Drugačiji pogled je ipak moguć

Srbija je obeležila 24 mart, datum koji je predstavljao desetogodišnjicu NATO bombardovanja sada već bivše države, Savezne Republike Jugoslavije. Bez ikakve sumnje reč je o jako tragičnom jubileju. Većina stanovnika Srbije bila je svesna tog jubileja kao što je i velika većina građana osudila intervenciju zemalja Severno Atlantskog Pakta na SRJ. Naravno, ne bi nikako trebalo zanemariti razlike u stepenu kada je osuda tog akta u pitanju. Takve razlike su ispoljili kako politički vrh zemlje i stranački lideri, tako i građani Republike Srbije. Razlike u stepenu se kreću od potpune osude “ničim izazvane neprijateljske agresije”, pa do stava da je “SRJ na čelu sa Slobodanom Miloševićem svojom pogrešnom politikom dovela do jedne takve intervencije, koja ipak nije trebala da se dogodi zbog velikog broja civilnih žrtava.”

U ovom tekstu ne bih želeo da se bavim tom problematikom, niti bih želeo da pravdam ili osuđujem bilo jedan, bilo drugi stav iz sledećih razloga: naime na datu temu, (koja je svakako predstavljala a i predstavljaće nepresušni izvor široke palete što etičkih, političkih, socioloških, kulturoloških što filozofskih problema) već su se mnoga koplja izlomila i još uvek se lome. To je sasvim prirodno, s obzirom da smo mi savremenici jednog čina bez presedana u okviru pravno-moralnog konteksta. A zatim i zbog toga što je moja intencija u ovom tekstu da toj problematici priđem iz jednog drugog ugla, koji uključuje mogućnost da postoji jedan sasvim drugačiji pogled…

Kod nas, malo ko je bio upoznat sa činjenicom, da se datum obeležavanja desotogodišnjice bombardovanja NATO pakta gotovo poklopio sa jednim drugim datumom, datumom smrti kod nas gotovo nepoznatog američkog kolumniste rumunskog porekla Majkl Radua. Michael Radu (29. april 1947 - 25. mart 2009), bio je kopredsedavajući osnivač centra za “Terorizam, Anti-terorizam i Domaću bezbednost” pri “Institutu za istraživanje spoljnih poslova” u Filadelfiji. Rođen je u Rumuniji. Na Univerzitetu Kolumbija u Americi, doktorirao je na temi međunarodnih odnosa 1981 godine. Autor ili koautor je 15 knjiga.

Neobjektivnost kao sindrom

Majkl Radu je u svojim tekstovima (“Ne naoružavajte OVK”, “Osveta CNN-a i politika emocija”, “Bombe za mir, nerazumevanje Kosova”, “NATO i Kosovo,, šta posle pobede”, “Ko želi veliku Albaniju”, “OVK je problem NATO-a”, “Opasna jednostranost na Kosovu”) ispoljio jednu, umnogome objektivnu sliku o zbivanjima na Kosovu, koja su prethodila i poslužila kao povod (poznati slučaj Račak) za međunarodnu intervenciju, koja je počela 24. marta 1999. god, a zvanično je okončana potpisivanjem Kumanovskog mirovnog sporazuma, 09. juna 1999. Može se veoma jasno povući paralela između  pomenutih tekstova M. Radua s jedne i stavova američke književnice jevrejskog porekla Suzane Zontag (zanimljivo je da “Pozorišni trg”u Sarajevu nosi njeno ime) i zvanične Klintonove administracije s druge strane. U konstelaciji dubokih problema vezanih za napad na SRJ, stavovi Majkl Radua jasno se razlikuju od stavova pomenute autorke koji su dati u njenom tekstu “Zašto smo na Kosovu?” i stavova Američkog establišmenta kojih je sam Bil Klinton na neki način sumirao u svom tekstu (koji je trebalo da predtsavlja neku vrstu, predviđanja) “Balkanski konflikt će se završiti na Kosovu” (vidi: “Nova Srpska Politička Misao”, posebno izdanje, Srbija i NATO (‌‌‌‌‌II).

Klintonov tekst i tekst Zontagove i stavovi koji su izneti u njima,  jesu do te mere radikalni, jednostrani, neupućeni i pogrešni, da se to jednostavno ne sme zanemariti. Svakako, čak i ukoliko problem lične kompetencije i objektivnosti pomenutih autora stavimo po strani (što je moramo priznati veoma teško), nećemo moći da isključimo činjenicu da se na veliku većinu tekstova koji opravdavaju intervenciju NATO pakta može primeniti takva kvalifikacija. U tome i počiva veliki problem. Naime, jedan postupak NATO alijanse pod američkim vojno-strateškim i političkim rukovodstvom sa izrazitim i dubokom implikacijama, pravdao se i podsticao takvim uskim i površnim stavovima. Naravno, potpuno naivno bi izgledala tvrdnja da su takvi stavovi samo slučajan proizvod puke neobaveštenosti. Čak i ukoliko je reč o neobaveštenosti (što možda i možemo do izvesne mere pretpostaviti, kada je Zontagova u pitanju), ona je svakako namerna i svodi se na svesno zatvaranje očiju pred golim i surovim činjenicama stradanja svih žitelja na neuralgičnim prostorima bivše Jugoslavije. Kosovo je samo poslednji primer koji je apsolutno potvrdio obrazac prećutkivanja. Žrtve su brojevi kojima se manipuliše prema trenutnoj potrebi političkih vrhuški bilo koje strane u sukobu. Nemojmo se zavaravati, tako je oduvek bilo (ne moramo navoditi primere koji su tako karakteristični za istoriju ljudske gluposti, zlonamernosti i cinizma) i biće.

Pogledajmo dakle šta to konkretno  znači na primeru Klintonovog teksta, koji tretira Kosovsku problematiku objavljenom u „The New York Times“,23. maja 1999. godine. „Ljudi će se sećati Kosova i reći da je ovoga puta, pošto smo delovali brzo  i dovoljno snažno, spašeno više života i sve izbeglice su se vratile kućama”.Šta, posle svega, danas, reći na ovako nešto? Zaista ovaj iskaz deluje sasvim groteskno u svetlu činjenice martovskog pogroma Srba na Kosovu 2004. godine, ili činjenice da je sa Kosova izbeglo preko 200 000 lica srpske, romske i drugih nacionalnosti… Ili šta reći, na primer, za sledeći stav iz istog teksta: “I ako je proterao stotine hiljada kosovskih Albanaca iz njihovih domova, Milošević nije eliminisao OVK (Oslobodilačku Vojsku Kosova). Broj njihovih članova je narastao i oni su započeli ofanzivne akcije protiv srpskih snaga koje se kriju od vazdušnih udara”. Ovaj stav ima sledeće implikacije: kao prvo implicitno se glorifikuje tzv. ”OVK”, kao vojna formacija, koja tobože ima svetu misiju spasavanja nevinog albanskog stanovništva od etničkog pogroma i, drugo, što je još značajnije, nigde se ne pominje da je osim napada na oružane snage SRJ, OVK sprovodila (i još uvek sprovodi) napade na srpske civile, žene i decu i etnička čišćenja srpskih sela. Teško da će iko moći da se složi sa stavom da je više života spašeno i da su se sve izbeglice vratile kućama.

Sasvim suprotno navedenim Klintonovim stavovima, Majkl Radu je u tekstu “Ne naoružavajte OVK“  ponudio sasvim jasnu sliku strategije, sastava, ciljeva i organizacije “Oslobodilačke Vojske Kosova“. “OVK je ukratko, secesionistička i iredentistička gerilska organizacija koja za cilj ima Veliku Albaniju koja bi bila stvorena od otetih teritorija koje sada pripadaju Jugoslaviji, Makedoniji i Grčkoj… Štaviše, izvori govore da se OVK podržava iz Irana, Avganistana i drugih sumnjivih izvora uključujući i Osamu Bin Ladena. Sudeći po Londonskom Tajmsu ( izdanje od 24 marta) i drugim evropskim publikacijama, OVK je ozbiljno uključena u trgovinu heroinom, cigaretama i ilegalnim emigrantima širom Evrope. U saradnji sa albanskim kriminalističkim organizacijama OVK takođe kontroliše krijumčarenje oružija iz Evrope u Albaniju, Makedoniju i Jugoslaviju”. I ako se može  reći da se u tekstu ne pominje trgovina belim robljem i da se za “OVK” teško može reći da je “iredentistička” organizacija s obzirom da teritorija nije oteta Albaniji, razlika u objektivnosti postaje toliko očigledna da gotovo nema potrebe da se posebno naglašava. Jasno je da postoje autori koji su u stanju da činjenice prihvate i sagledaju na nepristrasan i objektivan načini i da o njima izveštavaju javnost u zapadnim zemljama. Moramo navesti da je poprilična šteta što tekstovi Majkl Radua nisu prošli zapaženo kod nas. Ne samo to, već se obično uzima da su svi novinari i autori u zapadnim zemljama naklonjeni isključivo jednoj strani i da su antisrpski orijentisani, tako da se ne može čuti glas drugih… Na ovom primeru uvideli smo da to i nije baš sasvim tačno.

Istina kao konstrukt

Ukoliko za primer uzmemo Suzan Zontag, čiji su stavovi poput stavova Klintonove administracije izrazito naklonjeni jednoj strani u sukobu, razlika postaje još upečatljivija. Prosto je frapantno da neko sa toliko strasti piše o tome kako je “rat protiv Srba” opravdan jer za cilj ima zaustavljanje genocida. Veoma je zanimljiv način na koji autorka svesno ignoriše podatke o srpskim civilnim žrtvama i patnjama (koje u svom tekstu nigde i ne pominje, budi rečeno). Sasvim je jasno da je reč o autorki koja se rukovodi arhetipom o Srbima kao naciji koja je “opsednuta nacionalističkim i megalomanskim idejama i koja je spremna da svoj projekat Velike Srbije ostvari preko stotina hiljada nevinih hrvatskih, bosanskih i kosovskih žrtava”. Taj stav je postao neka vrsta anateme, bajalice protiv zločinaca, odnosno Srba kao dežurnih“loših momaka”. Jedan od argumenata Zontagove u prilog teze da je rat protiv SRJ sasvim opravdan, legalan i legitiman glasi: “…argument protiv intervencije na Kosovu jeste da je rat-divnog li sveta-“nelegalan” zato što NATO narušava granice suverene države. Kosovo je nakon svega deo nove Velike Srbije zvane Jugoslavija… Međutim, da li su nacionalne granice, koje su se toliko puta menjale u poslednjih 100 godina, krajnji kriterijum? Možeš svoju ženu ubiti u vlastitoj kući, ali ne napolju, na ulici”. Kao prvo, da li empirijska činjenica da su se nacionalne granice toliko puta menjale znači da se suverenost jedne  međunarodno priznate države može zanemariti radi sprečavanja zločina koje navodno sprovodi samo jedna strana u sukobu? Kao drugo, šta je sa dokazima o zločinama tzv. ”OVK”? Naravno autorka ne želi da piše o njima… Na žalost, stvarnost se i u slučaju Kosova pokazala daleko složenijom nego što je autori poput Zontagove predstavljaju u svojim tekstovima. Kolika je njena opsesija o tzv. Velikoj Srbiji  dovoljno govori i stav da je bivša SRJ navodno predstavljala Veliku Srbiju. Dalje u svom tekstu autorka povlači paralelu između nacističke Nemačke i Srbije što bi trebalo da posluži kao neka vrsta apela da Srbiju tog “demona” na Balkanu treba što je pre moguće zaustaviti. Sledeći stavovi Suzan Zontag dovoljno govore za sebe: ”Nije iznenađenje da Srbi sebe predstavljaju kao žrtve (Klinton jednako Hitler itd.). Ali groteskno je izjednačavati gubitke od NATO bombardovanja sa sakaćenjem nanešenim srpskim programom etničkog čišćenja stotina hiljada ljudi u poslednjih osam godina.” Ili, ”Rat nije naprosto greška, izostanak komunikacije. Postoji radikalno zlo u svetu zbog koga su neki ratovi pravedni. A ovo je pravedan rat.”

Koliko li smo samo puta imali priliku da se uverimo u to da je neobjektivno stavljanje na poziciju jedne strane u sukobu štetno i kontraproduktivno. Pogledajmo šta o bombardovanju Srbije piše Majkl Radu u svom tekstu ”Bombe za mir, nerazumevanje Kosova”: “Prvo, situacija na Kosovu je daleko kompleksnija od one u kojoj srpske snage sprovode očigledne brutalnosti protiv nevinog i bespomoćnog civilnog stanovništva. U stvari, na Kosovu se vodi rat između separatista Oslobodilačke Vojske Kosova ( OVK ) i srpskih snaga. Obe strane trpe gubitke – uključujući i nevine. OVK, daleko od toga da je “nevina“, osumnjičena je da oružje plaća novcem od trgovine heroinom, a poznato je da je obučavaju anti-zapadno nastrojeni fanatični islamski fundamentalisti, veterani iz rata u Avganistanu. Oni ne ubijaju samo Srbe (pripadnike oružanih snaga kao i civile), već i etničke Albance koji su “krivi” zbog toga što se uzdržavaju ili su protiv nasilja. Stoga “moralni imperativ” koji je predsednik pomenuo da bi opravdao bombardovanje, odnosi se u najmanju ruku na daleko komplikovaniji problem nego što je zaštita “ nevinih Albanaca” bombardovanjem Srba”.

Živimo u dobu informacija, to je apsolutno jasno, u kome izveštavanje kreira određenu sliku o zbivanjima u nekom delu sveta. Da li je reč o slici koja odgovara stvarnosti? To pitanje se odavno ne postavlja zato što je istina postala konstrukcija čija se unutrašnja koherentnost ne dovodi u pitanje. Konstrukt koji ima isključivo instrumentalnu svrhu, koja se može svesti na postizanje pragmatičnih i kvazi-etičkih ciljeva. Da bi se sprovelo bombardovanje bili su neophodni povodi kao što je pomenuti slučaj Račak, primer srpskog etničkog čišćenja, a ono što je poslužilo kao povod ujedno služi i kao opravdanje koje svemu tome na kraju daje i formu legaliteta. Krug se zatvara… Kada neutralnost ustupa mesto jednostranom i neobjektivnom zalaganju za samo jednu stranu u sukobu primer objektivnog stava američkog autora Majkl Radua postaje još značajniji. On je apsolutno svestan činjenice da nema potpuno nevinih žrtava kojima je potreban “Milosrdni Anđeo” koji će svojim bombama doneti mir, spasiti nevine živote i zaustaviti pogubnu srpsku brutalnost usmerenu ne samo protiv nedužnih civila već i protiv svih civilizacijskih vrednosti savremenog društva. Rat radi rata već je odavno postao obeležje upravo pomenutog “savremenog društva” koje proizvodi takve “humanitarce” poput Zontagove ili Klintona koji će svojim tekstovima pružiti “moralnu” potporu za ovakvu vrstu međunarodnog angažovanja…

Ljudi će se zaista sećati Kosova, Klinton je tu apsolutno bio u pravu, ali ne na način na koji to on ili Zontagova predstavljaju u svojim tekstovima.