако је, с друге стране, разлог за београдске редовне уплате на Месићев рачун страх да ће Хрватска посегнути за реципроцитетом према Србима у случају изостанка цркавице за скромног Стјепана, тек тада читава ситуација постаје потпуна лакрдија. Наиме, официјелни Загреб сопственим грађанима српске националности дугује 800.000 евра, јер нема намјеру да им уважи захтјеве за пензије у периоду од осамостаљења до 1996. године. Једини разлог – погрешна крвна зрнца, а не неподобна војна униформа из тог доба, пошто се наопако правило идентично примјењује и на оне Србе из Крајине и Хрватске који су рат дочекали и испратили у Нишу или Мелбурну. Значи, системом елиминације долази се до трећег тумачења за суманутих 39 евра: Београд вјероватно жели да почасти Месића за пресудан допринос у разбијању Југославије, што је омогућило Србији да оконча суживот са вјечно незадовољном “браћом” и да обнови властиту државност, изгубљену 1918. То би било разумљиво да је Хрватска напустила СФРЈ по узору на одвајање Норвешке од Шведске. Али, будући да је у том злокобном процесу погинуло и нестало више од 8.000 српских војника и цивила из Крајине, те да је прогнано 250.000 Срба у “Олуји”, уз још 120.000 расељених у првим годинама рата, београдска симболична пензија за Месића представља нови прилог за богату колекцију националног мазохизма у поступцима актуелне власти Србије, поготово ако се зна да је ријеч о особи која је током деценије предсједниковања у Хрватској недвосмислено призивала неки нови “Бљесак” за РС. 

Ако је, с друге стране, разлог за београдске редовне уплате на Месићев рачун страх да ће Хрватска посегнути за реципроцитетом према Србима у случају изостанка цркавице за скромног Стјепана, тек тада читава ситуација постаје потпуна лакрдија.  

Теоретичари и практичари

Или, бар репризу оперетског, али крвавог одласка Словеније из Југославије. У сваком случају, Месићу одговара било каква варијанта насилног “пацификовања” српског “реметилачког фактора” у Босни и Херцеговини. Од алпских колега, у писању мрачног сценарија одавно му помаже Јелко Кацин, креатура чија је политичка каријера започела пропагандном трансформацијом бруталне егзекуције око 50 голобрадих младића у “херојску борбу за слободу” наводно угрожене Словеније против “окупаторске” ЈНА. У посљедњим годинама, као надобудни бриселски чиновник, Кацин се осилио до те мјере да константно држи предавања Србима са обе стране Дрине о томе шта треба да чине да би их он препоручио за улазак у “клуб одабраних”, познат као ЕУ. Врхунац је, ипак, достигао недавно, када је закључио да је довољно крупна фигура да може да одређује ко ће бити предсједник Европског парламента, пошто није био задовољан реакцијом предсједавајућег из Пољске на саркастично добацивање једног британског посланика, упућено Кациновом менталном близанцу из Аустрије. Подсјетимо, енглески циник Годфри Блум, посредством класичне замјене теза, оквалификован је као “нациста” и удаљен са сједнице ЕП, јер је на неототалитарни говор Мартина Шулца о неопходности апсолутне унификације ЕУ и дефинитивног укидања суверенитета држава-чланица реаговао схватљивом асоцијацијом на њемачком језику: “Један народ, једна империја, један вођа”.

У интервјуима и изјавама након одласка са функције предсједника Словеније, Милан Кучан је управо такав модел сматрао оптималним за Босну и Херцеговину, па није изазвао никакву узнемиреност у Стразбуру. Напротив, још је реактивиран као “специјални изасланик” словеначке владе за БиХ, а иза театралног и комичног назива функције назире се расплет у коме ће он, индиректно, бити аутор извјештаја о стању у дејтонској творевини за потребе Европске уније. На тај начин, пружа му се прилика да заузме фотељу број 2 у савременом паралелизму Босна и Херцеговина – СФРЈ, односно, да буде Едвард Кардељ. У тандему са водећим “идеологом” Кучаном, наступио би и “практичар” Јелко Кацин, који је тренутно најсличнији Смиљку Шагољу. Са Кучановим будућим извјештајем у руци, Кацин је спреман да се упусти у авантуру рушења “Берлинског зида”, пардон, међуентитетске линије, отприлике онако како је то чинио непревазиђени заштитни знак предратне ТВ Сарајево, снимајући “репортажу” о уједињењу двије Њемачке са неидентификованом рушевином из града поред Миљацке у кадру. 

Са Кучановим будућим извјештајем у руци, Кацин је спреман да се упусти у авантуру рушења “Берлинског зида”, пардон, међуентитетске линије, отприлике онако како је то чинио непревазиђени заштитни знак предратне ТВ Сарајево, снимајући “репортажу” о уједињењу двије Њемачке са неидентификованом рушевином из града поред Миљацке у кадру. 

Наравно, Јосип Броз и Едвард Кардељ, односно, Стјепан Месић и Милан Кучан, не би могли да функционишу у Босни и Херцеговини без асистенције препознатљивијих фигура од гастарбајтерске верзије Смиљка Шагоља – Јелка Кацина. На домаћем терену, потребни су им Хамдија Поздерац и Бранко Микулић, а у тим координатама најбоље се сналазе Златко Лагумџија и Жељко Комшић. Додуше, марифетлуци у стилу бивших неприкосновених владара социјалистичке БиХ не полазе им за руком у РС, у досадашњој комуникацији са двије водеће партије, Савезом независних социјалдемократа и Српском демократском странком. Али, зато ведре и облаче такозваним Уставним судом БиХ, тијелом које се досљедно понаша у складу са Титовим упозорењем на врхунцу моћи, почетком седамдесетих: “Нећемо се држати закона као пијан плота”. Сада, када су “правосудни” клонови Станета Доланца утврдили да сребрне електроде браће Алијагић коштају пет милиона марака, а вјероватно златне некретнине “Борца” из Травника бар десет пута толико, Лагумџија и Комшић, камуфлирани у Поздерца и Микулића, испробавају нови алхемичарски трик.

Закључили су да су могућности СФРЈ исцрпљене и да је, зарад пројекта централизације БиХ, вријеме за идентификацију са Хабзбуршком монархијом. За тестирање те “иницијативе” послужио им је дипломатски пулен Хариса Силајџића, амбасадор Босне и Херцеговине у Аустрији Харис Хрле. Вјеровали или не, Хрле је у Бечу, симптоматичног 25. новембра, отворио дводневну “научну” конференцију под називом: “100 година Босанског земаљског статута: да ли је то први бх. устав?” Па, зар та “заслуга” није припадала ЗАВНОБиХ-у? Ипак, ко зна зашто је такав заокрет добар. Јер, послије 1910. када је цар Фрањо Јосиф “подарио” Босни и Херцеговини “Земаљски статут”, неминовно слиједи и 1918. година...

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер