понедељак, 24. септембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > „Бошњак“ или „Босанац“, питање је сад
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

„Бошњак“ или „Босанац“, питање је сад

PDF Штампа Ел. пошта
Саша Бижић   
уторак, 11. децембар 2012.

За нестрпљиве посматраче политичких дешавања нема тегобнијег места на планети од постдејтонске Босне и Херцеговине. Без обзира на националност и идеолошка уверења, ти нервозни људи овде у догледној будућности сигурно неће дочекати сопствених пет минута. Јер, месец дана после локалних избора у БиХ, поново су на дневном реду готово исте теме као пре две, четири, шест или осам година, а расплета углавном нема на хоризонту. Једина разлика је у перцепцији тих доминантних феномена – некада су изазивали забринутост, па и шок унутар шире популације, а данас је максимум који могу да произведу тек уморно одмахивање руком.

Међу кључним актерима тог сталног хода у круг, издваја се гротескна институција високог представника у БиХ. Додуше, у претходној деценији, а поготово у другој половини деведесетих година, ОХР је знао да емитује негативну енергију и на опаснији начин – слањем транспортера у Републику Српску или западни Мостар и смењивањем неподобних, првенствено српских и хрватских кадрова са функција у власти. Сада та карикатурална филијала западних центара моћи у Сарајеву делује као старац без зуба, па лоше вибрације шири спорадичним јавним иступима Валентина Инцка, ововременог Бењамина Калаја, који посебно воли да пише Савету безбедности Уједињених нација.

Заборављени пајац: Ипак, аустријски дипломата словеначког порекла има неколико проблема. Пре свега, његове тракавице, патетично назване „редовним полугодишњим извештајима“, у „светској влади“ на Ист Риверу очигледно је престао да чита било ко релевантан. Ту се не завршавају Инцкове невоље, пошто више нема на располагању читаву мрежу доушника, спремну да га снабдева „инсајдерским“ информацијама о активностима „непријатеља“ њему тако драгог централистичког модела БиХ. Могуће је да та структура цинкароша и даље постоји, али не ради ништа, па је сироти Инцко препуштен тек неколицини опскурних бошњачких „аналитичара“, који се још врзмају по полупразним ходницима Канцеларије високог представника поред Миљацке. Међутим, и од њих мрка капа, тако да је „извештај“ попуњен само прежвакавањем ранијих општих места из личне једносмерне кореспонденције са СБ УН. У Инцковом „документу“ све врви од бизарности, било да је реч о формулацијама у којима се РС и хрватски представници у Федерацији, без обзира на токове стварности, означавају као „носиоци антидејтонског деловања“ у БиХ, или о тривијалном указивању – па и невероватном, ако се има у виду адреса којој се Инцко обраћа – на „глобални проблем“ донација ентитетске владе медијима у Републици Српској.

Све у свему, ако је било основа да се Педи Ешдаун, због бахатог посезања за такозваним бонским овлашћењима, у европској штампи својевремено пореди са британским вицекраљем у Индији, крајем 2012. нема никаквог разлога да се пандани Валентина Инцка траже у знаменитим литерарним остварењима попут, рецимо, „Травничке хронике“ Иве Андрића. Актуелна ситуација са корушким пајацем, заборављеним од оних који су га послали, а презреним од бар половине оних којима је „намењен“, подсећа на не тако давну, комичну сцену са једног међународног спортског канала, доступног у овом региону. Наиме, након финалне утакмице последњег фудбалског првенства Азије, духовити тандем коментатора са „Еуроспорта“, који је меч преносио за српско говорно подручје, бар пола сата је посматрао изостанак било каквих дешавања на стадиону. Пошто никако нису стизали наговештаји да ће коначно бити додељене медаље и пехар, а веселом дуету у студију понестајало је инспирације за успеле пошалице, уследио је „очајнички“ дијалог. „До када ћемо ми остати у програму“, гласило је питање. „Вероватно заувек“, стигао је одговор, после чега су оба коментатора праснула у смех, заједно са посматрачима досадне слике на екрану.

Управо у томе је главни проблем са Валентином Инцком – што ће, како ствари стоје, остати у бх. политичком програму „вероватно заувек“. Наравно, не у дословном смислу, „одавде до вечности“, али, у сваком случају – годинама након истека рока трајања. За то време, овдашњи политичари ће да се посвете „играма моћи“, како је театрално написао Инцко у „извештају“ Савету безбедности, у тренутку надахнућа прикупљеног током бесциљног сурфања Интернетом или прелиставања белетристике са шпијунском тематиком, што су једини напори којима је, на срећу, већ одавно посвећен.

Међутим, осим „игара моћи“, постоје и „игре немоћи“, а њима се првенствено баве челници Странке демократске акције, једине веће партије у БиХ која ће, према последњем договору о формирању власти на нивоу Босне и Херцеговине, остати без представника у Савету министара и другим заједничким органима. У околностима у којим је интересна глад бескрајна, а функционерске руке ускоро остају празне, у СДА расте фрустрација, не само према комплетном остатку бошњачке, али и српске и хрватске политичке сцене у БиХ, већ и због несналажења номиналног лидера те партије Сулејмана Тихића. Његов поражени конкурент са прошлих председничких избора у странци, Бакир Изетбеговић, поново вади карте на сто, реактивирајући шефовске амбиције, уз најаву да ће се кандидовати за место „калифа уместо калифа“ на предстојећем конгресу, планираном за још недефинисани датум у наредним месецима. Чини се да би син Алије Изетбеговића овог пута заиста могао да преузме позицију водеће особе у СДА, јер у тој организацији расте незадовољство Тихићевим, раније обећавајућим, „муљаторским“ приступом регулисању односа у бошњачком корпусу и етничком троуглу у Босни и Херцеговини.

Истовремено, Бакир Изетбеговић кроз низ детаља шаље сигнале „бази“ да је спреман да врати партију „младомуслиманском“ наслеђу свог рахметли бабе и његових другара из социјалистичких затвора у осамдесетим годинама прошлог века. У окретању блискоисточним узорима, од Ердоганове Турске до новокомпонованих исламистичких режима у земљама „арапског пролећа“, Изетбеговића јуниора овог пута пратиће занимљива свита, на чију подршку зелена струја бошњачког националног покрета раније није могла да рачуна. Ту су бројни „разочарани левичари“, од оних из сфере политике, попут Сејфудина Токића и Емира Суљагића, до некадашњих „црвених медијских стубова“, пре свега из два јавна сервиса у Сарајеву, који дојучерашњем гуруу, председнику СДП-а Златку Лагумџији, не могу да опросте пактирање са архинепријатељем Фахрудином Радончићем.

Терминолошка фрагментација: Попис становништва у БиХ у 2013. и општи избори у 2014. биће прилике да се провери како Бошњацима иде када се „мале руке сложе“, и с десна и с лева. Јер, Сејфудин Токић је најпрепознатљивије лице међу предводницима „невладиних организација“ које увелико агитују да се босански муслимани на попису изјасне према приниципу: националност – Бошњак, вера – ислам, језик – босански. За већину Срба и Хрвата тренутно то није никаква сензација, али, могла би да буде, јер се већ распламсава унутармуслиманска полемика о националном имену. „Бошњак“ или „Босанац“, питање је сад. У предности су, наравно, заговорници прве опције, од Сејфудина Токића до Бакира Изетбеговића, којем већ падају у крило ФТВ и БХТ. Међутим, довољно је да на попису буде 10 одсто „неосвештених“, спремних да се на трагу псеудограђанске верзије унитаризма изјасне као „Босанци“, па да „највећи народ у БиХ“ изгуби тај предзнак, макар и путем ове необичне терминолошке фрагментације. Логично, то би се десило само формално, али, због такве форме је и РС добила Веће народа, у којем бошњачки делегати могу да опструишу скоро сваки законодавни пројекат из Народне скупштине. Када је реч о Емиру Суљагићу, он је усхићен због „успеха“ невиђеног изборног фалсификата у Сребреници, па сада хоће да тај модел мајоризације понови на наредним изборима у БиХ. План је да, путем заједничке листе, бошњачке партије добију бар пет мандата из Републике Српске у Представничком већу Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, и на тај начин стекну „легалну“ шансу да демонтирају све механизме заштите српских националних интереса на том нивоу.

И од РС зависи да ли ће таква пројекција успети. Јер, да ентитетски МУП, након притисака страног фактора, није застао са проверама пребивалишта уочи избора у Сребреници, Ћамил Дураковић не би данас сеирио као квазиначелник те општине. Да ли ће то бити школа за блиску будућност, остаје да се види, мада поједини потези две водеће странке у Републици Српској не дају превише повода за оптимизам. У такве забрињавајуће резоне сигурно не спадају договори које у дијелу сарајевске јавности већ називају „атацима на независност правосуђа“, јер фирма звана „Високи судски и тужлачки савет“ заиста не може да буде „држава у држави“, одговорна само личним интересима, једнонационалном схватању „правде“ и ОХР-у. Али, рецимо, када председник Републике Српске и владајућег СНСД-а Милорад Додик каже да РС чека да јој Шкотска и Каталонија „покажу како се ради посао“, с јасном алузијом на самосталност, ту нема ништа спорно, напротив. Међутим, крајње проблематично је уверење из исте изјаве - да таква судбина Републици Српској може да „падне као крушка у руке“. На том плану ништа се неће десити спонтано, само од себе. Ако се томе дода већ подужи период без иницијативе, или са иницијативама од којих се одустаје на пола пута, расте могућност да на РС падне нешто друго уместо крушке.

Опет, СДС као главна опозициона партија олако прелази преко изјава начелника општине Љубиње Веска Будимчића. Када тај човек, из њихових редова, каже да ће општина коју он води расписати референдум о издвајању из РС и припајању Црној Гори, то се може схватити и као специфична врста горког хумора, или као „глас вапијућег у пустињи“, који указује на незаинтересованост републичких структура за економску ситуацију у његовој средини. Међутим, када иста особа, у интервјуу једном локалном порталу, почне да објашњава како је „нормално да су му ближи Црногорци него људи из Крајине и Посавине“, са гомилом пратећих патолошких опсервација, ту се више не ради ни о каквој политици, ни о изјашњавању за Додика или против њега, већ о огољеној мржњи, усмереној према бар две трећине сопственог народа са ове стране Дрине, западно од Брчког. Под условом да се симпатизер Ђукановићевих „Дукљана“ из Љубиња, у чијем речнику не постоје Срби из Црне Горе, уопште идентификује са српском нацијом. Која се, посебно у последње две деценије, како-тако носи са отровном ксенофобијом у околним етносима, али, углавном остаје без текста пред аутошовинизмом и жалосним „завичајним“ анимозитетима, најмучнијим димензијама фамозног „deja vu“ ефекта на овом простору.

(Нови Репортер, 14. 11. 2012)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће Србија до краја године прихватити „правно обавезујући споразум” са Приштином?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер