уторак, 11. децембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Стара опозиција у РС на издисају, нова се (не) назире
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Стара опозиција у РС на издисају, нова се (не) назире

PDF Штампа Ел. пошта
Саша Бижић   
понедељак, 19. новембар 2018.

Након избора у БиХ, 7. октобра, у РС и Федерацији одвијају се два обрнута процеса. У Српској готово сви актери политичког живота, укључујући и донедавне жестоке критичаре власти, покушавају да пронађу мјесто под окриљем СНСД-а, док се у ФБиХ скоро комплетан бошњачки вишестраначки спектар удружује против појединачно најснажније партије, СДА.

Када је о федералним приликама ријеч, занимљиво је да пресудну улогу у таквом току има, условно речено, нова опозиција. Наравно, њу предводе имена која су одраније присутна на тамошњој сцени. Међутим, четири опције које су претходне и ове године формирали дисиденти СДА, неформално већ груписане у тзв. блок центра, са наводним љевичарима из СДП-а, ДФ-а и Наше странке у свих шест кантона са бошњачком већином имају довољан број мандата да издејствују парадоксалну ситуацију. Односно, да оставе структуре Бакира Изетбеговића без фотеља на нивоу на којем је с друге стране међуентитетске линије концентрисан највећи дио моћи и новца. У јавности у РС, Елмедин Конаковић, Ибрахим Хаџибајрић, Фуад Касумовић или Мирсад Кукић јесу потпуна непознаница. Али, треба знати да се ради о особама које су, у збиру, привукле више од 100 000 гласача и тако нанијеле дефинитивну штету странци из које су потекли, реваншистички рушећи СДА уласком у зелено-црвене коалиције са Нермином Никшићем, Жељком Комшићем и Предрагом Којовићем.

Због чега је ова околност релевантна и за стање у РС? Зато што се владајућем блоку у Српској супротставила, по готово свим параметрима, стара опозиција. У предизборном периоду, СЗП није ни покушао да, повлачећи конце из позадине, уобличи другу опозициону колону, која би могла да уђе у бирачко тијело троугла СНСД – СП – ДНС. Одлучивши се за рутинско понављање ранијег организационог оквира, па чак, у значајној мјери, и персоналних рјешења на листама, СЗП је тешко могао да очекује другачији расплет од репризе губитничких епизода из протекле деценије. А онда, како то већ бива са накнадном памећу, када је већ касно за изборе 2018, а рано за изјашњавања 2020. или 2022, почела је фаза „диференцијације“ опозиционара на старе и нове.

 

Интересантно је да вјероватно прво детаљније запажање са овим предзнаком није стигло из миљеа критичара СНСД-а, већ из кругова блиских власти.

Предраг Ћеранић, декан Факултета безједносних наука у Бањалуци и савјетник министра унутрашњих послова РС, сматра да страни фактор у БиХ већ осмишљава опозиционо дјеловање за наредни период.

– Након што су схватили да су им планови пали у воду јер нису успјели да са политичке сцене уклоне оне који им нису одговарали, а наметну „препариране“ играче, из „ладице“ је извучен други, алтернативни план, скован раније, а који се сада ажурира, односно допуњава сходно насталим приликама – увјерен је Ћеранић.

Он је прецизирао и шта под тим подразумијева – „нове странке за нове генерације“.

– Правда за Давида је поднијела захтјев да се региструје као удружење грађана с намјером да се преименује у НВО Покрет за Давида. У сљедећој фази ће вјероватно постати политичка странка, као што се то дешавало са појединим НВО у Србији и Црној Гори. Слична судбина чека и удружење РеСтарт Српска. Да би припремиле терен за своју политичку промоцију, наведене НВО ће претходно да се обрачунају са опозицијом која „није оправдала очекивања“, првенствено са СДС, а како би преотеле бирачко тијело – процјењује Ћеранић.

Према његовом виђењу, Драшко Станивуковић, „новоизабрани народни посланик са импозантним бројем гласова, перформансе које је изводио на улици пренијеће у Народну скупштину, тако да ће скупштинске сједнице личити на позоришне представе“.

– Све ће се, наравно, снимати мобилним телефоном и „качити“ на друштвене мреже, првенствено на Фејсбук, Твитер, Инстаграм – комуникационе канале младих. Млади и јесу циљна група, а њихово анимирање и политичко „преваспитање“ против Српске основни је циљ агената хаоса – закључује Ћеранић.

Иако је дио публике у РС, скептичан према теоријама о „обојеним револуцијама“, очекивао да ће изборни резултати, а посебно постизборна дешавања, за посљедицу имати крај прича о таквим заплетима и расплетима, то се очито не дешава. По свему судећи, у владајућим круговима се држе Титове логике – „живимо и радимо као да ће 100 година бити мир, а спремајмо се као да ће сутра почети рат“, док оним резервисаним преостаје тек да потегну ироничну аргументацију типа: „Ако се у РС стално припремају „обојене револуције“, њихов изостанак једино може да буде знак да Српска има највјештију власт на свијету, односно да Запад овдје шаље или врбује најнеспособније играче те врсте на планети“.

У сваком случају, не назире се релативно разуман закључак – да се ни власти, ни опозицији, као цјелинама, не може приписати одредница „издаје“, што не значи да у обје гарнитуре не постоје појединци спремни да беспоговорно извршавају директиве из Брисела или Вашингтона. При чему, новија балканска историја то потврђује, индивидуе из власти с таквим амбицијама имају далеко већу тежину, ако се зна да се готово ниједна структура на простору бивше СФРЈ није повукла након пораза од „изворне“ опозиције на изборима, већ тек послије озбиљних пукотина и раскола у владајућим блоковима.

Шта год да изњедри ова полемика, увид у актуелна дешавања показује да сукоби у СДС-у након избора, по линији опредјељивања „за“ и „против“ сарадње са СНСД-ом, јесу отворили процес фрагментације опозиционих редова, али је први заиста озбиљни ударац СЗП добио када је НДП одлучио да уђе у преговоре са Милорадом Додиком о уласку у власт. Објашњавајући зашто је пустио низ воду властиту дугогодишњу репутацију најтврђег опозиционара, Драган Чавић је „открио“ одавно познату истину – да домаће странке нису никаква „удружења љубитеља РС“, већ им је основна функција, прије се може рећи, да буду „заводи за запошљавање“.

– Овдје могу да преживе политичке странке које имају власт, или на локалу или у РС. Шта ја требам бити, посљедњи Дон Кихот политичке сцене Републике Српске? Постоји политички простор да се оформи нова опозиција, али са нашим политичким ставовима сви који се не слажу мораће да се помире. Ми да смо имали три гласа више него на прошлим изборима, ја бих стајао на истим принципима као прије четири године – гласило је уморно Чавићево тумачење овог потеза.

Да би отклонио било какве дилеме, он је нагласио да је ријеч о једногласној одлуци Предсједништва НДП-а, а такође је и иницијативе СДС-а и ПДП-а усмјерене ка оспоравању легалитета и легитимитета изборних резултата окарактерисао као ноторни „ћорави посао“.

– Наше окупљање је било око побједе два појединачна кандидата. Нисмо то остварили. И не само то. Ми смо значајно изгубили изборе. То партнерство је исцрпљено – поручио је Чавић.

Драган Чавић

У сјенци његових оправдања, остала је важна опсервација о томе да, без обзира на правац НДП-а, ипак и даље има простора за опозиционо дјеловање у РС, али по принципу „ко воли, нека изволи“.

– Наравно да постоји амбијент и за стварање ванпарламентарне опозиције. То нико ником не брани. Немам ништа против тога и бићу радостан да се створи опозиција на новим основама. Очигледно је да оваква каква јесте није успјела да реализује своје политичке циљеве – поентирао је Чавић.

А конкретне идеје о „ванпарламентарној опозицији“, коју помиње Чавић, у овом моменту стижу са помало парадоксалне адресе, пошто је ријеч о једном посланику, новоизабраном члану НСРС са листе ПДП-а Драшку Станивуковићу. У данима иза нас, он се огласио на друштвеним мрежама, подгријавајући тврдње о томе да је спреман за соло-каријеру, које – што је опет бизарно – без обзира на све његове (не)увјерљиве демантије, углавном стижу из владајућих кругова у РС.

– Потпуна сарадња и заједнички рад људи који остају карактерни и принципијелни постају императив. Незадовољни народе, уједини се! Папака је увијек бивало и биће, зато, драги народе, главу горе! Нове борбе и побједе нас чекају – гласио је Станивуковићев виртуелни „мотивациони говор“

У остатку објаве био је јаснији, када је ријеч о томе на кога рачуна у овом подухвату, апострофирајући двоје бескомпромисних колега из НДП-а, с којима је, уз Александра Петковића из СДС-а, чинио четворочлани клуб преосталих одборника СЗП-а у Скупштини града Бањалука.

Саша Лазић и Мирна Савић-Бањац

– Знам да ће одборници Мирна Савић Бањац и Саша Лазић – Медо остати досљедни, јер су они моји саборци од првог дана политичке каријере. Квалитетни људи из опозиционих странака, покрет Боље, Рестарт Српска, Адам Шукало и Душко Тадић су људи, организације и активисти који ће у наредном периоду радити на новој опозицији, алтернативи и платформи која ће нашој РС и нашем народу понудити вјеру и наду – написао је Станивуковић.

А онда је, у ријетком примјеру сагласности са Ћеранићем, Станивуковић означио и групацију коју очито посматрачи крајње различитих профила све чешће третирају као кључну наду, ослонац и језгро будуће опозиције у РС.

– Наша потпуна подршка Правди за Давида и њено активно учешће у прављењу новог, бољег и праведнијег система – био је недвосмислен Станивуковић.

Очигледно, у његовом ентузијазму нема свијести о томе да је полагање наде у „Правду за Давида“ као „мотор“ нове опозиције у Српској илузија крупнијег калибра и коријен будућих разочарења већине непомирљивих противника власти. Независно од тога што маратонска борба за истину о смрти Давида Драгичевића заслужује неупитни респект, пијетет и подршку, тешка заблуда је увјерење да ће се више од 300 000 чланова Фејсбук групе „Правда за Давида“ по аутоматизму преточити у гласаче или активисте потенцијалног покрета, па чак и странке, са јасном опозиционом конотацијом.

Јер, основна идеја таквог окупљања јесте снажна, али без обзира на трагедију и драму коју садржи, не може бити довољна, као везивно ткиво за широк распон људи који желе политичке, економске и сваке друге промјене у РС. Ма шта о томе мислио један искључиви дио популације, који успјева да пронађе логику у скоро свакодневним заокретима у намјерама и најавама Давидовог оца, Давора Драгичевића. Или оправдања за полушаљиве-полуозбиљне резоне мајке Сузане, са поводима гдје мјеста за хумор нема – попут реченице са скупа 5. октобра у Бањалуци, да савјетује Давору улазак у политику „јер га жене воле“, као да је то релевантно. Односно, да то чини зато што се „без политике ништа не може направити“, што нажалост, посебно у њиховом случају, јесте страшна истина у РС, али странчарење није адекватан одговор на овај језиви упитник.

А шта је, онда, смислен правац који би у РС створио услове за равноправну политичку утакмицу кроз двије или четири године? Рецимо, свијест да опозициони бирачи, и досадашњи и они који би то могли да постану, нису хомогена категорија. И да очекују од опозиционих политичара јасне ставове о српском питању са обе стране Дрине, а нарочито западно од ове ријеке, ма колико тај домен био потцијењиван у редовима критичара власти. Јер, то је очито терен на којем је Додик усамљен, а самим тим и неприкосновен. Од врсте ставова унутар опозиције о овом изазову, зависи и могућност њеног раслојавања у двије колоне – националну и грађанску. Прву, која би Додиков патриотски гард означила као демагошки, а нудила алтернативни, доказујући да је аутентичан, те другу, која би истрајавала на фантазији да је та димензија небитна за оне који „желе да живе као сав нормалан свијет“. Те двије колоне могу да пронађу копчу у инсистирању на елементарном фер-плеју у изборним надметањима, на владавини права и на још неким ставкама, чији број је ограничен, али, морају знати да ће, што мање међусобног дотицаја буду имале, бити математички успјешније и да ће појединачно освојити знатно више гласова, него ако остану удружене у политички галиматијас.

У супротном, њихова лутања биће тек повод за ескалацију једне од најмизернијих и најдегутантнијих људских особина овог поднебља – да ципелариш оног ко је, политички, већ на поду. Звао се он данас Вукота Говедарица или Младен Иванић, сутра Марко Павић, а у неидентификованој будућности и Милорад Додик.

(srpskacafe.com)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да Србија адекватно обележава 100. годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер