четвртак, 18. август 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Украјински рат се може разумети само као "постимперијални" сукоб
Савремени свет

Украјински рат се може разумети само као "постимперијални" сукоб

PDF Штампа Ел. пошта
Анатол Ливен   
понедељак, 04. јул 2022.

Совјетски Савез се на Западу обично описује као „совјетска империја”, или чак „руска империја“— и у кључним аспектима то је заиста био случај. Током Хладног рата, Москва је окупирала и контролисала скуп држава дуж своје периферије, а историјска сведочанства о експанзији Русије освајањем и колонизацијом су сасвим јасна. Али, ни у новинарству ни у академским круговима то није довело до онога што је требало да буде логичан закључак када је у питању разумевање сукоба на простору бившег Совјетског Савеза: наиме, да се ти сукоби сместе у шири контекст онога што се дешава када империје пропадну. 

Овај недостатак интересовања изгледа чудно, с обзиром на дубоку забринутост западне либералне интелигенције за империјализам и његову критику. Када сам извештавао о распаду Совјетског Савеза и његовим последицама као новинар лондонског Тајмса, моје погледе обликовале су године проведене у Јужној Азији – прво као студент империјалне историје, а затим као новинар. Стога је за мене било природно да видим распад совјетског простора као постимперијални процес. Ово је можда била највећа разлика између моје перспективе и перспективе већине мојих западних колега. 

Русија је била копнена империја — а у неким аспектима то је и остала, и по свом саставу и по својој политици. То је је довлео до последица од највећег значаја током и након распада Совјетског Савеза, које се протежу до данас

Совјетски Савез је, наравно, био веома посебан случај међу империјама. Али то би се, у већој или мањој мери, могло рећи за све њих. Огромне разлике постојале су између Британске, Француске и Шпанске империје, а камоли Османске или Кинеске. Основна подела је, међутим, она између копнених и поморских империја. Русија је била копнена империја — а у неким аспектима то је и остала, и по свом саставу и по својој политици. То је је довело до последица од највећег значаја током и након распада Совјетског Савеза, које се протежу до данас. 

Без обзира на брутални актуелни рат у Украјини и слично брутално гушење чеченске побуне, сукоби и спорови који су уследили након распада Совјетског Савеза били су далеко од најгорих у историји империја, укључујући и оне релативно скорашње. У свим случајевима без изузетка, крај империје је довео до масовног насиља. У неким случајевима, то се дешавало током и непосредно након слома империје. У другим, насиље се догодило након неколико деценија. У Ирској, на Блиском истоку, у јужној Азији, источној Европи и на Балкану, као последица распада Хабзбуршке, Отоманске и Британске империје  – и начина на који је до тога дошло – сукоби избијају и данас, генерацијама касније. 

Однос између империје и локалних сукоба био је потпуно двосмислен, најпознатије је сажет у Тацитовом епитету о царском Риму, који је римски историчар ставио у уста британског поглавице: Ubi solitudinem faciunt, pacem appellant — "они направе пустињу и назову то мир". Стварање империја укључује масовно насиље, понекад и геноцидних размера. Након тога, међутим, економски и политички интереси империјалне силе захтевају одржавање мира на њеним територијама. Тврдња да је окончан сукоб и да је успостављен мир називан је Pax Romana, Pax Britannica или Pax Americana. То је било од кључног значја за легитимитет империје и представу о њеној мисији. 

У свим случајевима без изузетка, крај империје је довео до масовног насиља. 

Империје су познате по томе да конфликте генеришу, али и замрзавају. Понекад је то зато што империјална владавина суспендује претходне сукобе, као између Хиндуса и муслимана у Британској Индији или Јермена и Азербејџанаца под царевима и Совјетима

Империје су познате по томе да конфликте генеришу, али и замрзавају. Понекад је то зато што империјална владавина суспендује претходне сукобе, као између Хиндуса и муслимана у Британској Индији или Јермена и Азербејџанаца под царевима и Совјетима. Понекад је извор сукоба кад империја ствара потпуно нове државе, или оне са новим границама – као што је Ирак на Блиском истоку – које спајају различите етничке групе које никада раније нису живеле у истој држави. Сукоби су настајали и када су империје делиле један народ између суседних држава, или када су древне непријатеље гурали под један кров, као у бившој Југославији и многим афричким земљама. То је доводило не само до грађанских сукоба, већ понекад и до ратова између држава наследница – као у Кашмиру, бившој Југославији и Украјини – где се државе наследнице боре да прекрајају границе у складу са својом верзијом етничког или етно-религијског легитимитета. 

Понекад је огорчена мржња резултат масовне миграције изазване империјалним економским развојем или циљаном колонизацијом: Енглези и Шкоти досељавани су у Ирску, Кинези у Источну Индију, Индијци у Фиџи и Западну Индију, Тамили у данашњу Шри Ланку, Грузијци у Абхазију, Руси у балтичке републике и делове Украјине. Нигде то није прошло без озбиљних тензија.

Можда су формални или неформални аранжмани најбоља решења, попут оних у Малезији и балтичким државама, где аутохтоно становништво монополизује контролу над владом и безбедносним снагама, док потомци кинеских и руских имиграната доминирају у већем делу привреде. Најгори исходи су страшни масакри, као што су убиства Кинеза која су пратила индонежански удар 1965. или грузијско-абхаски рат 1992–1993, који је почео грузијским оружаним погромима против Абхаза и завршио се етничким чишћењем већине грузијског становништва од стране абхаских победника. 

Ни међународно право ни демократија не дају јасне одговоре ни за један од ових спорова. Управо је теорија етничког самоопредељења у име демократије, коју је прокламовао председник САД Вудро Вилсон на крају Првог светског рата, дала привидно либерално образложење за насилно раздвајање и протеривање широм непрегледног етничког шаренила централне, источне и југоисточне Европе. Као и на Косову, у Нагорно-Карабаху и на Криму, принципи међународног права и демократије често су супротстављени један другом, што доводи до тога да државе бирају између њих у зависности од тога шта им више одговора. Већинска демократија је ноторно опасан принцип у етнички подељеним друштвима у којима сукобљене заједнице имају различите аспирације, као што историја Северне Ирске од 1920-их до 1990-их тако сликовито показује. 

Постоји, међутим, једна велика разлика у овом погледу између последица пропасти поморских и копнених империја: поморске силе могу отићи кући преко стотина или хиљада миља воде и дистанцирати се од сукоба које остављају за собом, често после ужасних ратова за независност, као у Индокини, Алжиру или Кенији

Најзад, тешко је очекивати да локални народи и њихови лидери аутоматски поштују међународно право у чијем стварању нису учествовали или га доборовољно прихватили. Када су британско, отоманско, хабзбуршко и совјетско царство пропали и Југославија се распала, било је сасвим природно за северноирске католике, Курде, Судетске Немце, косовске Албанце, Кашмирске муслимане, Бангладешце, Бијафранце, Србе, Хрвате, Паштуне, Чечене, Јужне Осетијце, Карабашке Јермене и кримске Русе да траже или подржавају независност и/или унију са сународницима у суседној држави. Понекад, као у Ирској, Јужној Азији и Судану, резултат (након много насиља) био је међународно прихваћена подела. У већини случајева ствари су одлучене неком комбинацијом прагматизма и супериорне силе. 

Постоји, међутим, једна велика разлика у овом погледу између последица пропасти поморских и копнених империја: поморске силе могу отићи кући преко стотина или хиљада миља воде и дистанцирати се од сукоба које остављају за собом, често после ужасних ратова за независност, као у Индокини, Алжиру или Кенији. У бившим копненим царствима, стара језгра империјалне нације остају на границама својих бивших империјалних поседа, а њено већинско или мањинско становништво се често простире преко тих граница. 

Ово важи и за Турску, која укључује огромну курдску популацију која са сународницима у Сирији, Ираку и Ирану има природне аспирације да са њима створи једну курдску државу. Турска би се суочила са сличним проблемима са својом великом јерменском и грчком мањином да их није побила или практично све протерала Немачка 1920-их и 30-их година, као држава наследница Немачког царства која се граничила са многим земљама бивше Аустрије, суочила се са овим питањем у супротном смеру: велике етнички немачке мањине у суседним државама су желеле поновно уједињење са Немачком. Таква ситуација постоји и кад су у питању земље бившег Совјетског Савеза. 

У једном случају, поморска империја (Британија) такође је контролисала колонију на својој непосредној граници (Ирска), што је резултирало тиме да они који припадају мањини империјалних досељеника (чији су потомци ирски протестанти) остају грађани бивше империјалне државе. Последица је била да до данас Британија влада делом Ирске и да је до 1990-их била укључена у оно што је представљало постколонијални рат. Кад то кажем, не значи да су за наслеђено стање криви британски политичари новијих генерација. Нису они били на власти у време крвавих освајања краљице Елизабете I и Оливера Кромвела, нити су били одговорни за конфискацију ирске земље и насељавање Енглеза и Шкота на њој. У сваком случају, покушајте, ако можете, да размишљате о савременим питањима ирске независности и поделма  у складу са било којим јасним верзијама било демократије или међународног права. 

Стога можемо тражити прагматично решење за рат без страха да ће то охрабрити Русију да угрози НАТО и Европску унију, са могућим изузетком балтичких држава — и то само ако би Балти предузели неку безобзирно агресивну акцију против Русије (на пример, пресецањем комуникација са руском енклавом Калињинград)

Ништа од реченог није оправдање за руску инвазију на Украјину, као што није ни оправдање за често ужасно понашање других империјалних и постимперијалних држава. Али постоје две поуке: прва, да руски ратови у Украјини и на Кавказу нису део неког ширег плана за агресију на Запад. Руски рат у Украјини је због Украјине. Стога можемо тражити прагматично решење за рат без страха да ће то охрабрити Русију да угрози НАТО и Европску унију, са могућим изузетком балтичких држава — и то само ако би Балти предузели неку безобзирно агресивну акцију против Русије (на пример, пресецањем комуникација са руском енклавом Калињинград). 

Насупрот бројним западним извештајима, било је мало доказа о било каквим конкретним намерама Русије да изврши инвазију на балтичке државе, а камоли на Финску или Пољску. Својевремено ми је један руски званичник рекао: „Владали смо Пољском скоро 200 година и све што нам је то донело биле су бескрајне невоље. Зашто бисмо, побогу, желели да поново прогутамо тог јежа?" Стога је, са становишта виталних западних интереса, непотребно тражити трајно онеспособљавање Русије. 

Један смешан аспект савремених западних либерала је да чак и док су се јавно бусали у груди од скрушености и стида због прошлих греха западног колонијализма,  настављали су да инсиситирају на моралној супериорност у однсу на друге земље које су наследиле неке од истих проблема и починиле неки од истих грехова

Друго, трагању за решењем у Украјини треба да приступимо у духу етичког реализма, са циљем трајног мира који ће обезбедити независност Украјине и потенцијални пут ка придруживању ЕУ, а не са позиције хиперлегализма и хиперморализма, у ком случају ће постизање мира бити готово немогуће. И наша сопствена историја такав приступ не оправдава. У другим постимперијалним случајевима које сам споменуо, само је врло ретко била могућа апсолутна победа једне или друге стране — и то само по цену дуготрајног рата и огромних патњи. У већини случајева када је нека врста мира, ма колико мањкава, постигнута, то је било кроз неки облик прагматичног компромиса. То је најбоље на чему можемо и треба да радимо у случају Русије и Украјине. 

Један смешан аспект савремених западних либерала је да чак и док су се јавно бусали у груди од скрушености и стида због прошлих греха западног колонијализма,  настављали су да инсиситирају на моралној супериорност у однсу на друге земље које су наследиле неке од истих проблема и починиле неки од истих грехова. Овакво понашање има истакнуто место у историји религије, али није ни морално нити помаже у пракси.

What the Fall of Empires Tells Us About the Ukraine War-Russia’s war can only be understood as a bloody post-imperial conflict By Anatol Lieven 

https://foreignpolicy.com/2022/06/20/russia-ukraine-war-putin-empire-imperialism-colonialism-conquest-collapse/

Чланак је први пут објављен 20. јуна 2022. на порталу америчког часописа Foreign Policy. Са енглеског за НСПМ превео Мирослав Самарџић 

Анатол Ливен (Anatol Lieven ) је виши сарадник на Квинсијевом институту за одговорну државност и аутор књиге "Украјина и Русија: братско ривалство и етички реализам" и "Визија улоге Америке у свету", са Џоном Хулсманом.

 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер