Ukrajina između dve vatre: Uspon i pad narandžastih

Tzv. narandžasta revolucija dugo je bila pripremana u određenim krugovima na Zapadu kao što je bio slučaj sa mnogim političkim potresima koji su zadesili zemlje Istočne Evrope. U Ukrajini je počelo tako što su Julija Timošenko i Viktor Janukovič udružili snage u borbi protiv tekovina i zaostavštine predsednika Leonida Kučme koji je bio drugi izabrani predsednik Ukrajine nakon Leonida Kravčuka i proglašenja njene nezavisnosti u decembru 1991. Zanimljivo je da je Kučma po profesiji inženjer raketne tehnologije i da je svoj uspon u svetu politike započeo s mesta upravnika najvećeg pogona za proizvodnju raketnih projektila u bivšem SSSR-u “Juzmaš” koji se nalazi u gradu na istoku Ukrajine po imenu Dnjepropetrovsk. Političku karijeru Leonida Kučme su po navodima Zapadnih medija i ukrajinskih oponenata obeležili brojni skandali i optužbe za korupciju koja je navodno bila prisutna na svim nivoima vlasti.

Na sajtu “ArtUkraine”[1] stoji da je: “petocifrena inflacija iz 1994. ublažena, ali su ekonomske reforme bile spore tako da je korupcija obeležila sve sfere života, što je i Kučma nekoliko puta priznao. Navodno je nekoliko osoba bliskih Kučmi – koji su poznati kao “oligarsi” –  veoma brzo steklo ogromno bogatstvo uz pomoć rupa u zakonu i netransparentne privatizacije. 2002. godine nastao je međunarodni skandal kada su SAD tvrdile da je Kučma odobrio prodaju visoko razvijenih radarskih sistema režimu Sadama Huseina. Nakon toga Vašington je Ukrajini uskratio pomoć i distancirao se od Kijeva. Međutim, ukrajinski radari nikada nisu nađeni u Iraku.”[2]

Svakako, možemo da primetimo više nego očiglednu sličnost sa tvrdnjama da je Irak posedovao famozno oružje za masovno uništenje za koje se ispostavilo da su puke bezočne laži koje su trebale da opravdaju agresiju na ovu zemlju i svrgavanje njenog režima. Sve ovo naravno ne bi trebalo mnogo da nas čudi jer je potpuno u skladu sa politikom koju Amerika vodi prema “neposlušnim režimima” što je bio i slučaj sa Viktorom Janukovičem koji je optužen za krađu izbora 2004. god. a što je i poslužilo kao povod za “narandžastu revoluciju” iza koje su bez sumnje stajali interesi NATO pakta odnosno SAD. Kako je dakle počela i završila “narandžasta revolucija”?

Krajem novembra 2004. održani su izbori na kojima su glavni protivkandidati bili dotadašnji premijer u vladi Leonida Kučme, Viktor Janukovič, koji je imao podršku građana istočnog dela Ukrajine i Rusije i Viktora Juščenka, opozicionog lidera koji je bio miljenik ukrajinskih nacionalista i koji se zalagao za tešnje odnose sa Zapadom. Zvanični Kijev je objavio da kandidat Janukovič vodi za nekoliko procenata ispred svog protivkandidata, ali su onda počele da stižu žalbe u vezi neregularnosti izbora od strane zapadnih posmatrača i lidera ukrajinske opozicije. Pristalice opozicije su onda, po dobro poznatom scenariju, izašle na ulice tražeći da se ponište izborni rezultati jer se navodno radilo o krađi ogromnih razmera. Osim toga opozicioni lider Viktor Juščenko u više navrata optužio je vlast Ukrajine da ga je navodno permanentno trovala i da je usled prisustva toksina u njegovom organizmu njegovo lice pretrpelo brojne deformacije. Naravno, ove optužbe zvanično nikada nisu potvrđene iako je tačno da je Viktor Juščenko zaista imao ozbiljnih zdravstvenih problema koji su ostavili traga na njegovom licu. Međutim, medicinski stručnjaci nikada nisu mogli da potvrde istinitost tih optužbi.[3]

Interesantno je, što je opet nesumnjivo bio samo deo jednog dobro izrežiranog scenarija, da je voditeljka ukrajinske televizije, koja je vesti prevodila na jezik gluvonemih osoba, gledaocima poslala sasvim drugačiju poruku od one zvanične po kojoj je kandidat Viktor Janukovič vodio za nekoliko procenata : “ to je bio simbol i simptom revolucije koja je prostrujala Ukrajinom prošle nedelje. U četvrtak dok je spiker televizije UT-1, koja je pod kontrolom države, u toku jutarnjih vesti obaveštavao javnost o odluci Centralne izborne komisije da je pobednik novembarskih izbora premijer Viktor Janukovič, Natalija Dmitruk koja je vesti prenosila na jezik gluvonemih osoba, odlučila je da javnosti prenese sasvim drugačiju vest. Dmitrukova je za “TAJM” izjavila sledeće: “ Kada je voditelj počeo da čita vesti ja sam rekla: “Obraćam se svim gluvonemim gledaocima. Juščenko je naš predsednik. Ne verujte Izbornoj Komisiji. Oni lažu.” Tokom nedelje koja je bila ispunjena neobičnim političkim protestima, tihi protest Dmitrukove bio je jedan od onih koji su predstavljali istinski prkos.”[4]

Na ulicama i trgovima glavnog grada Kijeva počeli su masovni protesti zbog navodne velike izborne krađe koje su inicirali lideri opozicije. Dalje se sve odvijalo po dobro isprobanom receptu, naime pomenuta Centralna izborna komisija je 28. decembra saopštila rezultate koji su se drastično razlikovali od novembarskih i to gotovo za deset procenata u korist Juščenka. Sve ovo je od pomenutih izbora napravilo potpunu farsu. Janukovič je pokušao da ospori ove rezultate, ali su sve žalbe bile odbačene kao neosnovane od strane Vrhovnog suda Ukrajine i Centralne izborne komisije tako da je 10. januara 2005. god. Izborna komisija zvanično saopštila da je Juščenko pobednik predsedničkih izbora.

Tako je počela “narandžasta” era u Ukrajini koja je bila obeležena početnim entuzijazmom pristalica ideje da Ukrajina treba da raskine sa svojom prošlošću i tesnim vezama sa Rusijom i da je neophodno da se što pre približi Evropi, Americi i naravno NATO paktu. 

Tako je narandžasta revolucija ispunila svoj cilj a ukrajinsku “tranziciju” je pomno pratila Amerika koja se zdušno zalagala za to da ova velika zemlja, bivša članica SSSR-a, što pre pristupi Severnoatlantskoj organizaciji. Ukrajina se našla u jednom sveopštem zanosu jer su ljudi očekivali viši životni standard, jačanje ekonomije i bolji život koji im je Zapad tako iskreno obećavao. Međutim, na veliku žalost prosečnog građanina Ukrajine tako nešto se nije dogodilo. Nezadovoljstvo je kulminiralo tokom 2010. god. kada je Viktor Janukovič ubedljivo pobedio svog protivkandidata Juliju Timošenko koja je i ovoga puta u početku najavljivala narodne proteste kao tokom narandžaste revolucije, ali je svakako to bila samo očajnička izjava jer je i ona konačno postala svesna da tako nešto ne bi opet prošlo u Ukrajini jer je ideja o uvođenju Zapadnog sistema vrednosti izbgubila podršku običnih ljudi. Šta se tokom ovih godina promenilo?

Građani Ukrajine su pre svega postali svesni da su obećanja koja su dolazila sa Zapada predstavljala običan šareni omot bez sadržaja i da je zanos jedno, a realnost nešto sasvim drugo. Obećane ekonomske reforme nisu urodile plodom što se završilo ubedljivim Juščenkovim porazom na februarskim izborima kao i konačnim slomom “narandžastih”.

O ovome upečatljivo svedoči Janukovičeva izjava televiziji u Odesi koju je prenela agencija “Interfaks-Ukrajina”: “Izborni scenario iz 2004. se neće ponoviti i naša pobeda će biti potpuna… Uspećemo i ja smatram da ćemo biti u stanju čak i da povećamo prednost što će predstavljati osudu za ovu vladu koja nam je oduzela pobedu 2004. ”Janukovič je takođe izjavio da je nakon ubedljive pobede koji je ostvario na predsedničkim izborima 2004. god., predao pobedu protivničkom kandidatu kako bi izbegao krvoproliće. “Nisam želeo da majke izgube svoje sinove a supruge svoje muževe. Nisam hteo da leševi iz Kijeva plutaju nizvodno Dnjeprom kao što nisam hteo ni da preuzmem vlast putem krvoprolića.” [5]

Istorijske okolnosti

Sasvim jasno se može povući paralela između izbora iz 2004. god. i izbora koji su održani februara ove godine. Naime, Viktor Juščenko i pro-zapadno orijentisani politički lideri dobili su ogromnu podršku stanovnika zapadnog dela Ukrajine. Takva slika i raspoloženje građana u opšte ne čudi s obzirom da je taj deo Ukrajine tradicionalno orijentisan ka Zapadu u smislu da predstavlja bazu nacionalizma i da je većina stanovnika zapadnog dela Ukrajine oduvek težila osamostaljivanju od Rusije i od njenog kulturno-jezičkog uticaja.

Zapad Ukrajine predstavlja region u kome je tokom istorije uglavnom razvijana agrarna proizvodnja za razliku od industrijski razvijenog istočnog dela zemlje koji je tradicionalno orijentisan ka Rusiji, što je i razumljivo s obzirom da najveći deo Rusa koji žive u Ukrajini nastanjuje upravo ovaj region zemlje. Glavni grad Ukrajine Kijev, koji broji gotovo tri miliona stanovnika, u političkom smislu takođe pripada zapadu zemlje tako da ne čudi što su se tokom “narandžaste revolucije” najmasovniji protesti odigrali upravo na ulicama ovog velikog grada.

Zapad Ukrajine karakteriše veoma nasilna istorija. Nacionalistički pokreti u Ukrajini su još početkom dvadesetog veka i prvog svetskog rata težili za osamostaljenjem ukrajinske države. Nakon što je Galicija pripala Poljskoj, sukobi su se intezivirali i trajali su tokom čitavog drugog svetskog trata. Da situacija bude složenija ne mali broj jedinica tzv. OUN ili Organizacije Ukrajinskih Nacionalista borio se na strani nacističke Nemačke. Nacionalistička osećanja su u zapadnim regionima zemlje još uvek veoma jaka, za razliku od pomenutog industrijski razvijenijeg istočnog dela zemlje koji je tradicionalno naklonjen Rusiji. Istočni deo Rusije naseljava više od deset miliona Rusa koji osećaju antagonizam prema ukrajinskim nacionalistima koji tradicionalno nastoje da potisnu rusku kulturu i jezik.

Na sledećim grafikonima, koji govore o podeli biračkog tela u ovoj velikoj zemlji, sasvim se jasno može videti koliku su podršku lideri narandžaste revolucije imali u zapadnom delu Ukrajine. Osim toga i dalje su po svim anketama i istraživanjima građani zapadnog dela zemlje više orijentisani ka Zapadu i “evropskim integracijama” koje podrazumevaju i eventualno članstvo Ukrajine u NATO paktu.

a. rezultati prvog kruga izbora održanog 17. januara 2010.      b. rezultati drugog kruga izbora održanog 07. februara 2010.

Na prvom grafikonu (a) koji predstavlja rezultate prvog kruga predsedničkih izbora održanog u Ukrajini 17. januara 2010. god. plavom bojom su predstavljeni regioni u kojima je predsednički kandidat Janukovič osvojio većinu glasova dok su žutom bojom predstavljeni regioni u kojima je Timošenkova osvojila većinu. Vidimo da se u drugom krugu izbora, koji je održan 07. februara, raspoloženje biračkog tela nije značajnije promenilo. Grafikon (b) predstavlja rezultate po oblastima. Crvenom bojom su označeni regioni u kojima je Julija Timošenko dobila većinu glasova dok su plavom bojom predstavljeni regioni u kojima je Janukovič odneo ubedljivu pobedu.

NATO i SAD žele nove resurse

Ukrajina je zemlja sa ogromnim prirodnim resursima koja zauzima veoma bitnu geo-stratešku poziciju koja joj omogućava izlaz na Crno i Azovsko more, dok se na Krimu nalazi strateška baza ruske Crnomorske flote. Stanovništvo Ukrajine sačinjavaju etnički Ukrajinci, oko 77.8%. Od nacionalnih manjina najbrojniji su Rusi koji naseljavaju uglavnom istočni deo ove ogromne zemlje sa oko 17.3%, iza kojih slede Rusini koji naseljavaju Zakarpatsku oblast, oko 0.9%.

Površina Ukrajine, koja broji oko 46 143 000 stanovnika, iznosi 603 628 km2.  Ukrajina je najveća Evropska Zemlja, osim evropskog dela Rusije. Ukrajina se na istoku graniči sa Rusijom, na severu sa Belorusijom, na zapadu sa Poljskom, Slovačkom, Mađarskom, a na jugu sa Rumunijom i Moldavijom. Zahvaljujući Dnjepru i povoljnoj klimi koja vlada u većem delu zemlje Ukrajina sa ogromnim prostranstvom koje pokrivaju obradive površine predstavlja pravu žitnicu Evrope [6].

Naravno, moramo da imamo u vidu i moćan vojni potencijal koji je Ukrajini ostao nakon raspada SSSR-a. Sajt Ukrajinskog ministarstva odbrane[7] navodi podatke o Ukrajinskoj armiji [8] koja predstavlja više nego respektabilnu vojnu silu, uprkos tome što su njene snage značajno smanjile svoje efektive. Kopnena vojska opremljena je savremenim tenkovima tipa T-84 “Oplot” koji raspolažu aktivno-reaktivnim oklopom i savremenim nišanskim spravama kao i savremenim lovcima presretačima ruske proizvodnje “Suhoj“ SU-27, ali svakako ne trebamo da zaboravimo ni savremene projektile protivvazdušne odbrane tipa S-300.

Ukrajina takođe raspolaže i sa moćnim industrijskim kompleksom iako prirodni potencijal ove zemlje u svakom slučaju ni izdaleka nije iskorišćen onako kako bi trebalo. Osim toga veoma bogato kulturno i istorijsko nasleđe – Kijevska Rusija je oformljena još u devetom veku – čine da Ukrajina bude veoma bitan faktor u međunarodnim odnosima koji su oduvek podrazumevali sukob interesnih sfera najmoćnijih sila.

S obzirom na svoj izuzetan geostrateški položaj, Ukrajina predstavlja vrata ka tzv. “mekom trbuhu Rusije.” Uzevši ovo u obzir nije ni čudo što je u novoj strategiji NATO pakta Ukrajina od izuzetnog značaja. Naravno ovo je dovelo do toga da se unutar same zemlje vodi veoma jaka politička borba između različitih struja. S jedne strane tu je prisutan veoma jak ruski uticaj koji se ogleda u podršci koju Rusija pruža aktuelnom predsedniku Janukovuču i zapada koji podržava Juščenka i do nedavno Juliju Timošenko koja je pokazala svoje dvostruko lice jer su njeni sastanci sa Vladimirom Putinom umnogome doprineli završetku gasne krize. Timošenkova je veoma vešt političar tako da bez sumnje s punim pravom očekuje da se veoma dugo održi na samom vrhu sfere političkog uticaja u Ukrajini. S druge strane, čini se da je Viktor Juščenko mnogo više izgubio i teško je da će on ikada ponovo biti u poziciji da odlučuje o sudbini Ukrajine jer je na poslednjim izborima izgubio ogroman deo političkog kredibiliteta.  

Međutim, ostaje činjenica da je Ukrajinski narod razočaran time što je od zapada dobio tako malo. Imajući ovo u vidu i nije čudo što su prosečni građani Ukrajine okrenuli leđa vođama narandžaste revolucije i na neki način raskrstili sa njenim tekovinama. NATO pakt je za sada ostao kratkih rukava jer veze između Ukrajine i Rusije sve više jačaju. a sve priče o eventualnoj podeli Ukrajine na konfederaciju su pale u vodu.

Sasvim je prirodno što je NATO u Ukrajini video jednog moćnog saveznika koji bi za razliku od Gruzije mogao da predstavlja ozbiljniji štit prema Rusiji. Na sreću, Ukrajinci su na vreme shvatili da je strategija Severnoatlantske alijanse takva da ostavlja na cedilu svoje bivše saveznike kao što je to bio slučaj sa Sakašvilijem.

Naravno, moramo da uzememo u obzir bitnu činjenicu da je tadašnje ukrajinsko prozapadno orijentisano rukovodstvo na čelu sa Juščenkom aktivno pružalo vojnu pomoć Gruziji tokom njene kratkotrajne i krvave avanture s Rusijom.  

Nova strategija NATO pakta sve više podseća na čuveni i proklamovani nemački “prodor na istok” koji smo mi vrlo dobro iskusili tokom dvadesetog veka. Svakako, prodor na istok koji predstavlja jednu od ključnih strategija NATO-a odvija se sa daleko suptilnijim i perfidnijim sredstvima, a cilj je svakako strateško opkoljavanje Rusije i mogućnost da se iskoriste ogromna prirodna bogatstva ove zemlje. Setimo se samo, u ovom kontekstu, izjave Madlen Olbrajt da “Nije u redu da Rusija sama raspolaže ogromnim prirodnim sredstvima.” Bivša državna sekretarka je inače poznata po svojim izjavama. U februaru ove godine gostujući u Rusiji Olbrajtova je između ostalog izjavila sledeće: ”Ako želite da znate šta smatram najvažnijim od onog što je učinjeno na mestu državnog sekretara Sjedinjenih Američkih Država, mislim da je to prekid etničkog čišćenja na Kosovu”, rekla je Olbrajtova, odgovarajući na pitanje jednog studenta na Moskovskom fakultetu za međunarodne odnose. [9] Međutim, moramo imati u vidu jednu važnu činjenicu. Naime, u vezi širenja na istok i strateškog opkoljavanja Rusije ne postoji potpuna saglasnost između NATO saveznica. Kao što ćemo videti, a sudeći po izjavama pojedinih visokih zvaničnika evropskih zemalja, a pre svega Nemačke, postoji velika uzdržanost po pitanju pristupanja Ukrajine NATO paktu, što je sasvim normalno jer evropskim zemljama sigurno ne odgovaraju brojni ruski projektili koji će bez sumnje biti usmereni prema novim članicama kao i onim zemljama koje pristanu da na njihovoj teritoriji bude instaliran američki antiraketni program.

S obzirom na agresivnu strategiju NATO pakta koja je zamaskirana “međunarodnom borbom protiv terorizma” sasvim je normalno da se Rusija osetila ugroženom što njeni zvaničnici neprestano ponavljaju, naročito od kada su Baltičke zemlje odnosno Litvanija, Estonija i Letonija postale članice NATO-a. U slučaju da je Ukrajina eventualno postala članica ove organizacije, Rusija bi izgubila strateške baze za svoju Crnomorsku flotu kao i pristup Bosforu i naravno Sredozemnom moru. S druge strane, NATO bi dobio baze koje su od ključnog značaja kao i izuzetno razvijenu infrastrukturu koja je u ovoj zemlji ostala nakon raspada Varšavskog pakta.

U svojoj strategiji koja je u pdf dokumentu objavljena na internetu, stratezi Severnoatlantske organizacije obznanili su strateške ciljeve NATO-a u 21. veku. Ovi ciljevi postaju naročito indikativni u svetlu političke krize u Ukrajini i strateškog “opkoljavanja” Rusije: “Sa krajem Hladnog rata, Savez je preuzeo nove zadatke, uključujući i izgradnju partnerstva u oblasti bezbednosti sa demokratskim zemljama širom Evrope, sve do Kavkaza kao i unutar Centralne Azije. U odgovoru na promene u sveukupnom bezbednosnom okruženju, Savez je preuzeo i dodatne odgovornosti. One uključuju posvećivanje pažnje kako nestabilnostima koje uzrokuju regionalni i etnički konflikti unutar Evrope, tako i pretnjama koje dolaze izvan evroatlantske regije.“  

Sve ovo postaje očito ukoliko uzmemo u obzir sukob u Gruziji kao i nastojanje NATO pakta da pod vidom strateške i bezbednosne saradnje što više ojača svoj uticaj u regionu Kavkaza i Srednje Azije. U navedenom programu dalje se tvrdi da je: ”Savez angažovan u brojnim aktivnostima koje se i dalje umnožavaju, a koje su koncipirane da unaprede saradnju sa Rusijom, Ukrajinom i drugim zemljama izvan NATO-a, kao i da se energično suprostave novim bezbednosnim izazovima 21. veka, kao što su to oni koje nameće međunarodni terorizam i povećana opasnost od upotrebe oružja za masovno uništenje.”

NATO saradnju sa Ukrajinom ističe u prvi plan. Naravno, videćemo nešto kasnije da i predsednik Viktor Janukovič nije prekinuo svaku saradnju sa NATO paktom što je mudra i obzirna odluka s obzirom da i Rusija sarađuje sa NATO paktom ali tu je negde i povučena granica koja, što se Rusije tiče, nikada neće prevazići stepen saradnje koji podrazumeva članstvo u Partnerstvu za mir.

Politička bitka za Ukrajinu

Na godišnjem festivalu motorciklista u Sevastopolju 24. jula, povodom 65-godišnjice pobede nad nacizmom na čelu kolone pojavio se Vladimir Putin koji je na motoru simbolično istaknuo dve zastave: rusku i ukrajinsku. Ovaj gest dovoljno govori za sebe, a motivacija aktuelnog premijera Rusije sigurno nije bila da samo “podeli svoju strast za čelikom i točkovima” kako je objavljeno na sajtu “Raša tudej.” [10] Naravno, Vladimir Putin se na Krimu sastao i sa aktuelnim ukrajinskim predsednikom Viktorom Janukovičem. Ovaj susret je samo potvrdio da Janukovič uživa bezrezevnu rusku podršku što je svakako prirodno jer je Rusija njegovom pobedom na izborima dobila jednog moćnog saveznika. Svojim simboličnim gestom, kada se poput rok zvezde provozao na moćnom triciklu marke “Harli Dejvidson” na kome su se vijorile ruska i ukrajinska zastava, Putin je pre svega zapadu, a i delu ukrajinskih građana pokazao da Rusija Ukrajinu smatra jednom od svojih najznačajnijih interesnih sfera, ali i da je Rusija ostvarila veliku pobedu u Ukrajini koja je pre svega bila uslovljena teškom ekonomskom situacijom u ovoj zemlji kao i ogromnim razočaranjem usled neispunjenih obećanja koja su dolazila sa Zapada.

Ovom velikom političkom pobedom Rusija je osigurala svoje južne granice kao i pristup Azovskom i Crnom moru. Ovo je naročito postalo značajno nakon odluke predsednika Viktora Janukoviča da produži ostanak ruske Crnomorske flote i posle 2017. god odnosno sve do 2042. god. u zamenu za nižu cenu ruskog gasa. Naravno ova Janukovičeva odluka koju je odobrio Donji dom Rade (ukrajinskog parlamenta) u aprilu ove godine izazvala je oštre proteste opozicije koji su doveli do poznatog incidenta  kada su u parlamentu pristalice opozicije ubacili dimne bombe.[11]

Lider “Naše Ukrajine” bivši predsednik Viktor Juščenko kao i Julija Timošenko ovu odluku smatraju “izdajom nacionalnih interesa Ukrajine” što svakako podrazumeva da bi u interesu Ukrajine bilo da se u ovoj zemlji stacioniraju trupe NATO pakta. Timošenkova je čak otišla toliko daleko da je izjavila kako će taj sporazum biti poništen kada ona bude došla na vlast u Ukrajini. Naravno, Timošenkova je oduvek bila poznata po svojim megalomanskim izjavama kojima je pokušavala da skrene pažnju na sebe, ali će to u ovom slučaju gotovo sigurno ostati prazno obećanje čega je svesna i sama Timošenkova, jer po svim anketama gotovo 80 procenata građana Ukrajine podržava ovu odluku predsednika Janukoviča. Ostanak Crnomorske flote u velikoj strateškoj luci u Sevastopolju samo potvrđuje da rusko-ukrajinske veze iz dana u dan postaju sve jače. Agencija “RIA Novosti“ prenela je vest da je raketna krstarica „Moskva“ nakon združenih vežbi “Vostok 2010”, koje je ruska flota organizovala na dalekom istoku isplovila iz luke Vladivostok i uputila se u svoju matičnu luku u Sevastopolju. „Nakon kraćeg usidrenja u Vladivostoku, “Moskva” je isplovila ka Crnom moru ka svojoj matičnoj luci u Sevastopolju. Na svom putu ploviće vodama Pacifika, Indijskog i Atlantskog okeana”, izjavio je zvaničnik ruske armije.[12]    Ova krstarica inače predstavlja perjanicu ruske Crnomorske flote.

Saradnja uprkos svemu?

Iako je novi Ukrajinski predsednik zauzeo kurs koji je blizak Rusiji, to nije sprečilo Ukrajinu da nastavi saradnju sa NATO paktom. Iako se može činiti paradoksalnim, kao što je to svakako često u međunarodnim odnosima, Rusija je članica partnerstva za mir još od 1994. god. Naravno saradnja je svakako neophodna, ali da li je u pitanju taktika, prijatelja drži blizu, a neprijatelja još bliže pokazaće vreme. Međutim jedno je neosporno, antagonistički odnos između Rusije i NATO pakta, odnosno Amerike nastaviće da se zaoštrava iako se ne može govoriti o pravom neprijateljstvu. Rusija će svakako nastojati da po svaku cenu diplomatskim sredstvima, a u ograničenim konfliktima poput sukoba u Gruziji, grčevito brani svoje nacionalne interese. Da je to tako pokazuje i aktuelna politička situacija u Ukrajini.

Poput svog moćnog suseda, Ukrajina je razvila ozbiljnu saradnju sa NATO paktom uprkos činjenici da su sve želje bivšeg američkog predsednika Buša o tome da Ukrajina postane punopravna čalnica NATO-a pale u vodu. Ukrajina je poput Rusije zauzela kurs saradnje sa Severnoatlantskom organizacijom koji se ogleda pre svega u organizaciono-administrativnim sferama, ali isto tako i u pogledu vojnih vežbi poput nedavne vežbe koja je uključila preko 3 000 pripadnika vojnih snaga iz 12 zemalja uključujući naravno i vojnike SAD-a. Cilj vežbe je zvanično bio povećanje gotovosti za borbu protiv gusara (!) jer su upravo ukrajinski brodovi česta meta međunarodnih pirata.

Saradnja između Ukrajine i NATO-a započela je još 1997. god. u Madridu potpisivanjem Povelje o posebnom partnerstvu koju su potpisali bivši ukrajinski predsednik Leonid Kučma i šefovi država i vlada članica NATO. Ova povelja je predstavljala formalni temelj za dalji razvoj odnosa. Saradnja se dalje nastavila otvaranjem diplomatske misije pri NATO paktu 1997. god, a vojni deo misije je počeo s radom 1998. god. NATO je pak optvorio svoj informativni i dokumentacioni centar u Kijevu maja 1997. god a u aprilu 1999. god. u Kijevu je otvorena i NATO kancelarija za vezu. [13]

Na osnovu ovoga pogrešno bi bilo tvrditi da je samo “narandžasta vlada” nastojala da Ukrajina postane punopravna članica ovog saveza. Naprotiv, Leonid Kučma je 2002. god. objavio nameru da Ukrajina pristupi NATO-u nakon čega je u novembru u Pragu na sastanku komisije NATO-Ukrajina usvojen akcioni plan u cilju promovisanja prioriteta Ukrajine na putu ka novim integracijama. “Narandžasti" su samo intenzivirali ove pregovore nakon što su “pobedili” na izborima 2005. god.

Pomenuta saradnja uključuje i posete vojnih delegacija ukrajinske armije NATO bazi u Nemačkoj koja će podrazumevati razmenu ideja koja će unaprediti strukturu ukrajinske armije.[14] Na sajtu ukrajinskog ministarstva odbrane[15]  iz vremena Juščenkove vlade navodi se karakter buduće saradnje sa NATO paktom: “ukrajinska aspiracija i pripreme za članstvo u NATO-u omogućiće značajan korak napred u reformi sfere odbrane što uključuje:

Stvaranje efikasnih i modernih oružanih snaga od čega su prioritet odbrambene snage koje će biti sposobne da izvode operacije zajedno sa snagama NATO-a na širokom spektru zadataka i misija te stvaranje efikasnog sistema kontrole nad njima

Formiranje transparentnog budžeta za odbranu, povećanje efikasnosti izvođenja programa i efikasnosti u reformi sistema odbrane.      

Na kraju sve je ostalo na tome da su se na samitu u Bukureštu aprila 2008. god. predstavnici NATO zemalja složili da će u budućnosti Ukrajina “postati članica Nato-a”, ali i da će konačno od ukrajinskog naroda i njegovih izabranih predstavnika zavisiti budućnost odnosa Ukrajine i NATO pakta.

A u prilog tome da će sve ostati samo u domenu saradnje koje pruža partnerstvo za mir govori i rezolucija koja je 03. juna usvojena u ukrajinskom parlamentu i koja faktički onemogućava pristup NATO paktu. Ovo svakako dovoljno govori kakav je kurs zauzelo ukrajinsko političko rukovodstvo i kakva će biti budućnost odnosa sa NATO paktom. Ono što je ključno jeste da je taj nacrt pripremljen na inicijativu aktuelnog predsednika Viktora Janukoviča koji nastoji da obnovi veze sa Rusijom koje su umnogome ugrožene politikom bivšeg prozapadnog pulena Viktora Juščenka, a naročito nakon što su tokom sukoba na Kavkazu na strani Gruzije učestvovale i ukrajinske posade koje su upravljale sistemima protivvazdušne odbrane.

Nacrtom zakona, objavljenom na vebsajtu ukrajinskog parlamenta, uspostavljaju se "osnovni principi" nacionalne politike, odnosno "održavanje politike nesvrstanosti, što znači neučestvovanje u vojnim i političkim savezima", kao što je NATO. Dozvoljava se, medjutim, saradnja sa takvim savezima kao i evropske ekonomske integracije.[16]

“Glas Rusije” je preneo izjavu direktora kijevskog instituta za globalne strategije Vadima Karasjova koja na najbolji način opisuje trenutni kurs novog ukrajinskog rukovodstva: “Ukrajina namerava da bude punopravni učesnik evropskog i regionalnog sistema koletkivne bezbednosti, ali pri tome da ne ulazi ni u kakvo vojno-političko objedinjenje. To nije prosto izjava o očuvanju nezavisnosti. To je smena orijentira.”

“Kijev će očuvati usmerenje na integraciju u EU, ali u datom slučaju reč je pre o ekonomskim dimenzijama, a ne o bezbednosti i odbrani. Sa tačke gledišta vojno-političke strategije zemlja bira takozvani vanblokovski status. Ali uzimajući u obzir to da je Ukrajina u energetskoj oblasti, informacionoj, vojnoj, ekonomskoj, tesno vezana za Rusiju. To znači njeno faktičko ulaženje u sferu uticaja RF.” [17]

Ukrajina i NATO, kontroverzno partnerstvo

Sjedinjene Države su naravno zdušno podržavale ulazak Ukrajine pod okrilje NATO pakta iz već navedenih razloga, ali interesantno je da je po pitanju ulaska Ukrajine u NATO alijansu među saveznicama u Evropi vladala velika podeljenost. Zvaničan razlog bila je mogućnost da eventualno uključenje Ukrajine ili Gruzije naruši balans između Rusije i NATO pakta u Evropi. Svakako, pravi razlog bio je strah od ruskih projektila koji bi bez sumnje bili usmereni na zemlje koje bi postale nove članice Severnoatlantskog saveza, a naročito na one zemlje koje bi pristale da se na njihovoj teritoriji instalira kontroverzni protivraketni štit.

Putin je već upozorio da ukoliko se Ukrajina priključi NATO-u i ukoliko Poljska i Republika Češka na svojoj teritoriji instaliraju američki planirani program protivraketne odbrane u Evropi onda će on biti prisiljen da rakete kratkog dometa usmeri prema ruskim susedima. Ali nije samo Rusija ta koja zazire od priključenja zemalja iz svog susedstva. Nemačka kancelarka Angela Merkel je izrazila svoje rezerve, a u četvrtak je francuski premijer Fransoa Filon izjavio da se i Francuska takođe protivi ulasku Ukrajine i Gruzije u NATO.

U intervju francuskoj radio stanici “France Inter”, Filon je izjavio: ” Mi se protivimo pristupanju Gruzije i Ukrajine zato što smatramo da to nije dobro rešenje imajući u vidu ravnotežu snaga u Evropi ali i odnos između Evrope i Rusije”. 

Postoji duboka podela u redovima NATO pakta po pitanju njegovog dalljeg širenja na istok. Buš je u Kijevu izjavio kako veruje da je članstvo Ukrajine i Gruzije u najboljem interesu Alijanse kao i u interesu pomenutih zemalja. Ali brojne zemlje članice NATO pakta se ne slažu s ovim. Oni ne veruje da je u njihovom interesu da se u ovoj fazi izaziva bes Rusije koja je već zabrinuta zbog američkih planova za instalaciju Američkog antiraketnog štita u Poljskoj i Republici Češkoj. [18]

Inače, ne treba zaboraviti da je dosadašnja vojna saradnja sa NATO paktom Ukrajinu već koštala devet vojnika koji su poginuli u eksploziji u Iraku u januaru 2005. god.

Stav Rusije najbolje je u svojoj izjavi sumirao zamenik ministra inostranih poslova Aleksandar Gruško: “Članstvo Ukrajine i Gruzije u Alijansi predstavlja ogromnu stratešku grešku koja će imati najozbiljnije posledice po panevropsku bezbednost”.  

Američko otrežnjenje

Ukrajinska Vlada noć uoči dolaska američke državne sekretarke simbolično je izglasala novi zakon o principima unutrašnje i spoljne politike koji je odobren još 03. juna. U zakonu, za koji je glasalo 259 deputata – od prisutnih 279 – nijednom rečju se ne pominje ulazak zemlje u NATO pakt, što je predstavljalo ključan kurs spoljne politike prethodnog ukrajinskog rukovodstva. Novi spoljnopolitički cilj Ukrajine jeste suštinska vojna neutralnost koja podrazumeva punopravno članstvo u evropskim i regionalnim sistemima kolektivne bezbednosti, kao i članstvo u EU, uz očuvanje dobrosusedskih odnosa i strateškog partnerstva sa Ruskom Federacijom i drugim članicama Zajednice Nezavisnih Država i drugim državama sveta.

U tom svetlu za „Politiku“ ambasador Ukrajine u Srbiji Viktor Nedopas izjavio je sledeće: „Naša država u ovom trenutku nije spremna za ulazak u NATO. Istovremeno, kako je to naglasio naš predsednik Viktor Janukovič, mi moramo i hoćemo da razvijamo uzajamno korisne odnose sa NATO-om. Moramo da uzimamo u obzir odsustvo pozitivnog mišljenja građana o članstvu u ovom savezu. Zato odnose sa alijansom, do daljeg, vidimo samo kao partnerske. Ukrajina, zajedno sa Evropskom Unijom, Rusijom i SAD, namerava da radi na pripremi novog sistema kolektivne bezbednosti. U tom smislu postoji naša inicijativa o multilateralnim garancijama vannuklearnim i vanblokovskim zemljama. S tim ciljem 17. maja su Ukrajina i Rusija potpisale zajedničku izjavu o obavezi doprinosa razmatranju inicijative predsednika Ukrajine o formiranju u Evropi novog sistema kolektivne borbe sa globalnim izazovima u 21. veku, kao i inicijative predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva o potpisivanju novog ugovora o evropskoj bezbednosti.” [19]

Naravno Sjedinjene Države su se otreznile nakon izbora u Ukrajini i zauzele su daleko racionalniji stav po pitanju članstva ove zemlje u NATO savezu i na neki način su se distancirale od neumerenih i neopreznih izjava bivšeg predsednika Buša tako da je Hilari Klinton prilikom svoje posete Kijevu 03. jula ove godine prilikom zajedničke konferencije za štampu s predsednikom Viktorom Janukovičem izjavila kako “SAD podržavaju težnju Ukrajine da izbalansira odnose s Rusijom, Amerikom i EU”.

Klintonova je istom prilikom iznela stav da Amerika podržava kurs Ukrajine u evrointegracijama kao i istovremeno “resetovanje” odnosa sa Rusijom.” Neki pokušavaju da nateraju Ukrajince da prave izbor između Rusije i Zapada. Mi smo ubeđeni da je to lažni izbor”. S druge strane Janukovič je izjavio da su SAD pouzdani strateški partner i da kurs ka evropskim integracijama nema alternativu za Ukrajinu.

Nesvrstanost Ukrajine potvrdio je i sam predsednik Janukovič u govoru prilikom inauguracije: "Izazovi kojima se suočava međunarodna zajednica nalažu da se ujedinimo na najširem mogućem nivou... Mi smo spremni da učestvujemo u ovom procesu kao nesvrstana evropska zemlja”.

Sa svoje strane Janukovič je SAD nazvao pouzdanim strateškim partnerom. On je nazvao prijatnom činjenicu da u SAD pozitivno ocenjuju prve korake ukrajinskih vlasti u antikriznom programu, koji realizuju predsednik i vlada. Janukovič je takođe istakao da kurs ka evropskim integracijama nema alternativu za Ukrajinu.

Po pisanju “Glasa Rusije”: “vrhovna Rada Ukrajine se pripremila za posetu Klintonove na svoj način: usvojila je zakon o osnovama unutrašnje i spoljne politike koji je učvrstio vanblokovski status Ukrajine. Drugim rečima, žarka želja dve prethodne administracije – Buša u Americi i Juščenka u Ukrajini – da se Ukrajina ugura u NATO pakt, sahranjena je čak i zakonodavno.”

Direktor ukrajinske filijale Instituta zemalja ZND Vladimir Kornilov izjavio je da: “Upornost koja je ispoljena pri usvajanju tog zakona čak i posle ponoći, svedoči da su poslanici stvarno žurili da Klintonovoj pokažu da je sada Ukrajina i na zakonodavnom nivou vanblokovska zemlja. Na osnovu ovoga neki planovi o američko-ukrajinskoj saradnji moraju da budu korigovani, između ostalih, uvlačenje Ukrajine u NATO. Americi danas nije stalo do Ukrajine, u svakom slučaju ukrajinski pravac ne spada u prvostepene zadatke spoljne politike Amerike. Razumljivo je da će se izgovarati uobičajene reči o demokratiji i o slobodi govora”.

Ovo je bila prva poseta Hilari Klinton u turneji koja obuhvata zemlje Istočne Evrope i Kavkaza. Smatra se da je glavni cilj te turneje uveravanje regionalnih saveznika da se poboljšanje rusko-američkih odnosa ne vrši na račun tih zemalja. [20]

Ukrajinski politikolog Vadim Karasjov smatra da je predsedniku Ukrajine Viktoru Janukoviču bilo stalo do toga da pre posete Hilari Klinton ima zakonodavno utvrđene pozicije. “Mislim da usvajanje ovog zakona upravo u noć dolaska Hilari Klinton nije slučajno. To je bilo potrebno Janukoviču kako bi pokazao nepromenljivost kursa Ukrajine u pogledu neutralnosti, u pogledu odustajanja od stupanja u NATO. Kako bi upravo na toj fiksiranoj nenatovskoj poziciji vodio pregovore. Istovremeno, kako bi pokazao ruskim partnerima da će upravo na toj platformi Ukrajina razvijati svoje odnose sa SAD. [21]

Naravno, novi spoljnopolitički kurs Ukrajine podrazumeva i tešnje ekonomske veze sa Rusijom. Tim povodom kako prenosi agencija “RIA Novosti” Ukrajinski predsednik očekuje da će robna razmena između Rusije i Ukrajine do kraja godine premašiti 35 milijardi dolara, podsećajući da je za četiri ovogodišnja meseca robna razmena povećana jedan i po puta i da će do kraja godine dostići zacrtani nivo.[22]

Član ruske Dume iz vladajuće partije Jedinstvena Rusija Konstantin Zatulin za “Novosti” je izjavio “Da više nije sporno da Ukrajina neće postati članica NATO. Ako se zaista Rusija i Ukrajina ekonomski integrišu, realno će se umanjiti šanse onih koji su planirali da najvećoj slovenskoj zemlji naprave „raketnu potkovicu“. Izvesno je da će se zategnuti odnosi s Belorusijom u bližoj budućnosti normalizovati, jer tamošnji predsednik Lukašenko ionako kaže da je to „isti narod“. Tri Baltičke države u Rusiji ne doživljavaju kao realnu opasnost.

Poslednji izborni rezultati u Ukrajini i poraz prozapadnih snaga govori da su zapadne obaveštajne službe, koje su bez svake sumnje imale odlučujuću ulogu tokom “narandžaste revolucije” ovoga puta ozbiljno zatajile, a to se najbolje vidi iz izjava američke državne sekretarke i generalnog sekretara NATO-a Andersa Fog Rasmunsena koji su morali da znatno prilagode i ublaže svoje ranije agresivne izjave. Hilari Klinton je u Talinu izjavila kako produženje boravka ruske flote na Krimu treba razumeti kao “balansirani pristup spoljne politike Ukrajine”. Dok je Rasmusen izjavio kako dogovor iz Harkova između Dmitrija Medvedeva i Viktora Janukoviča o produžetku ugovora o boravku ruskoj Crnomorskoj floti na Krimu navodno, neće uticati na odnose Ukrajine i NATO. Konstantin Zatulin izjavio je da više nije sporno da Ukrajina neće postati članica NATO. “U narednih skoro 40 godina Crnomorska flota ostaje na Krimu, pa priča o ulasku Ukrajine u NATO nije više aktuelna. Slikovito rečeno, NATO je ostao bez „velikog trofeja“, jer im je veoma bilo stalo da baš Ukrajinu prime u članstvo i da dođu Rusiji na granicu. Kada je o Gruziji reč NATO bi s njom dobio samo glavobolje. U Briselu su svesni da gruzijski predsednik Mihail Sakašvili želi da uz pomoć NATO vrati Južnu Osetiju i Abhaziju, a to bi bila opasna avantura.”

Profesor Boris Šmeljov, predavač na Diplomatskoj akademiji za “Novosti” je izjavio da “Rusija i Ukrajina polako postaju tandem, pa će zajedno voditi i politiku saradnje sa NATO. Predsednik Janukovič je svestan da večina Ukrajinaca želi normalizaciju odnosa sa Rusijom i da je protiv ulaska u NATO”. [23]

Ukrajina i budući odnosi sa strateškim partnerima

Postavlja se i pitanje, kakva budućnost Ukrajinu čeka sa Janukovičem na vlasti? U svakom slučaju jedno je sigurno, a to je da će Ukrajina nastojati da se još više ekonomski kao i vojno približi Rusiji što naravno uključuje i zajedničko nastupanje prema EU a naročito prema NATO paktu. Saradnja sa NATO će se bez svake sumnje nastaviti jer Ukrajina nema razloga da prekida takav vid odnosa sa Severnoatlantskim savezom kao ni Rusija uostalom, ali Ukrajina je sada, što je ključno, u daleko boljoj spoljno političkoj poziciji nego što je to bio slučaj kada su na vlasti u Kijevu bili lideri “narandžaste revolucije”,  koji su nastojali da Ukrajinu približe Zapadu na štetu njenih istorijskih veza sa Rusijom.

Na partnerstvu između Ukrajine i Rusije profitiraće i EU kao i čitava Evropa jer je sada isključeno ponavljanje gasne krize koja je milione stanovnika Evrope ostavila bez grejanja. Cena gasa više neće predstavljati problem, a ostanak Crnomorske flote Rusiji omogućava kontrolu i zaštitu svojih južnih obala. Naravno, ova nova čvršća saradnja između dve najveće slovenske države biće najveći gubitak za Sjedinjene Države koje će morati da se zadovolje kompromisom kada je u pitanju saradnja sa Rusijom na daleko ravnopravnijoj poziciji koja ne bi bila postignuta da je Rusija izgubila stratešku bitku oko uticaja u Ukrajini.

Ovo samo pokazuje koliko je Rusija ojačala svoje pozicije u regionu i da će sada biti daleko spremnija da brani svoje interese. S druge strane, Ukrajina je takođe mnogo dobila jer će sada moći da računa na ekonomsku i vojnu pomoć Rusije koja istovremeno neće isključiti mogućnost evropskih integracija. U suštini, politika “nesvrstanosti” Janukovičeve vlade predstavlja  pravi dobitak za Ukrajinu i njenu naciju.