четвртак, 29. фебруар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Због Крима би могао избити нуклеарни рат
Савремени свет

Због Крима би могао избити нуклеарни рат

PDF Штампа Ел. пошта
Анатол Ливен   
уторак, 14. фебруар 2023.

Питање Крима представља највећу претњу нуклеарне катастрофе са којом се човечанство икада суочило. Последњих месеци украјинска влада и војска су више пута обећавале да ће поново освојити ову територију, коју је Русија заузела и анектирала 2014. Руски естаблишмент, као и већина обичних Руса,  верују да је задржавање Крима од виталног значаја за руски идентитет и позицију Русије као велике силе. Један мој руски познаник, либерал који није обожавалац Путина, рекао ми је: „У крајњем случају, Америка би употребила нуклеарно оружје да спасе Хаваје и Перл Харбор, а ако морамо, требало би и ми да га употребимо да спасимо Крим.“

Сви учесници рата сматрају да Крим има пресудан стратешки значај.

За украјинску владу, поновно заузимање Крима и поморске базе Севастопољ значило би потпуни пораз руске агресије. Русија би на тај начин била онемогућена да блокира украјинске црноморске луке, а свака будућа руска инвазија Украјине била би много тежа.

Срушени Антоновски мост након руског повлачења из Херсона, како би се спречио прелазак украјинских снага. Мост је био једини транспортни пут од Херсона до Крима (14. новембра 2022.)

Последњи став се на први поглед чини погрешним, пошто би Русија задржала 1.200 миља границе са Украјином на истоку и северу. Међутим, такво мишљење је повезано са уверењем да би руски губитак Крима означио победу над Русијом у овом рату, и да би понижење које би Русија претрпела довело до Путиновог пада, а потом би уследило драстично слабљење или чак потпуни распад Руске Федерације.

Такав исход прижељкују такође пољска и балтичке владе и тврдолинијаши у западној Европи и Сједињеним Државама. Они желе елиминацију Русије као значајног фактора у глобалним односима, што би довело до изолације Кине и јачања светског примата САД. Отуда све веће коришћење реторике (цинично позајмљене од левице) о „деколонизацији “ Русије - што је нескривена намера  да се уништи постојећа руска држава.

Амерички стратези имају и конкретнији разлог да се надају да Русија може бити отерана са Крима. Севастопољ је једина руска дубоководна лука на Црном мору. Огроман труд, време и трошак неопходни би били да се друге руске луке претворе у одрживе поморске базе. Губитак Севастопоља би стога практично елиминисао Русију као значајну силу не само на Црном мору већ и на суседном Медитерану.

Ипак, можда би ови амерички стратези требало да буду обазривији када су њихове жеље у питању. Летимичан поглед на географску карту и политику Ердоганове владе у Турској требало би да јасно укаже америчким стратезима да би Турска, а не Сједињене Државе, вероватно имала највећу корист уколико Русија изгуби Крим. Нагли пораст турске моћи никако не би нужно ишао у корист Запада.

Такође, треба напоменути да многи руски циљеви на Блиском истоку и Медитерану заправо нису били супротни интересима Сједињених Држава. Да је Бушова администрација слушала Русију (и Француску и Немачку) и да није извршила инвазију на Ирак, било би сачувано на хиљада живота Американаца,  Сједињене Државе не би изгубиле трилионе долара. а народи Блиског истока били би поштеђени од бескрајно већих губитака и патњи.

Да је Обамина администрација слушала Русију и да није срушила Гадафијеву државу у Либији, избегнут би био грађански рат у тој земљи и ширење грађанских ратова и исламистичког екстремизма у већем делу западне и централне Африке. Такође, не би дошло до великог таласа илегалних миграција у Европу. Да је Обамина администрација успела да уништи Асадов режим у Сирији, готово сигурно би се нашла заглибљена у још једној катастрофи попут ирачке, али без ирачке шиитске већине која би пружила неку врсту основе за реконструкцију државе. Све ове стварне или потенцијалне катастрофе биле су дело Вашингтона, а не Москве.

Што се тиче Бајденове администрације, изгледа да је она подељена око тога до које мере треба поразити Русију. Према информацијама процурелим из Беле куће, које су објавили Њујорк тајмс и други медији, Бајденова  администрација жели да довољно ојача Украјину како би она могла да кредибилно угрози Крим (вероватно враћањем под украјинску власт  „копненог моста“ између Крима и уже Русије, преко територија Херсона и Запорожја које су Руси окупирали). Али, као и у Пентагону, и у Белој кући не верују да би Украјина могла да поврати Крим и тиме ризикује нуклеарни рат.

Чини се да Бајденова администрација верује да, ако би украјинска војска успела да се пробије до Азовског мора, то би толико уплашило Москву да би пристала на договор (који је украјински председник Владимир Зеленски заиста понудио још у марту) којим би се Русија вратила на положаје које је држала између 2014. и прошлог фебруара, а питања формалног статуса Крима и Донбаса била би одложена за будуће преговоре.

Ова стратегија је, међутим, изузетно ризична, јер захтева висок степен  војне и политичке контроле над украјинским акцијама — а ниједно није загарантовано. Штавише, без пуног признања руског суверенитета над Кримом, Русији би било веома тешко да се потпуно повуче са „копненог моста“ (који је заузела прошле године) на Крим, јер би то довело Украјину у далеко повољнији положај да започне нови рат за заузимање полуострва у неком тренутку у будућности. Губитак “копненог моста” до Крима оставио би мост преко Керчког мореуза као једину могућност да Русија копненим путем снабдева Крим — а Украјина је већ показала своју способност да уништи тај мост.

Штавише, један од разлога за инвазију Русије на Украјину прошле године био је тај што је Украјина блокирала канал од реке Дњепар до Крима, чиме је нанела озбиљну штету пољопривреди полуострва. Све док постоји могућност да се обнови рат, ако Русија жели да задржи Крим, мора се борити да задржи или поново заузме “копнени мост”.

Међутим, присутна су још три фактора. Први је емоционални значај Крима, који потиче из сећања на херојску одбрану Севастопоља од Француза, Британаца и Турака 1854–55, и Немаца и Румуна 1941–42. Црвена армија је изгубила више људи на Криму него што је америчка војска изгубила на свим фронтовима Другог светског рата заједно

Важност Крима за Русе може се у великој мери разумети уколико се узму у обзир горе поменути циљеви западних тврдолинијаша. Руски естаблишмент, и већина обичних Руса, одлучни су да одрже позицију Русије као велике силе. Међутим, присутна су још три фактора. Први је емоционални значај Крима, који потиче из сећања на херојску одбрану Севастопоља од Француза, Британаца и Турака 1854–55, и Немаца и Румуна 1941–42. Црвена армија је изгубила више људи на Криму него што је америчка војска изгубила на свим фронтовима Другог светског рата заједно. Други је да је између освајања Крима 1783. године од стране Катарине Велике од Отоманског царства (и његовог  савезника Кримских Татара), и његовог припајања Украјини 1954. совјетским декретом, Крим је био део Русије. До последњег датума, ни у једном тренутку у историји Крим није био део Украјине. Руси кажу — не без разлога — да би, да је ситуација била обрнута, и да је Крим био пребачен из Украјине у Русију, велики део западног јавног мњења саосећао са украјинским захтевима за његов повратак. Треће је да Крим има етничку руску већину. У јануару 1991. огромна већина (94 процента) Кримљана је гласала да постане засебна „савезна република“ СССР-а, што би довело до тога да Крим постане независна држава заједно са Украјином и Русијом када се Совјетски Савез распао. У децембру те године, мала већина (54 одсто) Кримљана гласала је за независну Украјину, али под условом аутономије Крима, коју је украјинска влада једнострано укинула четири године касније. Током периода украјинске владавине, већина Кримљана је више пута изражавала жељу за аутономијом унутар Украјине.

Други је да је између освајања Крима 1783. године од стране Катарине Велике од Отоманског царства (и његовог  савезника Кримских Татара), и његовог припајања Украјини 1954. совјетским декретом, Крим је био део Русије

После руског заузимања Крима 2014, (међународно непризнати) референдум и низ истраживања јавног мњења показали су да је припајање Русији имало солидну већинску подршку. Како ствари данас стоје тешко је рећи, с обзиром на ниво репресије који сада влада у Русији. Али, како је истакао бивши саветник Зеленског, Алексиј Арестович, интензивне антируске културне мере које је увела украјинска влада — укључујући забрану руског језика и спаљивање руских књига — вероватно неће повећати подршку Украјини на Криму.

Немогуће је са сигурношћу рећи да ли би Русија у крајњем случају употребила нуклеарно оружје да задржи Крим. Чини се вероватним да би Руси почели мање опасним неконвенционалним нападом — на пример онеспособљавањем америчких сателита — што би могло да води у ескалацију ка нуклеарном рату.

Треће је да Крим има етничку руску већину. У јануару 1991. огромна већина (94 процента) Кримљана је гласала да постане засебна „савезна република“ СССР-а, што би довело до тога да Крим постане независна држава заједно са Украјином и Русијом када се Совјетски Савез распао

Међутим, уопште нема основа за сумњу да би руска држава била вољна да преузме колосалне ризике, за себе и за човечанство. Будући да је тако, требало би да се сетимо речи председника Џона Ф. Кенедија у његовом „Говору о миру“ на Америчком универзитету у јуну 1963. године, које одражавају лекције које је он научио током кубанске ракетне кризе: “Изнад свега, док бранимо наше виталне интересе, нуклеарне силе морају да спрече оне сукобе који доводе противника до избора између понижавајућег повлачења или нуклеарног рата. Усвајање таквог курса у нуклеарном добу био би доказ банкрота наше политике - или колективне жеље за уништење света.

Чланак је објављен 10. фебруара 2023 у америчком левичарском часопису Јацобин. Аутор је британски новинар и политички аналитичар, један од најбољих западних познавалаца сукоба на постсовјетском простору.

Crimea Is a Powder Keg By Anatol Lieven

https://jacobin.com/2023/02/crimea-russia-ukraine-strategy-us-nuclear-war-risk

Са енглеског за НСПМ превео Мирослав Самарџић

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер