уторак, 19. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Зворник, Чајниче и Соколац - успон и пад три кључна протеста у Републици Српској
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Зворник, Чајниче и Соколац - успон и пад три кључна протеста у Републици Српској

PDF Штампа Ел. пошта
Саша Бижић   
уторак, 24. октобар 2017.

Током 2017. године, којој се ближи крај, само три унутрашња конфликта били су истински изазов за власт у Републици Српској. Занимљиво, ниједан нема потпис опозиционих странака, које су се током побуна запослених против октроисаних директора у болници у Зворнику, те у шумским газдинствима у Чајничу и Сокоцу, опредијелиле за нијемо посматрање, узалудно покушавајући да поентирају тек у завршници, када им се учинило да би резултат могао да буде неизвјестан.

Међутим, гњев праведника побјеђује само у филмовима и литертаури, али не баш често и у стварном животу између Новог Града и Требиња, па су особе са одлукама Владе, односно директора „Шума РС“ о именовању, након вишенедјељних тензија, ипак засјеле у директорске фотеље – Јован Окука умјесто Милорада Дрљевића у Зворнику, 23. октобра, а Неђо Машић умјесто Слободана Пејовића у Чајничу, 12. августа. Само је у Сокоцу кључни захтјев са протеста уважен, па је Рајко Булајић 17. априла одустао од кандидатуре за челно мјесто у ШГ „Романија“ и препустио позицију вршиоца дужности Јовану Голијану.

Шта је заједничко овом низу од три озбиљна сукоба? Прије свега, сви су се одвијали унутар најјаче владајуће странке, СНСД-а. С тим да су Окука, Машић и Булајић актуелни фаворити појединих центара моћи у тој партији, а њихови конкуренти су у овој хијерахији добро котирали у ранијим периодима, али су се у једном моменту нашли у силазној путањи. Интересантно је да се њихов зенит, оквирно, може смјестити у 2012. годину, када је Милорад Дрљевић био у горњем дијелу листе СНСД-а за локалне изборе у Зворнику, а Слободан Пејовић најављивао говор Милорада Додика на предизборном скупу у Чајничу. Соколац је и у овом случају специфичан, јер је Јован Голијан, тада само предсједник локалног актива младих СНСД-а, прошао кроз „ватрено крштење“ прошле године, када је претучен на прагу властите куће, по свему судећи због мутних интерних релација у политичком јату којем припада.

Дакле, личности у чију одбрану су стали радници три предузећа нису нестраначке или надстраначке, већ јасно политички сврстане. Дрљевић и Пејовић су се, очигледно, суочили са падом личних дионица на страначкој берзи пошто нису на вријеме везали своје професионалне судбине за утицајније фигуре. Управо то су учинили Окука и Машић, будући да их, са солидним утемељењем, већ прати репутација кадровских хирова Лазара Продановића и Луке Петровића. Соколачка сага је, опет, комплекснија, јер је Голијан адут Милана Јоловића – Легенде, а Булајић продужена рука Мирка Чоловића, при чему је у дуелу два СНСД-ова капиталца са Романије „Легенда“ добио једну битку, што још није довољно за тријумф у локалном „рату“.

Сљедећа заједничка нит случајева Зворник, Чајниче и Соколац јесте – негативна селекција. Према свим доступним подацима, смијењени директори, који, наравно, нису никакви свеци, нити аполитични експерти, имали су иза себе сасвим солидно пословање, а у завршним билансима предузећа које су водили није било озбиљних разлога да буду пометени. То што нису схватили на вријеме шта се од њих очекује, када је др Продановић најавио покретање приватне клинике у сусједном Братунцу – или зашто је лоше када је шумско газдинство у Чајничу у плусу, а добро када је ШГ у само 80 километара удаљеном Сокоцу у минусу – већ је други „пар рукава“.

У сваком случају, од Окуке и Машића сигурно се неће чути: „Јао мени, до бога милога, што погубих од себе бољега“. А и зашто би, када са највишег мјеста стиже само арогантно истрајавање на дискутабилним персоналним рјешењима нижерангираних функционера, у складу с принципом: „Није битно да ли су у праву или не, важно је да се не покрене домино ефекат оспоравања комплетне кадровске укрштенице, који би могао да сруши читав систем“. Ту долазимо до још једне сличности све три ситуације, а то је – ангажман полиције. Чега у РС, каква год да је и ко год њом владао од Дејтона до данас, у мирнодопском периоду никада није било. И све то још никоме није повод за бригу, већ разлог за раст самопоуздања?! Из матице Србије потиче оптимално запажање у оваквим околностима – ако вам је добро, онда ништа.

А гдје су радници у цијелој тој причи? Негдје на пола пута између добронамјерног резона да нема потребе мијењати капитене тимова који још нису почели да губе и илузије да се у статусној сфери ништа није промијенило од времена СФРЈ до сада. Јер, регрес, топли оброк, превоз и слични реликти претходног система, неким чудом јесу преживјели сва искушења транзиције, бар за онај дио запослених у РС који има „државни посао“. Међутим, нема те манифестације радничког незадовољства која ће у 2017. на овом простору зауставити кадровске чистке, макар у њима са директорске функције одлетјела нека овдашња реинкарнација Била Гејтса.

И, шта добијемо када у једначину уврстимо све познате елементе? Добијемо земљу у којој само јавни сектор и његови партнери међу приватницима посједују финансијски пулс, у којој само полиција гарантује извршење било какве одлуке са реалним утицајем на људске животе, и у којој је борба за политичку моћ могућа једино ако је воде различите струје уннутар власти. У таквој РС, опозиција, са свим њеним перформансима, пиштаљкама, великим и малим салама и јаловим предсједничким кандидатурама, тек има резервисана мјеста на клупи за резерве, без наде да ће у догледно вријеме моћи да рачуна на нешто више од узалудног загријавања поред терена. Што и није толико лоше, ако се осврну иза себе, па виде пуне трибине оних који нису имали срећу да од осам до 16 часова сваког радног дана буду прекодринске верзије Торбице, Чваркова и Бошкића, већ несрећу да живе у бизарном, хибридном капитализму са западњачким корпоративним обавезама и индонежанско-бангладешким радним правима.

У овој једначини, једина непознаница јесте – шта ће данас или сутра „извалити“ министар здравља Драган Богданић, пошто је прекјуче говорио да директора у Зворнику смјењује због „нарушених међуљудских односа“, а већ јуче да то чини усљед „пословања са губицима“. Јер, ипак је Јован Окука, са „бисером“ о томе како ће „опростити“ радницима који га нису дочекали са овацијама, поставио високе стандарде. Зато ће Богданић морати да се врашки потруди како би у дисциплини трагикомичности претекао зворничког „Ђуру“, спремног да, попут пандана у „Балканском шпијуну“, „опрости онима које је тукао“.

(српскаинфо.цом)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер